Književne novine

„аозофијом која се

ЕСЕЈ

Бранко Ћопић

ПОСТОЈИ ВИШЕ ПУТЕВА 15 ствараоци, тумачи којима су : и интерпретатори прилазили Насредин—хоџином лику. Неки прикупљају, одабирају и преводе приче други пишу о њему, стварају хипотезе | теорије, коментаришу приче и анегдоте трагајући за његовим пореклом, везама и утицајима; поједини писци адаптирају и прерађују његове већ забележене анегдоте, користе се фабулом и сижеом хоџин:х прича, при чему Насредин постаје јунак њихових дела. Појединим ствараоцима довољни су само елементи сижеа, и неколи' ке Насрединове особине приписују својим јунацима (параледизам између Хадрићевог Аље Казаза и Насредин—хоџе). Бранко Бопић је Насредину приступио на свој, специфичан начин, За њега је примарна била визија какву пружају саме приче: тамна боја, оскудан, сиромашан миље, видокруг прожет сивилом, атмосфера борбе, патње, бунта и безнађа. А у свему томе Насредин (код Бопића Насрадин) једини агенс приповедања, не губи наду, већ тражи решење, односно трага за неким изла зом који и у таквој ситуацији мора постојати. Његов Насрадин афирмише патњу и трпљење, али и настојање да се људи разумеју, да се превазиђе јаз између појединаца које, уосталом, већ и заједничка патња пл невоља зближава. ,

У Бопаћевим причама из циклуса „Насрадин—хопа У Босни" присутне су две одлике Насредин—хоџиних прича. Заправо оне две одачке захваљујући. којима се циклус прича о Насредину издваја из тра диционалних токова усмене књижевности. То је, најпре, хоџин ведри став, оптимнзам човека богатог животним искуством, а затим — и у непосредној вези с тим непрестана активност, човекољубље, разумевање за све недаће и проблеме, као по“ кушај да се Гордијев чвор пред којим се он, босански Насрадин, и његови земљаци налазе. Тај донкихотски шарм и динам!зам, али без горчине Сервантесовог јунака, чини један вид Насредин—хоџиног хумора, и тај феномен Ћопић је прихватио и преузео. Ћопић не, само што није ахаптирао поједине (свеједно турске или на ше) приче о Насредин — хоџи, већ није преузимао ни фабуле и мотиве, него само лик главног јунака и колорит средине У којој се хоџа креће. Учинио је у том при датођавању п локализовању један зна та. јан корак: конкретизовао је амбијент до одећи Насредина у Босну. Немирни, бунтовни гранични вилајет, са својим КОМПАЈ зкованим односима, истори] СКОМ судбином, трагичним повестима и суровим комешањима, са својом специфичном фи] своди на мгрење 6 пролазношћу и судбином, а самим тим МЕ једној надмоћности над недаћама и животној чврстини, таква је мова постој бина хоџчна. ме још им социјални моменат. О џа живи и делује, више као човеко него као имам, У уботом планинском џемату, међу сиротињом, тладним | а а: торштацима, бунтовницима и А те је ма, пролазницима и просјацима. Пи р МЕ ту, може бити и случајно, це Зе у границама већ омеђеним У : при хоџиним причама, а задржао је м све на: не џрте Насрединовог лика, што је ЕР ко утицало на животност и ПА А остварених приповедака, БОНИ ЗА дин прати једну од најјачих и нај Пн ЕН жинпа предања о Насредин хоџи, пр а У из усмене књижевности срж, најваж у елементе, основну силуету, коју а даограђује и употпуњава детаљима, Веи јајући одређену психолотију у свако јединој причи.

Вотић је, исто тако, Насредина Со “ историјске и географске КООРАИМ ТО једно ускомешано време буна и 75 07. беговскот насиља и кметовске нево. пе

ање раје и њене неимаштине, Зи 6. и лутања, У бунтовни вилајет далеку Ме централне власти, аза божјих ле Дају планинском крају ређају се и <

гладне и невољне тодине; основни принтин

а међу људима јесте непрес на Е пава, хлеб, и то буквално: за, прегршт ср шта, тек да се некако истраје Пеле „једини идеал, коме сви без ПН в их било је преживети, лотрајути 45

1 ове летине, те ји и следеће немпновнс ЈН ње. Тим уботим вилајетом јашту беговт

лим кав: својим плаћеницима, по ЗАМ за и гаџијама “и мегданџијама, ПОР страшни ОА Тимуђа и његових чких хорди.

Друмовима и долинама, од уеи е села и од прага до прага, ходају не пи и зајме, просе,

траже и отимају; боле“ сници се пскупљају очекујући запис Бек тражећи бар наду којом оду њима, налазавава АИ Рам ашан и невољап,

стром зи се хоџа, и сам стр непрестано у ра

у омогне, и и ПРЕ и и могућности, АОсколу брих намера п скетсе пимено смо ха макар лажну З Уре ср: себе није могао И а (а заварати. Таква панорама опиће | Босна, већ и читав свет коџтао речити стралалРок Насредин -_ чопа, то је Балкан, Аналолипа, и утаер: зум у коме људМ пате, налату МЕ зстату... У Дванаест ича циклуса И хоџа У Босни" (у збирци „Бојове Мини је : гунци") ослањају се га нашу Уемај ц ПИ. жевност На то нас упућује и Ае ња хоџиног имена; Насрадин, а аср се определио за ону варијанту

ћ и у Х па као по правилу, опредељују си која хоџи прилазе преко наше народи е ЈИ пвевности, било да аду искључиво та ем или да је то само један од орнсту. па феномену Насре ИВЕ Ц ит Ца ЈЕ ропским зезицума прихва сл пре ма турском, наша вармјан Ј

· сао сличну оној из прича о

_ Осим ове тројице,

пи Насредин-хоџа

вилна: она се надовезује на традицију усмене књижевности, њу је забележио ње за њу се определио Стеван Сремац (који је, преводећи Насредин-хоџине приче са немачког, морао знапа и за турско, извор но писање хоџиног имена преузето у Европи). Насрадин, дакле, код нас егзистира упоредо с Насредином, и већ таквим писањем хоџинот имена Бранко ћКопећ је причама дао извесне нијансе, Његов На. срадин је именом наговестио своје поре кло, изазвао је асоцијације на изворе, на традишју, на фоклорне жице и ткања на: родне приче, као и на пословице и изргке, анегдоте и досетке — читаво једно благо, спој мудрости и лудости (будалаштине хоџине) из кога се може извести и један аутентичан поглед на свет. Тај поглед управо је прва веза народног и ћопићевог Насрадина, то је она филозофија патње и "стопљења о којој говори Меша Сел"мовић („Све што Насрудин може јесте то што се захваљује Богу кад га стижу мање несреће"), пезхлтанта вековног искуства стеченог у борби потлачечих и експлсатисаних (стваралаца Насзелин-хопиног лика) са експлоататорима. Такав мудпи став, за-

снован на хуморном виђењу света и живота, у коречу је моралне чврсттне как-.

вом се у тст борби одликују сиромашти и обесправљени.

Социјална страна Насредин хоџиних прича идентичча је са социјалним аспектом циклуса „Насрадин-хоџа у Босни“. Хоџа је у свим верзијама прича, турским а нашим, анадолским и балканским, био сиромашан, а такав је и овде, једва нешто имућнији (ако се о гмућности уопште мо: же и говорити) о својих вгрника 13 џе мата и околине. Лопићеве приче порпалаји литератури са социјалном темат"ком, али оној врсти идејно опредељенот и ангажованогт гтиповедања где се поглед на Аруштво, “у повом реду на нетравде у АрУтшштву, не казује непосредно, већ се отки' ва “ богату и слојевиту структуру прозе, и гле се мисао о савременим, а п у“изер залвим проблемима, ставља у миље близак историји и легенан. Пишчев став изптаста г»з монолога им лилалога, из катпактетизапије ликова, а поготову из слика. Таква пооза иде у виттт ред сопијалне књижевности, превазилазећи заблуле полелностављенот казивања. какво су порхватали мно ти писти времена у коме те настао Ћоте ћев „Насталин-хопа у Босни".

Бранко Ћопић се није ослањао само на приче о Насрадин-хоџи; његов однос пре ма усменој књижевноста наших народа је шири, свестранији па комплекснији. Искуствену филозофију какву заступа Нас радин он је могао уочити и у другим шаљивим причама, као што је социјалну миНасрадину могао преузети и из. других народних приповедака. Да је Бопић усменој траднци“ ји у свом „Насрадин-хоџи У Босни" приштао без схема, свестрано, и да је преузимао и елементе из дела друге врсте (из епике) показују нам епизодни ликови Гојепог Алила , Мује од Кладуше и Тала од Орашца, унетих у приче да би се упот“ пунила и проширила визија Насрадинове Босне. У приповеткама какве су о пићеве није било довољно поред Насрадина поставити анонимне аге и бегове, или потпуно неодређена лица, као што је било у фолклорним анегдотама. Народна књижевност својом неодређеношћу, 06рисима уместо коначних слика, постиже временску перспективу и тон приповеда“ ња. УН "хоџиним причама чак се и Тимур, иако историјска личност, јавља у поједностављеној, дводимензионалној пројекцији. Бопић је, користећи се елементима усмене књижевности, морао да превазиђе јаз и размак између анегдоте и новеле, и он је то учинимо. Тим се пол разумева да је морао проширити гталери“ ју Аикова, да је морао обогатити и продубити попхолошки подтекст приче, да је коначно било неопходно шире развијати заплете и сукобе у сижеу.

Ако се поједностављена, често црно бела конфронтација и скицирано наговештавање ликова у анегдота може одржа ти, јер кратка форма, захваљујући саже“ постаже пун ефекат и експресив-

тости, : ност казивања и у том случају, у дужем, новелис ом облику врлине анегдоте претварале би се у ман» а богатство ми:

сли и идеја претварало би се, нимало парадоксално, У сиромаштво, празнину И монотонију. Следећи иманентне законитости жанра у једном посебном виду (крат ка новела), Бранко Бопић је од МИРИЦ радина и насрадиновске традиције од ска колико је било потребно и функ-“ ционално: Уношење ликова изван тради ционалних анегдота о хоџи, преузимањем јунака из епске традиције, може се смат рати веома успелим решењем: Бопићев Насрадин-хоџа је тако остао у границама једног света, те се сусреће са личностима с којима је, да тако кажемо, фолклорно близак. Насрадин се према њима не пос' тавља једнострано: Бопић, рецимо, Тала_ од Орашца уводи приче као Хоџиног пријатеља, док су Гојени Алад и Мујо од Кладуше на супротној, беговској страни. у причама се појављу. ју и други епизодни ликови, сиромашни сељаци или просјаци луталице, плод ауто рове фикиије, мање или више узгредно, али упечатљиво и пластично.

Из усмене књижевности, може бити, потичу и два односа у ћЋопићевим прича ма. Први од та два односа спада у домен карикатуре — то је Насрадинов _ ОАНОС према магарцу. Хоџа иу народној књи: жевности, у анегдотама, јаше на магарцу, и многе његове згоде и незголе везане су за ову симпатичну животињу. Сакупљачи прича о Насрздин-хопи често, тоиликом класификације, уздвајају у посебну групу.

БРАНКО БОПИЋ

приче о хоџи и његовом магарцу. Уопште, хогвлна слика везана је за ксмичну фигу ру старца, већ увелог лица, али живог, титравог, још младалачког погледа, на мршавом магарцу. Турша му додају још и турбан необичне величине, каквим се На: средин мимо осталсг света истацао. Сликајући свога Насрадина, Бранко Ћопић га приказује псто тако, као времешног, старијег човека, богатог искуством, како планинским путевима јаше или води свог магарца. Уз опис Насредин-хоџе из и старл, умашћени ћурак који више нико не би носио и због кога се чуде хоџи што га носи.

Карактеристичан је и хоџин однос пре ма жени. Овај однос _ наговештен је у усменој, књижевности, турској и нашој. Између Насралтлна и његове жене склада није било; хоџина животна филозофија није се слагала са жељама његове супруге, а ни с потребама његове порслице. Су. коде са женом Насрелин није могао да избегне. Такву слику њохових односа презентира нам и Бранко Бспић: жена је ту бггжна, кућанипа, настоји да у јалу и невољи сачува 'што има, а хоџа, не воде“ ћи рачиџа о сопственим потребама, понет чозекољубљем, дарежљтвошћу, хуманим ссећењима, дели шаком и капом. Насрадин је склон да и последњу прегошт тек самлевеног братна подели певољнип"ма и просјацима („У млину"). Жена је схватала ситуапију боље ол хоџе, те те у доба глалт и нематтиче она проеузчмала главну реч у домаћичству, споечавајући ње“ гову несебочност и великолушност: „Хајд,

„ихалд, мореш се-олмах воаћати, немамо ви-

лие жита ни за се, а камоли за давање, све луди Насоадин раздиледло. Хајд, бје: жи на другу страну, тражи код кога знош, ја витте ником не дам. Ја сам овлје тазла, није ни Насрадин, ни ти" („У крађи"). И хопч не проетстаје нитта друго, него да крене у коађу свог сопственог жита, не би ли помотао свом невољном џемат' лији. .

Још у једном погледу Бопићев Нас радин се, бар делимично, слаже с фол клорним Насредином — у односу према религији. Иако је по свом позиву хоџа био упућен на поштовање и испуњавање верских обавеза, из прича је видљиво да хуманизму и свом људском искуству даје предност пред исламским теолаш кам ставовима. Мако се, по неким легендарним изворима, као прототип за Насредин-хоџин лик јавља учен и образован чо“ век, саме анегдоте не показују нам његову ученост. Домишљатост, природну бастрину, народну мудрост, искуство, хоџа мте“ како показује, чак и када тера шегу не само са свима око себе, већ и са самим собом, у том његовом шегачењу има не

"ког прикривеног реда и логике. Међутим,

иако не испољава ученост, у анегдотама о Насредин-хоџи има скепсе: „неук, а скептик", каже Меша Селимовић за Насреди“ на: Ту скептичност хоџе из усмене књи жевности Бранко Бопић је код свога На: срадина развио и проширџо: „Да ли је он то овако подијелио2 Зар он који је дао и Сунце, и воду, и сваку другу радост" — пита се хоџа. Незадовољан људима и светом, Насрадин није могао никуд да оде: „Опрости, Ти, мени што сам тражио оно што није за ме. Узалуд је мени отимати се и бјежати кад је моје мјесто доље ме Бу њима. Нека кукавице бјеже од свог стада и свог бремена, а ја нећу. А и што ће мени самоме мир и срећа кад је они немају, де, реци" („У шуми"),

Даље од тога хоџа наје могао. Остао му је само још сан: легенда о пећини, У којој је некад живео мудри старац, и старчевој књизи у њој. А та књига крије „наук за добро и срећно живљење". По шавши у Орловску клисуру да тражи пе ћину и књигу у. њој, хоџа пада и враћа се изубијан и крвав, а „нигдје никога; ни старог мудраца, ни књите која спасава, а и оно што је хоџа у себи носио, крши се и нестаје" („У Орловској клисури").

Од народнах прича о Насредин-хоџи Бопићев циклус о Насрадину разликује се ипак композицијом и сликовитим описима. Писац богате палете и суптилног

осећања за предео, Бранко Бопић у овом

случају наставља кочићевску традицију. Али оно кључно и битно он је, у елементима, преузео из усмене књижевности, до“ градио и проширио. Његов приступ Нас редин-хсџином лику, особен и функционалан, омогућио му је да пиклусом „Насрадин-хоџа у Босни" обележи један од врхо ва српске приповетке у међуратном пе риоду“

Иван Шоп

Вадођа Гора

Опасност је управо у равнотежи Која је лажна: ова тишина, Касно поподне на малом крову света, Сенка што спокојно силази стрмином 5 падине

До мора, и све то у лепом савезу Са гласовима нашим, без бојазни залебделим На бонаци ваздуха; пали под стопалима Голи је камен, и неко шкрто, суво цвеће Помириши: мирис ветра, То је мирис јачег тренутка.

Безбедна је, чини ти се, ова висина Над острвима читко уписаним У мокру прашину сунца, тек преорану Провама туноловки;

. заиста, Све је памћењу благом на дохвату, Све без напора изрециво, усред тишине Која нас једначи са собом, нас Поподневне намернике; али чувај се Те ботовске присности: око нас је камен И слана трава, патуљасти бор —

Ми смо на слемену; овде се зимско небо Прелива у брзој плими, ломи

На таласе што носе имена ветрова: Врховног једног мора ово је спруд

И не може се овде стајати усправно Осим у задано време; то када схватиш Сећање ти остаје као награда,

Чисто, без остатка.

Зато и силазимо без оклевања: Све у сутрашњем памћењу изрециво Већ је у нама, као водени жиг. У чистом листу,

што та за тебе исписујем Речима бе Видовој Гори, Речима, јединим справама Којима будућност преносим у слике, У сликама да би се препознавали,

додиром,

Данас, из дана у дан.

Божидар Тимотијевић

Небесницаи ·

ОСВАЈАЧ НЕБА

Видели су за како је пролазио у близини неба,

бели син црне Земље са трешњевим очима, летео је изнад градова, изнад пустиња и тих шума

где су спавали дечаци предграђа са својим псима.

Видели су га са листом јабуке на грудима и на срцу,

ћутао је мрк а душе снежне као брегови; блиставе копите и сунђер вечери — једино упамћено

остало је у летопису Земље као чудесни снови.

А кад је нестао иза звезда и облак кад га је од ока скрио,

деца предграђа осташе да стрепе и нове снове да кују,

мицали су уснама ал без гласа: историја неба била је

историја најлепшег цвета који су почели већ да трују.

ЗМИЈА

Кад једног дана поћеш ка небу не заборави змију испод узглавља, можеш је оставити незбринуту

у часу свота божанског славља.

Не заборави да јој храну оставиш, студену воду да тој наточиш,

не заборави да је у чело пољубиш

на звезде кад будеш хтео да крочи.

Јер звезде те ће једном да згасну и спепелиће чари твога славља

ал ће те твоја змија верна

до смрти чекати испод узглавља.

ПЕСМА О ПОВРАТКУ

Чији се то глас под небесима крио, ин у чисто перје дечјег дисања»

а обали облака, на звезди сам га снио где спава као птица после играња.

У другом животу, од зла непроклетом, певао је као месечева мати

и песмом је својом, нежном и несретном. чезнуо на Земљу опет да се врати.

На Земљу међ кљасте, сура срца ноћна, где копца и врану кљују кротки сати, где престола мена ко гробље је моћна и само њу вечност до у бескрај прати.