Književne novine

Драган М. Јеремић

ИСТИНЕ М ЗАБАУДЕ 0 ПОПУЛАРНОСТИ УМЕТНОСТИ

ЈЕДНО ОД ВЕОМА СПОРНИХ питања у теорији уметности, мада се на први погдед не чини ни тешким ни замршеним, јесте питање о популарности уметности, Оно је у наше време постало утолико актуелније и, истовремено, сложеније јер је, поред чисто естетског, добило. и друштвено-политички смисао. У њему и у његовом решавању огледа се и опробава не само став према уметности и њеном развоју, већ и став према широким масама и њеним правима на културу. Желите ли да покажете своје симпатије према народу и његовим тежњама за освешћивањем и култивисањем, — мисле многи политичари и културни радници — неопходно је да изражавате схватање да читава култура, па и уметност у њеним оквирима, треба да буде популарна, односно изражена средствима и начином који ће је учинити приступачном чак и најширим слојевима народа. А, с друге стране, ако заступате - мишљење да уметници имају права да се изражавају неразумљивим и нејасним језиком, неуобичајеним и апарт ним формама, ученим и прециозним стидом, ти исти људи ће вас стрпати у пред: ставнике културног елитизма, који се никако не може помирити са истински демократским осећањима и схватањима. И, што је најгоре, подвојеност између заступ ника једног и другог гледишта је толико велика да се чини да је немогуће на било који начин измирити их једним новим, трећим тледиштем, које неће одбацивати ни право народних маса на уметност ни право уметности на све могуће изразе, укључујући и ексклузивне и херметичне.

Ако, пак, пођемо у разматрање овог питања са историјског гледишта, видећемо да представници пролетерске или социјалистичке културе нису први заступали идеју да уметност треба на приступачан начин да се обраћа најширим масама, него су ту идеју, пре њих, износили врло различити теоретичари, а особито они који су заступали народњачку идеологију (узету у врло широком смислу речи) полазећи при том од тога да народну уметност (фолклор) треба сматрати највећом стваралачком зредношћу. Такве је идеје, на пример, заступао Лав Толстој у време када је идеализовао народну уметност и од свеколике уметности тражио да има карактеристике стваралаштва нај ширих маса. Мишљење да уметност мора да буде јасна и приступачна свим људима изражавао је он у многим приликама. Тако је у свом Дневнику, у којем је мотао да буде најискренији и најотворенији, 27. фебруара 1896. године записао да је „примарно вредна само она уметност која је доступна свима, која повећава радост свих људи“. Врло слично је говорио и Максим Горки, чије се име тако уткало у совјетску књижевност и теорију књижевности да се понекад (погрешно) мисли да је његова мисао израз ортодоксног марксизма, а она је, добрим делом, резултат врло различитих утицаја, па и народњачког. Иступајући као ментор свих совјетских, а нарочито млађих писаца, он је у више махова истицао како је неопходно да писац у свом изразу буде јасан, разум љив и приступачан, а у чланку „Гледиште с блатне хумчице и с тачке гледишта жа лио се што се, иако се за то више пута залагао, многи књижевници нимало „не брину да производи њиховог разума и пера буду сразмерно лако приступачни схва тању читаоца“. Нема сумње да се Горки, не

кријући своје праве намере, залагао за књи .

жевност која би имала великог утицаја па најшире масе. И доиста, писци који желе да утичу на масе, морају да воде рачуна о популарности, односно о јасно.сти и приступачности свог израза. Али, ако је. то, можда, добро и за њих и за масе којима се обраћају, остаје отворено питање је ди то у истој мери добро и за уметност, која је утолико богатија уколико је разноврснија по изразу, а тежња за приступачношћу, мора се призна. ти, бар донекле води поједностављивању израза и, у сваком случају, своди на малу меру изражајне могућности уметника. Умет пост не треба осуђивати на живот без експеримената и експериментатора, иако смо свесни да они, по правилу, не обележавају врхунце него почетке, и то обично мање-више неуспешне, недовршене зачетке. Али уметност из тих зачетака, као из корена, црпе своје младалачко бујање, своје расиветавање у класику и своју спокојну и смирену зрелост.

Заступници идеје 0 потреби да књижевност буде популарна, наравно, не могу да забране стварање књижевности која: не хаје или бар не води рачуна о својој приступачности, 'али стварају 0пасну дихотомију књижевности: на неприступачну, нејасну и чак друштвено ре гресивиу и књижевност јасну, лако разумљиву им друштвено прогресивну. Та

дихотомија, пак, као и многа друга, зна-

чи цепање нечега што треба органски да

КЕИЖЕВНЕНОВИНЕ 7

расте свим моментима свога бића и даје низ негативних резултата. Из те дихотомије рађа се, између. осталог, и подела књижевности на буржоаску и социјалистичку као супротности утемељених на различитој друштвеној основи, идејама, па чак и квалитету. Чини се да је до тога први дошао Георгиј В. Плеханов, који, је у чланку „Аве речи читаоцима-радницима“ тврдио да „господин Оњегин“ не може да занима радника и да стога треба нужно створити књижевност за радничку класу, која без нове књижевности, настав

"љене на великој традицији, неће испунити ,

своју историјску улогу. Али, читајући ово мишљење. истакнутог теоретичара-марксисте, не можемо да избегнемо питање: зар радници могу да испуне свој историјски задатак само ако читају пролетерске писце а не, првенствено, класике2 Зар

Молијер, на пример, исмејавајући оно што.

је нељудско, механичко и етички неодрживо у људском друштву, није, исто тако, револуционаран све док трају мегативне појаве које јеону човеку и његовој заједници осветлио и жигосао2 Сетимо се такође, узгред, и Марксовог одговора на упитник својих кћери Лауре и Џени, у којем је он, на питања о томе ко су њетови омиљени писци, одговорио да су то од песника Шекспир, Есхил и Гете а од прозних писаца Дидро, и такав укус му, наравно, није сметао да буде вођа про летерског покрета. Зашто би, онда, евен: туално, љубав и наклоност према „тосподину Оњегину“ и његовом великом писцу Пушкину значили слабу тачку у класној

Овакав став, међутим, никако не зна-

чи одбрану херметизма и апартности као јединог правог начина уметничког изражавања. Свести уметност на такав израз значи једностраност исто тако неприхватљиву као што би било и њено свођење на "приказивање једноставних тема и мотива на најјаснији и најједноставнији начин

за аматере-почетнике, што би код оних ко-_

ји добро знају шта је уметност изазивало осећање незанимљивости и досаде. Херметизам се, бар на први поглед, може бранити помоћу аналогије науке и уметности. Ако наука постаје све мање приступачна и све мање јасна све већем броју људи, идући ка све већој специјализацији и, истовремено, апстракцији, може се заступати идеја да и од уметности не треба тражити да остане код раније јасмости и разумљивости, већ јој допустити да и сама иде истим путем. Али у овој паралели постоји једна битна разлика која је чини неприхватљивом. Та разлика је у томе што наука мора да иде тим лутем јер тражи објективну истину, док у-

·" метност мо же да иде новим путеви-

ма који нису истосмерни као код науке (у правцу све веће специјализације и апстракције), јер изражава људску истину, опу која се руководи нашим специфичним психофизичким мерама, настојећи да својом егзистенцијом, џ свету неизвесности и зебње, омогући један по човековој мери и жељи створен посебан свет. Стога

·" пи ова аналогија не може да оправда све-

сно и намерно упућивање уметности у правцу апстракције, која није у природи њеног изражавања, па ни специјализације, јер и ома, као филозофија, бар у својим највећим делима, увек делује као целина, „систем“, „свет“ .за себе.

Уметност, несумњиво, мора имати оно-'

лико нивоа и израза колико има укуса, и "то како укуса самих уметника тако и укуса гледалаца и слушалаца. Стога је једино природно омогућити и теоријски оправдати уметничко стварање за све духовне и естетске нивое. Не: сме се, дакле, подржавати ни подстицати само уметност једноставног, приземног, лако разумљивог израза, него такође н уметност која је учена, „тешка“, херметична, као и без

ПОПУЛАРНОСТ ЈЕ МНОГИМА ДРАГА, АЛИ НИЈЕ УВЕК И РЕЗУЛТАТ ПРАВЕ ВРЕДНОСТИ . •

свести оних који ову наклоност осећају упркос мишљењу Плеханова2

У мишљењу да треба створити специјалну књижевност за широке масе или, Аругим речима, пролетерску књижевност, међутим, лежи једна погрешна претпостав ка: да радника занимају само дела написана о његовим сопственим проблемима и на њему својствен начин, чиме се класно ставља чак и изнад општељудског. Ова је теза, пак, психолошки нетачна. Литература, међутим, значи не само сликање онога што постоји него, још чешће, дочаравање онога за чим се жуди. Очевидно је да је Марсел Пруст имао права кад је у закључку свог критичког дела „Против СентБева“ одбацивао супротну тезу. „Узалудно је писати специјално за народ као и за децу — каже велики — романописац. Оно што обогаћује једно дете, то није књига детињарија. Зашто се мисли: да би један електричарски радник имао потребу да пишете лоше и говорите о Францу ској револуцији да би вас разумео2 Најпре, истина је супротна, Као што Парижани воле да читају. о путовањима по Океанији а богаташи приче о животу руских рудара, тако народ воли да чита ствари које се не тичу његовог живота. Осим тота, зашто правити ову баријеруг Један радник (Халеви, на пример) може бити бодлеровац“. Одређивати а рпог да је за раднике и људе из народа уопште у уметности добро само оно што је њима са да приступачно значи унапред прописи-

вати уске границе њиховом укусу и истовремено их осуђивати на трајно остајање у тим границама, односно

на“ немогућност да из њих било ка да изађу. Где је ту место за идеју о успону радничке класе, која је деценијама била спречавана да дође до правих изво: ра културе и да ужива у делима праве

уметностиг Треба ли, дакле, заступати из,

двајање уметности за раднике и широке масе као неке врсте резервата у којем ће уметнички израз остати углавном у увек истим формулама или се одлучити за не-

„предвидљиву слободу стваралаштва, чак.

и по цену да се понеки од људи који се тек привикавају да посматрају уметност и у њој уживају уплаше од неразумљи-. вих, херметичких, несхватљивих делаг Дру то решење је, у ствари, једино прогресивно, јер отвара перспективу, коју прво „решење“, напротив, затвара.

број прелазних облика између ових двеју супротности. Девиза ршећгшт езе оппшт не значи да сви уметници треба да теже једном истом нивоу и начину изражавања, већ, напротив, свим нивоима који се међу људима могу наћи. Теза о популарној уметности као идеалу, као и теза о херметичној и ученој уметности, служе у готово истој мери супротној девизи: ршећтшт езЕ раџсогшт ћоттит. Насупрот Горком, Анатолиј В. Луначарски, који је 6оље познавао марксизам и његов дух, није заступао идеју о једноставности и јасности уметности без обзира на садржај. и битие тенденције уметника, већ је истицао потребу за широким дијапазоном различитих уметничких ставова и израза. У „Тезама о задацима марксистичке критике“ налазимо његово врло одлучно противстављање тези коју је касније Горки заступао:... „Према. критеријуму опште приступачности треба се односити с великом предострожношћу. Као што у нашој штампи и у нашој пропагандној књижевности идемо од врло сложених популаризација, које пред читаоца књига, часописа и новина постављају веће захтеве, па до најелементарније популаризације, тако исто не можемо да нивелишемо нашу књижевност на ниво широких сељачких маса или чак радника који у културном погледу стоје још веома ниско. То би била највећа грешка“, Луначарски је на памети имао стварну природу ·књижев-

ности, док је Горки претпостављао њену публицистичку и пропагандну Улогу, коју је она у Совјетском Са-

везу за време Стаљина све више добијала и на тај начин пала у једну посебну врсту декаденције, управо дијаметрално супротну од оне у коју је делимично пала уметност на другом крају Европе, тежећи неразумљивости која наводно долази из најдубљих региона свести и подсвести и из тобожњег тражења раније непознате, „пете“ димензије света.

Има у настојању да се уметност по сваку цену учини популарном, дакле, теж: ње да се њена права функција забашури, да јој се подметне један њој страни циљ и да се један одређени менталитет и укус, и то на ниском нивоу, хипостазира и учи. ни јединим судијом у стварима уметно: сти, као што се, с друге стране, у тези о нужној херметичности, нејасности по ап. страктности уметничких дела огледа тен-

денција да се апсолутизује и учини неприкосновеним мерилом један искошени, девијантни и неуравнотежени укус. Немогуће је, мебутим, прихватити и једну и другу тезу, односно не треба учинити мерилом уметничке вредности не само апарт ност него ни једноставност уметничког израза, иако у корист ове друге тезе говори квантитативна надмоћ тав. публике, али, на жалост, публику већином чине људи неоднегованог укуса. А све док већина не буде имала дугим и. систематским У метничким образовањем истанчани укус, праве судије у стварима уметности биће само релативно малобројни људи с добро однегованим: укусом, па чак и ретки појединци, који својим ауторитетом намећу мишљење већем броју аматера, а ови, даље, преносе своје ставове на широке масе, А

Уверење да је човек из масе најнепогрешивији судија у уметности може да се ослони на русоистичко уверење да је савршен „природни“ човек, а не на Марксово схватање да су уметничка (музичка) дела столећима код човека – обликовала његово садашње уметничко (музичко) чув ство. Идући за Марксом, Ернст Фишер ће у својој студији „О нужности уметности“, међутим, одлучно одбацити тезу о здравом естетичком „нагону“ једноставног човека 'и убедљиво нас подсетити на једпу непобитну чињеницу: „У готово сваком плебисциту бечка оперета победила би Мо царта“. Уосталом, популарни уметници, по правилу, нису и највећи уметници. Популарност је, уосталом, нешто што траје док постоји једна одређена публика; с променом духа времена мења се и публика, а са њом одлазе и'умиру и њене симпатије и љубави. Сетимо се, на пример, велике популарности Мориса Декобре и Пола Жералдија, која је отишла у неповрат, а ланас је, у француској књижевности, уживају Франсоаз Сатан и Фелисјен Марсо, вероватно не задуго. Остају, међутим, уметници који никад нису постали популарни и чије стваралаштво често захтева велики напор да би се разумело и у њему уживало. Популарност пролази, вредност остаје.

Похвала популарности је покаткад и похвала лењости духа, јер чак и уметници који нису херметични захтевају уколико су дубљи утолико већи духовни напор да се схвате, Старији класици, уз то, захтевају велику суму знања, без које нам је немогуће да се уживимо у оно што представља њихов израз, израз једног сасвим различитог књижевног укуса, једног другог историјског доба и, најзад, једног знатно друкчијег менталитета. Хомер или Данте се могу разумети тек ако знамо све оно о чему они говоре: од митских представа до теолошких догми које су у њиховим делима транспоноване, догађаје и аичности о којима они говоре или их о цењују и књижевно-теоријске ставове о формама и изразу којима се они служе. Разумевање једног писца претпоставља исто толико знања и искуства колико га је имао и тај писац кад је своје дело писао. Све што иде испод нивоа тог захтева умањује разумевање утолико више уколико је тај ниво нижи. Кад је реч о музици или, пак, архитектури, многи ће признати да се у њих не разумеју, али у књижевност и филм се готово сви разумеју. То, наравно, доприноси популарности писаца и филмских стваралаца, али, с друге стране, често доводи и до нетачног и погрешног разумевања књижевних и филмских дела, па чак и до пгразумевања. Па ипак, велики уметници нису, по правилу, неразумљиви. Да не говоримо о томе како се може бар донекле разумети Дантеова „Божанствена комедија“ а да се ништа не зна о хришћанској апологетици, као што се може уживати у Толстојевом „Рату и миру“ а да се не знају ни основ ме чињенице о Наполеоновом походу на Русију 1812. године. Подсетимо на то ка: ко чак и код великих композитора има лепота које се осећају и кад се не зна

· теорија музичких форми ни теорија хар

моније. Захваљујући томе, и музика мо. же, бар релативно, да буде популарна. Тога је био свестан чак и божанствени Моцарт, који је свесно тежио да пише за све људе, како за оне који музику слу тлају као стручњаци тако и за оне који о њој ништа не знају. У писму од 16, де цембра 1780. тодине он каже да у његовој опери „Отмица из Сераја“, којом започи. ње низ његових најбољих, бечких опера, „има музике за све људске категорије осим за ону која нема слуха“, док ће у писму од 28. децембра 1782. године рећи; „Ту и тамо постоје одломци које ће схрва. тити једино стручњаци, међутим ти су пасажи тако написани да ће и нестручњацп бити задовољни а да ни сами неће схватити зашто“. Велики уметници п јесу ве лики, између осталог, зато што својим де. лом делују на велики број људи врло раз личитог порекла, образовања и укуса. Онп не траже популарност него иду за својим стваралачким тежњама, али ширином својих захвата не могу а да, бар у извесним временима, не буду п популарни, док он! који трче за лаким успесима и популар ношћу, угађајући најшире распрострање. ним тежњама и укусима, обично врло че. сто надживе своје дело, јер, престајући да“ буду осетљиви и:пријемљиви за тежње но. ве публике престају и да угађају онима који доносе популарност.

Наставак на 9. страни