Književne novine
Никола Трајковић |
НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ |
Са ла У ИЉА.
ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
Један поглед из библиотеке Позоришта
ПОЧЕТКОМ двадесетих година овога века, одмах после завршетка првог светског рата, дакле пре пуних педесет година, поред своје наставничке службе, био сам ма раАу и у библиотеци Народног позоришта у Београду. Библиотека је била у ствари јед · на омања соба, можда и не тако мала и уска, али смањена огромним орманима, пуним књига и дела о позоришној уметности, сликарских албума, каталога а сњциклопедија. Та одаја била је закрчена још: и са два пространа писаћа стола и једним стилским, средњовековним престоЛом, који је често „играо“ на позорници, па опет бивао враћан у свој мир у ову одају. На њему су седели „бољи“ гости, жоји су свакодневно долазили „на кафу“ у библиотеку. .
Та одаја налазила се на средини позадине ондашње позоришне куће, испод оне штроке терасе која се вероватно и данас налази негде у средини сада'много компликоване позоришне зграде код Кнежевог споменика. Са јединог прозора те одаје пуцао је леп и простран видик на ритове на супротној дунавској обали, на села Борчу и Овчу, као и на два-три ЏИНОВска фабричка оџака електричне централе, У то време ниске зграде на нашој страни нису браниле поглед на бескрајну равницу Ђаната и небо често брисано кошавом.
У тој уској и веома пријатној одаји,„ | тихом кутку у овом бучном и живом по- | зоришном лабиринту, могло се на миру сањарити и писати, када се за то имало „наитија“, како је то говорио Милан Ди: мовић,. преводилац Ростановог „Сирана од Бержерака“. Ту су се пре подне окупљали писци, нарочито они који су чекали да им се доле у рачуноводству обрачуна тантијема од синоћне представе, јер тада се хо норар писцима исплаћивао одмах сутрадан по представи, а не као данас преко „аутор“
· ских централа“ и жиро-рачуна. Најчешћи
Станковић, Аушан Николајевић, па Иво Војновић, Петар Петровић-Пеција,“ Милан Беговић и многи други, а већ Милан Ди мовић био је врло чест гост, јер су њего ви преводи многобројних опера били готово свакодневно на репертоару. Многи, да не кажем сви тадањи драмски писпи и преводиоци, а и други, песници и писци свих књижевних родова, па чак и страни писци често, сви су они залазили у овај мирни и пријатни кутак ове "бучне куће, која као да је сва одјекивала и одзвањала од проба оркестра, хорова, драмских про ба и појединачних драмских аудиција. Сва та'звучна и одјекујућа извођења обављала су се некако са стране те огромне грађе-, вине, из Француске или Доситејеве улице, тако да су сви ти громогласни штумови те шко допирали у овај забачени кутак, ис под чијег прозора су у блатњавом дворишту тада биле само набацане старе кулисе | и сви могући отпаци једне велике позе | ришне зграде. | У готово свима друтим одајама и канцела |
гости били су Бранислав Нушић, Бора |
. ријама обављан је текући дневни посао, мо-
рало се увек хитати, јер се у овој великој кући спремала „храна“ за две позоришне зграде, за ову матичну зграду и за Мањеж, за три извођачке дисциплине: драму, оперу и балет, а које су као гладни Молох „јеле“ представе им увек биле гладне нових извођења, и у томе никад није било краја. Зато би управник (у прво време Милан Грол, а после 1924. године Милан Предић), пред чијим је вратима увек било пуно
· таџмаца и аутора, набављача и службени.
ка, и он је имао свакодневно да решава стотину проблема, чим би наишао неко кога је требало преко реда примити и послужити бар „кафом“, управник би са нај. хепшам осмехом на лицу дотичног госта тремештао у библиотеку, библиотекару на надлежност, додајући: „А ја ћу мало после овамо одмах доћи!“ Тако је библиотекар, | поред другог, имао и ту дужност да све лепо прими и да после, дужег чекања ис | прати речима: „Извините, данас је управ , ник, случајно, много заузет!“. |
А кога ту није било од гостију, дА „важ них“ личности које су долазиле да препоруче неког слабијег глумца, писца са но вим делима, преводилаца са сугестијама, или неког који је залутао овамо да понуди на продају свој стари руски „кинџал или неку балску тоалету, па до гостију свију врста, са свим мотућим предлозима и по нудама. |
Да пођем за сећањима, с које било стране, увек ће се наћи прегршт неких за. нимљивих личности, онако преко реда, као што су уосталом оне и долазиле на врата те наше драте библиотеке. Чим би се око девет часова село за сто и узело да ради вешто, било службено или приватно, за „своју душу“, почело би дефиловање тих тостију.
Сећам се, тако, једне у то време по» нате београдске даме, која је веома оз биљно дошла да се понуди да буде таумима, и то само зато што није имала среће у браку, па како јој се није ишло натраг родитељима, а није знала шта би са собом, одлучила је да иле у „глумице . А било је и неких пензионера, слично овим данашњим, који чим су остали без посла, почели су да пишу, 2 пошто Код позориттних ко мада има најмање да се пртпе, а и тантије ме нису мале, онда је најбоље писати за
позориште, ,
КЊИТЕВНЕ НОВИНЕ
|
8
Али, било је и незаборавних тренутака.
И сада ми још одзвања у ушима дивни звонки баритон Ива Војновића док говори мелодичним дубровачким неречјем. (Као да и сада још увек чујем његово мајсторско читање његових драмских дела „дубровачке трилогије“, „Еквиноција“ или „Машкарата испод купља“! Нико никад доцније није могао тако да чита, па ни да игра његова дела. Он је тако био израдио сваки звучни ефекат из својих комада, да ни њихово извођење у Загребу и'Аубровнику, а да и не помињем она у Београду, нису била ни издалека оно што је он могао дати. МИ глас млекарица дубровачких он је знао са особеним акцентом да изговори, па чак и крике оних дубровачких чнопа да подражава). Једном приликом управник Предић увео је конта Ива у нашу библиотеку, и помотавши му да скине дивну бунду, направио му компламент да има ванредно Хепо крзно. На то му је Војновић тако звучно ОдАГОВОрио да се то не може заборавити:
— Ах, то су само бедни остаци нека-
дањег господства!... Ај ме мене, то су са-
мо 125 ђеашх гег1е5, ах, 1е5 Ђеаих гезте5!...
таленте, а и да бар основно познавање позорнице и глуме. Управник школе био је књижевник Момчило Милошевић, секретар школе моја маленкост, а главни професори Михаило Исајловић и Јуриј Ра китин, тада најбољи редитељи позоришта, Док сам тако уписивао кандидате (већ. су се били пријавили Раша Плаовић, Мата Милошевић, Дара Милошевић и др.), једнота дана, баш у тренутку када је на оном „престолу“ седео редитељ Исајловић, неко је једва чујно закуцао на врата бибАиотеке. Морао сам прилично гласно да викнем да је слободно; и кад су се врата врло мало отворила, кроз њих се више провукао него ушао један младић у војвоБанском сеоском оделу са чизмама на но тама и овчарском кабаницом „на леђима,а У рукама је имао високу штбару. ; — Молићу лепо — са јако наглашеним „пречанским“ нагласком почео је тај младић — молићу фино, да ли овде вршиду уписивање у ову... како да кажем... тлу. мачку школу2 Знате, молићу, и ја бих хтео да се упишем, па да будем глумац... Исајловић га је пажљиво посматрао, 2,
„мени је било веома неџтодно што је овај
упаор“ упао овамо. са том кабаницом баш кад је Исајловић, веома озбиљан и отмен човек, пио своју кафу пред почетак пробе неког Шекспировог. дела. · И не помишљајући да га упишем у кан. дидате за аудицију, а п не знајући шта би друто, рекао сам му: . ; — А да ли сте ви кадтод били у позоришту2г Знате ли шта је тог Гужвајући штубару у рукама, младић је колутао очима и развезао: | '— Па и јесам... и нисам... Знате, у на» тшем селу дватрипут су изигравали тлумци, а био је једном чак и циркус, и то ве лики! Знате, они су много добро „проду. цирали“, па ми се страшно, знате допало... '— Па бисте и ви сада хтели — готово сам љутито викнуо на њега — да се при. јавите за аудицију Да полажете испат за гаумца2 Е
ЗГРАДА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У ВРЕМЕНУ ИЗ МЕБУ ДВА РАТА
Једини је конте-Иво умео тако то да ка» же, да нагласи сваки слог, да отпева сваки глас. У
(Два најбоља рецитатора у Београду У то време били су Иво Војновић и Сташа Ђинички, композитор; Баничково читање „Еноха Ардена“ од Тенисона, у Змајевом преводу, било је мали уметвички подвиг).
»
Једнога дана закупао је неко изненада на врата позоришне библиотеке и један млади човек ушао је у кратком кожном капуту, какав се обично носи у Војводини. Падало је у очи да му је капут нешто комотнији, као да није био његов. Качкет са кожвим наџшницама нервозно је гужвао у руци. Био је узбуђен, што није било необично код оних који први пот долазе у позоршшву зграду, „иза кулиса“.
Скромним и помало збуњеним гласом пи тао је за уредника часописа „Мисао“, који је тада као позоришни редитељ имао свој сто у библиотеци.
Како ми се због његове збуњености учи нило да ће то бити неки од ових многих необјављиваних песника, нехајно сам му, а можда помало и грубо одтоворио да уред ник није овде; на то ми је дошљак видно ожалошћен одговорио:
„— Штета! Због њета сам дошао у Београд. Путовао сам читаву ноћ. Ко зна кад ћу овамо опет доћи... и да ли ћу доћиг
У његовом гласу било је и туте и умора. Није било тешко запазити да је био туберкулозан, Сажално сам сеи поновио му тада #
што срдачније: ,
— Уредник заиста није овде. Ипак, ре пите ми ваше име, па ће вам уредник мо жда писати...
Али сада сам ја био видно изненађен, када ми рече: 7 |
— Ја сам Аушан Васиљев. „Мисао“ ми је већ објавила неколико: песама. ..
Тргао сам се! Зар је то песник поеме „Човек пева после рата“, и још толико других тада јако запажених песама» А ја мислио да је то неки сеоски учитељац или интелитентнији радник. с аудње
Разуме се да сам одмах био према му пажљивији и задржао га да причека уредника. у =“
Једне од првих јесени после првог светског рата управа позоришта донела је од: ауку да се образује Глумачка школа и-да нашти млади глумци као а студенти и Бапи који би хтели да глуме, ту окупају своје
И кад сам се батш спремао да га истерам из канцеларије, опазим да ми Исајловић маше главом да га упишем. Немајући жуд ја му блажим гласом рекнем:
— Па добро, записаћу вас. Како се з0вете2 ' | ;
— Милан Ајваз, молићу лепо!
— “Шта сте по занимању»
— Обућар. . .
И Ајваз клањајући се им мовлачећи се наузнак, онако исто као што је и дошао, нестаде иза једва одшкринутих врата.
Али сад је настало. моје изненађење, жал ми Исајловић рече:
— ШЊеега немојте звати на аудицију. Он је примљен у школу! Зар нисте примети ла, он је све ово глумио. Њему не треба никаква школа. Он је већ глумац. Али, ипаж, нека иде у школу...
=
Догабале су се јоти многе згоде и нез годе у овој некадањој позоришној библиотеци. Ваљда ће их неко побележити.
На крају да додам само ово: та нама тако драга библиотека, као. и сва она дела о позоришној уметности, они сликарски албуми, енциклопедије, које смо годинама са великом љубављу и пажњом сакупљали и љубоморно чували да се не растуре и не разнесу, изгорели су заједно са читавом позоришном зградом одмах после пр. вих сирена у рано јутро 6. априла 1941. године,
ИВАН А „РАСУТО БИСЕРЈЕ“ М, ДАНОНА
АНТОЛЧИЧ: ИЛУСТРАЦИЈА 38 КЊИГУ
Димитрије Николајевић
Ветрови са свих страна
| Ветрови са свих страна;
Даждни, сувомразни, далеки ч непознати! Пробућђени из мрклина и маглина,
Под кров мој, ко птица уморна од океана, Сврате да та расклате Њ
И очисте од паучина.
,
, Ветрови са свих страна Довуку ломове и проломе, облачје одзсвуд, А кад замре змајевање у раздање, Кућа моја небом затрпана Бога зове узалуд да искрчи имање.
Ветрови са свих страна; . Беснокрви, крилоцрни у повратку још
: злурађи, Скамене се змијовито од призора Кад живот виде уместо рана, Како се рађа из пепела и чађи “
· На прагу мог двора,
Ветрови са свих страна; Тладоносни, душеклетни, морни т - ' неслућени!
Покренути из бесножеђи уз громовне
· “у, кханонаде, Под прозор мој у заласку дана Семе непогоде сеју, занесени, , А јутром празне љуске ваде!
ЧОВЕК У МЕНИ ГИНЕ
(Од тескобе м празнине Сваког дана у мени По један човек погине „И у клет се скамени.
1
Као зверче, које је осетило мирис барута, Човек у мени успаничен кида мреже и високе зидове руши; Од себе, собом заплашен, у неки други у "свет да одлута,
Ал од свог корака пада и од свог се гласа згуши!
Од тескобе и празнине Сваког дана у мени По један човек погине И у бол се скамени.
Човек у мени са собом се бори: учинио "је све Да победи простор и време и свих закона - тајне открије, Само никада себе није стознао и шта с човек не сме, Па у мени тражи места од безнаћа да се скрије. Од тескобе и празнине Сваког дана у мени "По један човек погине И у мрак се скамени.
диже руку: не“ 1
знајући шта чини,
И пада жрвав с бесном пеном на уснама;
Подиже се отућђен и далек и тетура по
у ' ' мрклина
Док за као копе не покупе и оставе међу решеткама.
Човек у'мени. на 'свбе
Од тескобе “ празнине Сваког дана у мени
· По један човек погине И у крик се скамени.
Измучен им похаран од сопственог дела и умећа,
Човек у мени, најзад, открива суштину: учинио је све
„да се себе ослободи и уклони границе столећа, А изгубио је небо над злавом “ под собом | тле!
Од тескобег и празнине Сваког дана у мени По један човек погине И у мук се скамент,
Као крдо истерано пожаром из најдубљих Ј тума, Човеж у мени преко себе скаче из мене да излети, Ал немани ч авети изрођени снагом његова ума Стижу за м растржу као небо кад се | 5 земљи свети. Од тескобе и празнине Сваког дана у мени По један човек погине И у гар се скамени.
И СКРБ ГОЛЕМА БИ
У хаљинама од длаке камиље,
Дошла смо саздатељи и земнородниш, С мишљу на челу · Што као будућност велика, изгрева И би светлост међу нама,
· И усрђа свеколиког, би.
А онда смо умом потоњим делатног знатижељника, И срцем љутог ратоборца, Чудесне кључеве исковали И тајне обешчастили; Воду загадили, небо отровали, земљу | уништили И, преврнув трпезе мнотоцене и свечасне, љубав, као отлодане кости, псима бацили! И би моћ бесовска ' У нама и међу нама, 'И скрб голема и крвава би. Сад велике хајке чекамо, звер из човека изгоне И врате нас тамо Где цвату младице маслинове. Одатле ћемо у. неки други живот Пуни уздржања поћи Као ништи и појци, У хаљинама од длаке жамиље.
нара пао
рата алата