Književne novine

сан ара

__ Аиреко "стање духа _

Весна Парун: „И ПРОЛАЗИМ ЖИВОТОМ“; „Нолит“, Београд, 1972.

ДОСТА ДУГО, читаву једну деценију скоро, на спомен имена Весне Парун будила се и трајала у нама свест о почецима на. ше послератне модерне поезије, о препре“ кама и отпорима које је имала да савлада како би методолошки и значењски проширила терен песничке артикулације жи“ вота. Та свест је постепено бледела пре. пуштајући место једном другом |. нашем уверењу, уверењу, наиме, да је песничко стваралаштво велике хрватске поетесе готово жанровско отелотворење онога што сматрамо извесном перманентном супстан цом поезије, онога што траје и истрајава упркос свим обртима и преокретима. Реч је, дакако, о лирици, о лирском стању Ду ха које укључује све промене и сва проширења што их је том појму модерно време донело. И готово да смо данас, када су иза песникиње више деценија рада. и више десетина објављених књига песама, спремни да разлоге нашег понешто промењеног односа према њој тражимо у нама самима, јер она се у бити свог песничког доживљаја много мање мењала Од нашег сопственог доживљавања и тумаче. ња поезије... Биће, заправо, да је оно што смо некад о њој мислили и оно што о'т6] данас тврдимо (и једно и друго с разлотом) квалитативно много мање раз-= Аичито но што ми желимо да признамо,. Врло је вероватно да ће читалац који, суочен с њеном најновијом збирком песама „И пролазим животом“, устврди како она није фундирана на некаквом ин телектуалном искуству ИМ како је сума њених идеја доста скромна унеколико би» ти у праву. Сасвим је, међутим, извесно да ће тај читалац пограшити ако тврдећи то буде говорио о поезији која је појед: ностављена или која, може бити, живот изражава једносмерно. Било би то тачно само ако би живот, сам по себи, био симплификован, а он је све пре но то. Кажемо то зато што из ове збирке Весне Парун пулсира сам тај живот саопштен не из темеља некаквог интелектџалног система, не организован и омеђен већ неспутан и слободан, али сасвим очевидно примљен им емитован на један недвосмислено песнички, лирски начин, Може ова песникиња говорити што јој год драто то ће бити поезија, а наша ће критичка апаратура (заједно са естетским критери јумом, ако та имамо, и са комплетним разумевањем „развоја“ песничке уметности, ако тако нешто заступамо) бити савршено сувишна. Управо зато — сасвим недослеАно сопственом уверењу да модерну поезију треба анализирати и тумачити због ње саме, продору њенот квалитета у при дот — први.иут морамо рећи: то је модерна поезија која не тражи анализу вер» балних комбинација и структура, она тражи само мало пријемчивости и омогућује изванредан естетски доживљај, |

Све ово свакако не значи да у 0овОј збирци Весне Парун не постоји нешто што бисмо, условно говорећи, моглн на» звати њеном постиком. Напротив: повезујући значење појединих њених песама и фрагмената песама ми бисмо могли доћи До некаквог интелектуалног корелатива овога што читава збирка, целином сво, јом, широким својим токовима, брзацима и вировима, изражава. Могли бисмо, укратко, доћи до песникињиног погледа на живот (до животне „филозофије“, ако баш хоћемо2), па и до једног особеног ра“ зумевања функције и смисла поезије и, подједнако, до креативне реализације тог разумевања. Весна Парун, тако, у овој својој збирци полази од уверења да је човек пореметио склад у природи, уништио хармонију њену (што, не треба истицати, закључујемо веше по њеном наглашеном емоционалном олносу према ставу који заступа, но по образложењу тог става); једини излаз за човека је повратак себи и природи, или повратак себи кроз природу _ осећајност, односно препуштајући се љубави као једином исцелитељном Духовном стању (читалац ће, свакако, приметити у њеним стиховима и једну варијанту хипи погледа на свет; повратак природи, швећу и љубави доста се често спомиње, тако да смо, како песникиња каже, и ми ту ла бразимо живот цвећа). Стваралаштво, песничко стваралаштво и њетов смисао тумаче се на зише начина: пекад је то врхунаравна, доста романти-

ЖИВОЈИН ПАВАОВИЋ

ВЕСНА | ПАРУН

чарски схваћена и саопштена, моћ која отвара видике (у необичним околности ма, атмосфери и миљеџ) и доноси посебна, сазнања, а некад је поезија тумачена као додатак, осмишљавање природе, понекад је она подстицај природи, а понекад се каже да песма већ садржи све, да је све већ саопштено што песвикињу, некоЛико страница после тога, не спречава да захтева сложеност и свеобухватност песме м да каже да у стању стваралачког напона. мора да се удвостручи како оно што саопштава не би било површинско, једносмерно, · једнодимензионално.

Пажљивом анализом читаве ове збирке, њена три циклуса и многих појединачних цесама ми бисмо, дакле, по свој приАици могли једну организовану интерпретацију идеја (колико то већ организованост идеја о којима је реч допушта) на којима се ова књига заснива да саопштимо. Био би то, међутим, чин против ове књиге илн тачније, из те интерпретације би могао произићи закључак који не би био адекватан ни књизи, па ни нашем сопственом доживљају те књиге. Поред све његове, евентуалне, разложности и тач ности он би био више но ишта друго недостатан. Потребно је, зато, рећи нешто лруго.

Весна Парун несумњиво има и у свести и на уму извесне фундаменталне закони“ тости којима се човек и живот уопште подвргавају. Док читамо њену књиту ми смо непрестано свесни живота, љубави, пролазности, смрти, али, ништа мање, ми бивамо ношени _ витализмом песникињи» ним. Управо тако, виталистички, доживљавамо и примамо њено стваралаштво оно је чин супротстављања, оно је суштином својом, унутрашњим својим покрета» чима, израз активног односа према животу, израз превладавања свести о свеопштој коначности. Управо тако треба схватати и тумачити њено вишеструко и вишесмислено _ саображавање са природом: та идентификација значи сопствено увођење у процесе који се у природи раЂају, развијају, гасе, али и вечито обнављају и, подједнако, та је идентификација извор ванредног богатства и сложености њеног фигуративног песничког језика елементи природе у њему, у његовој сугестивности па и у дејству његовог значе“ ња, играју одаучујућу улогу.

М новије време у нашој се критици. до• ста често спомиње термин уметнина (умјетнина) којим се, ако добро — разумем, на други начин жели рећи уметнички продукт, или производ уметничког стварања, Не мислим да је тај израз особито погодан јер подстиче асоцијацију о уметничкој материји, што је баш колико и'производ несрећан израз (да не спомињем ње тову неподобнвост јер неодољиво вуче на тестенина)... За песничко. стваралаштво Весне Парув бољег израза, боље квалификаније њене песничке, лирске лавине то: тово да нема: „организовано“ или не, и дејно фундирано или не, сасвим је малтене свеједно, оно што Весна Парун говори не доводи нас пред дилеме, ми смо са свим сигурни да песник види, чује, прима појаве у свету на сасвим посебан начин и исто их тако, на посебан, песнички начин, проптиштајући их кроз своју свест, саопштава. Готово све што из њеног духа тече, заиста је вербална уметнина.

Богдан А. Поповић

Немилоердна анализа фанатизма

Живојин Павловић: „ДИГАНСКО ГРОБЉЕ“; „Просвета“, Београд, 1972.

ВРЕМЕНСКИ ПЕРИОД у који Живоји Павловић ситуира своје јунаке — прве послератне године — привлачи већ дуже време пажњу наших прозаиста. Сетимо се само Слободана Селенића и његовог ро мана „Мемоари Пере Богаља“ и „Улоге моје породице у светској револуцији" Бо ре Ћо:'ића. Али, за разлику од Селенића и Ћосића који описују збивања у великом граду, Павловић се окреће ·провинцији, једној варошици у ислочној Србији, чамотињи која влада у забаченим местима. Код њега, исто тако, нема хумора као код Босића, ни интелектуалних анализа као ход Селенића.

Сзе је у овим приповеткама дата отољено, у сировом стању, груло и непосре Ава, из њих бије јара и спсрост, често не подношљиво, свакодневног 7авота,

__љачки натони, осветољубље, тупе, дуто-

трајне мржње и страст за уништавањем и понижавањем владају у свету који Па вловић оживљава. Тај свет је ипак свакидашњи и поред свег зла које га испуњава. Јер зао је присутно не као метафизичка категорија, већ као саставни део сложене стварности, па отуда: ми, читајући ове опоре и тешке прозе, немамо утисак да су њихове тамне боје претеране, нити пак да

им је порука, јетка и тешка — исфорси. _

рана. Чак и онда када приказује тренутке људске крвожедности („Фарма за фазане"), Павловић задржава миран, објективан тон и избегава све што би могло да створи представу о неком могућем згража“ њу. Он показује и велику смиреност и ве лику вештину у компоновању својих при“ поведака, тешких и мрачних као јесењи предео. Он неће ништа да преувелича, да подвуче, да изазове мржњу или запрепа» шћење, већ, једноставно, описује живот у Врановцу и поједине његове житеље у до ба великих политичких превирања, Павловића интересују одрази крупних

историјских догађаја у свести људи који

живе далеко од њихових жаришта. Он се смело и без жеље за шокирањем упушта у један сам по себи ризичан подухват: да опише разне видове заслепљености на ТАЏ затрованом мржњом. Како крупни идво, Лошки захтеви постају под утицајем сва» жодневних потреба и појединачних интере“ са, као и под притиском наслеђеног при митивизма, оправдање свакојаких акција чији циљ није увек морално оправдан ни одређен вишом политичком потребом: то је проблем који мучи аутора. За овај поАуџхват кажемо да је ризичан, јер увек прети опасност да причање о фанатизму и острвљености у ратним и поратним приликама склизне у тенденциозну публици стику. ::: 1: ге

Приповетке Живојина Павловића исувише су уметнички, литерарни текстови, исувише су надахнути страшћу за истином и ЛАепотом да би се могли сврстати у катеторију фељтона. Он' прича успорено и са много појединости о неком догађају који нам се може у почетку чинити и безначај. ним. (Приповетка »ЖејзКкоп«). Кад прочитамо целу приповетку, осетићемо дуготрајну страву, мада аутор ничим није хтео намерно да нас окира, мада је, дакле, из бегавао сваку тенденциозну упрошћеност. Сама прича је стравична и поред мирног гласа којим је испричана. Ова мешавина ужаса и баналности карактеристична је и за остале Павловићеве иповетке (»Нобђу», „Фарма за фазане", „Питање"), Збивања, ма колико нечовечна, припадају стварности у којој живе обични људи. Она управо испуњавају њихове празне, сиве Аане, њихов просечни живот. Али баш за» то што није оптерећена моралисањем и филозофским порукама, што је тако ис тински људска, материја Павловићевих приповедака је бескрајно снажна и упеча» тљива.

Писац се враћа неким мотивима из сво, је ране књиге „Кривудава река", али сада пите неупоредиво боље. тов стил је постао згуснутији и природнији. Ослобо• дивши се дефинитивно привржености КИ тњастим реченицама, он пише опоро, а радњу гради једноставно. Овај напор за ослобађањем Од свега онога што би мо ГТАО Амчити на нешто вештачко, измозга» но и накинђурено, уродио је плодом: Ад били смо књигу у којој је већина припове дака натпросечне вредности. То је један модерни реализам не спутан формалним конвенцијама, који слободно, са ирони“ чном самосвешћу, располаже свим стил ским средствима, а да се при том не осе ћа дужником ни према коме. Павловићев реализам је радикалан у својим захтеви“ ма: он тежи истини, а ту истину тражи сфери еминентно друштвено и политичкој. Понекад, будући усмерен на неке карактеристичне манифестације зла и изопаче ности, прераста у натурализам, али ника“ да не делује морбидно и бизарно.

· Плима српске прозе окренуте разним

видовима друштвене стварности све више .

нараста (Драгослав Михаиловић, Слободан Селенић, Борислав Пекић, Бора Босић у својим · последњим делима, Иван Ивано:

вић)., Живојин Павловић припада тој стру:.

ји и у њој заузима једно од првих места. егово „Циганско гробље" је књига која се чита са узбуђењем, која зрачи, упркос жељи ауторовој да избегне сваку осећај ност, сваки лиризам, неком пригушеном, тешком, сочном и горком поезијом.

Павле Зорић

КЊИЖЕВНО 4

Милан Младеновић

П роширени.

сонеши

ГОВОР ПРЕ ПЕСМЕ

1

О Песмо маглом Доба опијена Исплети сама венац својој снази | до моје главе Тајном узнесена. Подстакни хаос да се преобрази,

Свевидна. Ноћи грехом опчињена!

Отери свој простор и запевај њиме Песмо мождане птице и њене плоти Већ остварен је наум у твојој чистоти, Јастребе, клетво, непорочни диме!

Мирисе вечни опсесије, истом Музиком прени чула ми и лето Охолог ума, О бивање чисто

Тајна ветар крви пресликава свет |

Твог мира, У мени одјек свих времена Плени просторг тела. Несхваћени цвет Свечаном харфом мирише из вена.

=

ГОВОР ПЕСМЕ. 1

Нектром распадања у одјеку риме. Прочишћен мноме збива се, о ти У чијој чежњи ништавност се кроти Гневом; и немоћ којом даслути ме

Припаја бедне укупној лепоти.

Немирна ватра гордости што хара Челом ти слутње о мом тлу, и која Умно мој говор досежући, ствара Димну мелину сферног неспокоја,

Пламти! И древни огањ њеног дара. Мрзнг пред ледом недохваља, уклет ЛПоновљеном жудњом порекла: из жара

Охелости ниче нестрпљиви цвет!

Подлости сумње у дрхтају зена . В је а време не сумња у лет осумњај да сумња буде ослепљена.

ГОВОР ПРЕ ПЕСМЕ П

Кад горким ветром одлута шз мене · Све чег ломна рука смисла се дотакла. Кад замрг љубав достојна да свене ; Исповест туме у јесен замажла

И заморе се булке завађене,

Стешњени поток виром да залудит Била би нови видик на староме Друму, ти која помрчину будиш Помрчином, видом у одсуству своме,

Песмо, заједничка зубљо, јединствени Цвете све млађи дож смисао стари Будућим оком обасјај и прени

Мрак својствен празном у носномју ствар:

Ти којом дишу све пресахле слиме Исткај мој живот Тајном своја чари Пробуди у мени бестелесме плиме!

ГОВОР ПЕСМЕ п

У меком знезду вечне идезије Уснићеш пламен минулих згаришта ЛПитаћеш: чему Ноћ без коначишта Пут без порекла, смрт без амброзије

И чему простор за схваћено Ништа —

Скучена простер бесконачан тманом Зрнем мог вида што се опоравља Простор у коме мислиш рушевином О мојој птици, 0 црву без славља.

Запевај тада главом провалије мразном јутру правде која спава Дозивај врели занос агоније

Празно из кога поноћ, осветљава,

Кад бршљан чежње Јаст ј реба изваја Занос у срцу дослути глава Е ићеш лепота новог завичаја « • -

"ИЗМЕБУ НИШТА И НИШТА

Утехом Тајна биће несхваћена

Са. лажне стране Песма кад изгрева Врлина лишена гордости без плена И Песник осућен да о теби пева;

Свевидна Ноћи грехом опчињено!

Јер тишти грихња у одсуству днева.. " реч је-обухватна врба. Назории Ух говор Песме дл' моћ је гнева |

Заборав, заборав... И ноћ је вечна.

Како преживети 6 езумно проле Похлепу крви која нлачина 4

Ватру на камен, чело да скрива

Безњерну птицу која не излеће»

Како докучиту Е з Кад неће П и Ина

есма и јутро неће Између Ништа и Ништа, сред маглина»