Književne novine

МУЗЕЈИ

УМЕТНИЧКА ЗБИРКА | ЈОВАНА ДУЧИЋА

УМЕТНИЧКА КРИТИКА «к есејистика, први су путоказ читаоцу литературе Јована Аучића да је овај песник био. велики љубитељ и веома образовани познавалац Аиковних уметности, Међутим, јавности, па можда и многим људима ОД струке, свакако је мање позната његова оригинална замисао и подухват да у свом родном граду Требињу створи музеј. Ова њетова делатност тек недавно је поново обе Аодањена помно разрађеним цртежима и скиџцама за уређење парка и музеја, који су нађени међу документима песникове библиотеке завештане Требињу.

По забелешкама из истог извора такоЂе је познато да је Дучић желео да У свом месту подигне јавне споменике познатим људима: Његошу, Сави Владисла“ вићу, краљици Јелени Анжујској и др. На стојао је да овај посао повери нашим најбољим кипарима што је у складу са њетовим строгим естетским критеријуми ма. Против лоше споменичке скулптуре борио се речју и делом. У чланку о сарајевској вајарки Иви Деспић, писаном 1926. тодине, читамо: „Имамо данас поред Мештровића и Росандића скулптора тако префињевих као Палавичини и тако му ашких као Срета Стојановић, али их има» мо неколико чији се споменици почињу. да, подажу и по нашим градовима на срамоту наше уметности“. Тако је за свој једино реализовани споменик песнику ЊЊетотиу постављен 1934. песник антажовао јелног од најбољих наших вајара Тому Росандића. И данас тај споменик је понос трада Требиња.

Но и више од тога, Аучић је претао да читав градић на Требишњици преобрази, да његову природну лепоту еоплемени 7. метничким предметом, да у медитеранском поднебљу Старог града, Зелене пи. јаше и парка створи праву малу изложбу античке скулптуре под ведрим небом. Путнику који дође у Требиње не могу да промакну ови несвакидашњи споменици: римски, грчки, византијски, ренесансни, барокни — страни, а ипак тако чудно срасли са требињским амбијентом. Аплиширави на бедеме Града, постављени као чесме, љупке вазе за цвеће скривене у зе“ ленилу — они су свуда дискретни али живи. Најмаркантнији 1е Споменик Слободе на пијаци: високи стуб са византијским жапителом, на коме бронзани анђео сим> болично тази змију, док су на кубичном постољу урезани стихови сједне познате Аучићеве песме..Улаз у парк флавкирају - две · седеће · стилизоване лавље фигуре као чувари; фонтана. у тамном зеленилу парка распршује воду по белој, мермерној фигури дечака. Требало је да их буде, и било их је, далеко више. У албуму старе требињске породи“ це Борђа Тупањанина, која је пријатељевада са Дучићем очувало се неколико старих фотографија ових скулптура на. мењених 'украшавањуџ града. Песникови записи на полеђини њиховој дају нам важние податке. Тако дознајемо да је жен. ска фигура у високом рељефу која и да нас стоји на зидинама Града (пвстављена. 1935) „фигура краљице, ХШ век, стил Тот ски, камен из Аквилеје“. Данас непостојећа је и ренесансна „клупа ОФА мрамора из Караре, дута 1,75 цм., а песник је записао да има „три комада оваквих клупа, за улицу или КОД Споменика“. Нижу се даље: „мраморни санлук, стил византиј. ски из ХТ века за цвеће на улици“, „римска античка фигура из ископина), „анти“ чки лав за чесму“ итд. ИТА. ЈАЉУ

Један део збирке скулптура био је намењен Музеју. Остало је неких 70 пред мета (целих и фратментираних) декоративне пластике, рељефа, скулптура. Као најстарија и једина збирка ове врсте У Требињу (ако не занемаримо, континуитет културне -традиције), она је солидни зачетак и претеча Завичајнот музеја (ос нованог 1959). Чува се и данас 7 Музеју, мада под жалосно неповољним условима.

Артиста, поклоник култивисане лепоте, нарочито грчке уметности # филозофске мисли, Аучић није имао потребу за историјском ауџтентичношћу материјала веза ног за наше тло. Стога је њетова конџет ција Музеја, бар како је ми можемо на основу преосталог материјала реконстру“ исати, битно друкчија од оне наших дана, Али управо ова збирка, ова концепција, одраз су Песниковог погледа на свет. Не само по његовој литератури већ далеко Гвише, из овога можемо схватити како је ДАучићу било тешко што се у његовој ДО мовини, у његовом Требињу, тако близу древних земаља уметности Грчке и Рима, де могу открити исте прекрасне мрамор. не статџе. Као да ниј~ могао да се помири са мишљу да је то ипак провинција у Ол: носу на ове расаднике културе. Ту своју чежњу као да је хтео да задовољи купу. јући скупе скулптуре У Италији и преносећи их у Требиње. Напокон, поднебље је бар било исто.

Ова колекција, с ског порекла, по строгој оцени проф. БорБа Мано-Зисија (који је извршио експертизу на позив Завичајног музеја 1958. го"дине) пако није прворазрсане „вредности „има мното разноврсности и није без уку“ са“, Њена општа вредност била је добрим делом условљена великом скупоћом оваквих предмета и тешкоћом да се дође до · оригинала. Зато се за многе комаде поста ља питање дуже студије да би се утврди“ дао да ли СУ питању копије или ими.

тадије.

о КЊИЖВНЕНОВИНЕ > 5

претежно италско-рим- ·

Већина збирке је, као тшто смо видели, била намењена украшавању града и пар. ка, што јој је и дало основно обележје. Али у збирци постоји и неколико комада. декоративне пластике и глава, које су не сумњиво намењене излатању у ентеријеру. Издваја се неколико романских и рано. средњовековних капитела, фрагменти римских саркофага (П—ТУ века), једне плоче с плитким рељефом ватреног колута (Ра вена, У век) и две мраморне плоче с МОтивом кругова и плетеница, оригинална лангобардска плетерна пластика из Х ве ка. — Неколико мраморних тлава, често портретног карактера има знатне скулп. торске вредности, а већином се крећу У кругу римске портретне пластике Пвека (портретна мраморна глава Хадријанг, глава Хермеса, Диониса и др.) збирци се налази и ведики број фратментованих рељефа са митолошким из библијским сценама из времена антике, средњет века и ренесансе. Неколико слабијих (анђеоске главице, заталијански трбови 18. века) или бољих барокних "радова (камени суд за швеће подупрт атлантом) закључи ли би доста широки временски оквир ове колекције скулптура од антике до барока.

Простудирав и амбициозан програм наговештавају нам остаци остатака колеж» пије слика намењених талерији музеја. Негде почетком 1971. године стигла је она из Америке у Требиње, по извршењу те“ стамента. Остало је само десетак комада — толцко мало да је тешко говорити о жолекцији, а још теже реконструисати њену некадашњу физиономију, вредност, карактер. Може се само наслутити да је Аучић при стварању будуће требињске талерије слика намеравао да покаже у. метност византијског круга преко икона, дела старих европских мајстора и дела својах саврсменика.

Одржавао је он везу са нашим уметницима у Паризу и земљи, потпомагао њихов рад, отварао им изложбе, писао о њима. Био им је у тешким данима подршка, како сазнајемо из писама вајарке Рајке Мерћеп, која је пријатељевала са песни. ком. Очекивало би се дакле да у колек пији буде више њихових дела, али осим дветри (још неидентификоване, несигниране) из времена око 1936их, налазимо само три недатирана платна Стојана Аралице („Швеће у вази“, „Портрет Ксеније Дучић“, „Портрет жене у црногорској ношњи“) сликана у Паризу, и два линореза

графичара Бдатарда Виралта („Глава же же“ 1929, „Портрет човека у народној но при“, 1930), такође пријатеља Рајке Мер“

| ћеп.

И напокон, два платна старих мајстора, о којима ћемо више знати тек када буде извршена брижљива стручна експертиза, а која свакако нису без вредности и зна» чаја. „Мадона која доји Христа“ (сса 5038 им) означена је, на резбареној плочици лепог златног оквира, као рад шпањолске школе (»Есоје Езрагпоје ХУГ зтесје). Тако. Бе ма старијем, грубљем платну сликан је „Амор“ (80,7х 50,3 цм), дело приписано шкоди _ Коређа (»Есоје де Согтефјо ХУТ зјесје«). Обе слике имају на полеђини на» лепвице на којима је рукописом Ј. Дуч= ћа. ислисано: на једној само „У“. По итећјеће, а на друтој још и »Тађјеаџ Ко 59,

Налепнице са бројевима инвентара на» дазимо и на све три једино сачуване коне („Богородица Умиљеније“, „Св. Бор. ђе на коњу“, „Богородица са Христом и три светитеља“) означене бројевима 63, 67, 68 (у поседу породице):

Из овога можемо да изведемо неке за» кључке значајне за реконструкцију збир. ке: очевидно је, наиме, да је песник водио свој инвентар и да број слика у њему није био мали а 68 комада, колико види мо, било их је сигурно. Међутим то ника» ко није морао бити и закључни број. Чињеница да је налепницама са именом 4 бројем инвентара означено управо 5 ста ријих дела, наводи на мисао да се језгро Дучићеве колекције слика састојало пре тежно од дела старих мајстора. Дела која је сматрао значајнијим и до којих је те же долазио — он је и инвентарисао. Да жле, њих није било мало!

На једној фотографији ентеријера Ду. чићевог камрскот стана видимо три слике, несумњиво дела старих мајстора. Данас их у осталима колекције — нема. — На фотографији нам привлаче пажњу = лепа ренесансна столица и раскошне драперије. Нешто од тога стигло је м У Требиње; две велике декоративне драперије са мо тивом Јапанки, везене на бордо свили, велика драперија са хералдичким знаци ма, барокна таписерија са митолошком сценом. |

Несумњиво је да ће се детаљним про учавањем и обрадом целокупне збирке са, задовољством позабавити неко од млађих требињских историчара уметности у скорој будућности. Данас се ови предмети чувају у Завичајном музеју и чекају да буду показани људима. Од оснивања Му зеја предвиђа се једно одељење или соба посвећена колекцији Ј. Дучића: Иако о крњена, ипак ће предметима који су очувани моћи лепо да дочара Дучићев парна совски амбијент, његов смисао и потребу за лепим и, напокон, његову жељу и труд да свој трад оботати лепотом, да та још више оплемени,

Тако ће се у Требињском музеју, који ће ускоро добити на располагање своју велику, лепу зграду, видети два времена, два схватања упоредо, што ће сведочити о дугом континуитету и његове културне традиције.

Љубинка Којић

МРАМОРНА ПЛОЧА, ЛАНГОБАРДСКИ ПЛЕТЕР (Х ВЕК)

Васка Јукић Марјановић

СВРАТИХ У ЗАБОРАВЉЕНО

Небо је као чисто, бескрајно плаво . платно, само је сунце на њему златно.

Буђење шуме неким тајанственим смислом трепери, (у даљини се назире град и солитери).

Постоји нешто између мене и оне жуте итице што ме гледа. Нешто у мени би да се исповеда.

Лепо је испод крошњи у траве прилећи. Достојанствена стабла схватају све што бих хтела рећи

а ћутим... У даљини се назире град са својим растом уганутим,

КАД НЕМАШ — НЕМАШ

Кад немаш где да се вратит а Ми Зе ОН у 5 206,

а тобоже брижни кобајаги бде..

'2а тобоже брижни кобајаги бде.

И међу ближњима обележени странац, гласно позван а прећутно незванац.

Какви то плодови дочекаше зрење,

за доброту зло је свако одобрење,

пропуснице, печати и жигови, препоруке, мале двери, мигови.

Кад немат где да се вратиш а ни да одеш а тде,

МОЖДА СМО дУГО

'ПРЕЛЕПО САЊАЛИ

Можда смо дуго прелепо сањали. од прошлости уморни,

после смо снове као чедне грехе скла:: 0 на препад пробуђени па суморни.

Како опет пронаћи праву путању, уз ноћно светлумцање на трулом пању.

|

|

=:

МАДОНА КОЈА ДОЈИ ХРИСТА. (ШПАЊОАСКА ШКОЛА, ХУТ ВЕК)

ЛИРСКИ ПОЧЕЦИ ИВАНА АНДРИБА

Наставак са 3. стране

једна духовита, младићка, тотово бгзорижна игра ријечи, — па и њиховим смислом, — али нам се чини да то и није тако важно, да је мното важније оно што је у“ послаји било, оно што се у поезији Андрићевој стварало. Опет се јавља мисао, продорна и опасна, јавља се у ноћи и долази са злим вјетровима, сад већ више од обичног узнемирења, као стара и заскобна опомена кроз коју човјек „тужно вили: смрт своју бијелу и без гласно“ (,„Пролазност“). Јавља се им један нов, баладтчан тон, као амирско казивање “ пјесми о томе како је јунака жена обила:

„У ноћи је граду с бедема

жалобна труба затрубила,

у ноћи су гријеси пјевали.

ноћ је своје гријехе љубила...“ А пјесма „Јадни немир“ је у исто вријеме и дрхтај. и молба, и вапај, и пркос, и протест. Пуна симболике која извире из одређених друштвених стања и личних пјесникових немира, сва од забринутости и узалудног мољења, кад сунце у послијеподне ствара сјенку на лицу и кад „ције ло поподне (звоне) изаудјела звона“, кад

се не зна јасно шта је за човјека, а шта

против њега, кад све унаоколо вапије-бд неправде и узалуд тражи помоћи, та-пје сма је сва сазлана као какав потмули п јаки одјек који допире некуд изнутра, са нарочитом врстом „унутрашњег“ сликовања и понављања истих ријечи на почетку и на крају стиха. са знаменима звона, ботова и црва, који вјечито прате човје жов живот на земљи:

„Оловно поподне:

им црв под земљом ради.

им Бог на небу, он гради,

ал човјек на земљи страда;

ми залуд зидамо торањ до неба,

ми залуд скидамо Бога са неба,

ми залуд слазимо у срце земљи,

ми залуд газимо црва под земљом,

нас чека стално наше поподне

и јаук звона им Бог и црв.“ . Ова пјесма није само резигнација, нити један узалудан напор да се сазна и схва. ти истина. Она је свједочанство о Андри: ћевој младалачкој, али зрелој, осјетљиво сти на неправду, на неправилно устројен живот и свијет. Он не тражи нов свијет, али је јасно да не примани овај стари. Његова огорчења нијесу само у сфери ме дитативног, него и стварног незадовољства које долази од конкретних зала у жи. воту. И док је ова пјесма некако једносмјерна у тону и раздртостима субјекта пред животом, дотле је посљедња у овој антологији („Ноћ црвених звијезда“) сва џ некаквом сулудом и измијешаном ко. витлацу: бију однекуд помахнитали вје трови, глас молбе узалуд се диже према богу, нека чудна жена размиче завјесе да би видјела звијезде и прочитала судбину — све је тајанствено,'свуда се узбуркао немир духа и тијела...

Тако је Андрић, као студент, осјетио

нове немире времена. . ХМ ово вријеме, пред први свјетски рат 1914. године, Андрићу је 22. година. Он је још врло млад, али већ има свој поетски глас: медитативан и тих, резигниран и понекад нејасан, често тајанствен и таман, са нешто хладноће и умнот од: стојања, више затонетан него пркосан пред великим питањима живота. Тај глас није нимало младићки раздраган, нимало ве дар ни весео. Све је туга и бол, али ипак са неком притајеном и неодређеном на дом. Андрићев стих се чује као шапат у повјерљивом саопштавању, али одјекује и као протест, који је промишљен и сазрио У ово лоба Анлрић више осјећа него што види. Отуда су му дражи неизвјесност и мутна прелсказивања, нето позиви на побуну и преуређење свијета. Он вјерује у чудо поезије, воли завијене путеве ло тајне, види, фаталну љепоту и моћ жене,

А то је све оно најглавније што Андрић ни касније, у основи, није изневјерио у свом дјелу.

_ Као ријетко који наш писап, Анлрић је у врдао млалим годинама био писап са зрелим поглелима и запаженим остваре њима, и, као мало који ол натих писаца, остао је досљелан ономе шта га је поет. ски, у првим лирским почепима, привла: чило и налахтивало' човјек у своме вре

„мену. | истина о себи и свом народу,

одговорност за ријеч и мисао... Василије Калезић