Književne novine

КАПИТАЛНО ДЕЛО КЊИЖЕВНЕ. ИСТОРИОГРАФИЈЕ

Миодраг Поповић: „ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“

= Романтизам 1, Пи ШП), „Нолит“, Београд, 1972.

КАД ЈЕ, пре пет година, објављена прва, књига Поповићеве историје српске романтичарске књижевности написао сам у „Са временику", поред осталог, како је природно очекивати да ће Поповић за рела тивно кратко време заокружити испитива> ња овог сложеног периода наше културе, Данас, кад пред собом имамо три обимна тома, — са преко хиљаду страница текста, уз још неколико стотина страница научне апаратуре и других података, — не под сећам на своју опаску да бих показао некакву тадању проницљивост. Напротив, тек је сада видљиво какав је посао ста» јао пред Поповићем и каква је претходна истраживања. требало извршити, а, такође, тек после објављивања сва трн тома бивају у потпуности уочљиви концепција, профил, квалитет и значај овога дела.

Даровити тумачи књижевне прошлости често показују особине својствене _ дАУХУ епохе коју објашњавају. Миодраг Поповић поседује, поред многих својстава модерног историчара, једну од одлика ро мантичарских духова: смисао за синтезу, А направити обухватну синтезу · српског романтизма, — о коме не постоје устаљени и усаглашени судови чак ни кад су у питању најопштији проблеми, као што су периодизација, временско простирање и припадност појединих писаца, — било је несумњиво тешко, · Нејединственост историјске судбине људи из појединих наштих крајева, разноврсност друштвених ОКОЛНО сти, судбина културних центара, изузетна узајамна условљеност културе и политиже, преплитање _ различитих књижевних праваца, спепифичности страних утицаја, као и друге међузависности, захтевали су изванредно осећање за прави значај м место како појединачних компонената културне климе тако и појединих ствара» лаша. Поповић је успешно разреттио мноте методолошке замке које се пред про“ чаваоце књижевности деветнаестог века постављају од Скерлића до данас, Његова трилогија садржински се поклапа са три “уочљиво нијансирана дела романтичарског раздобља, а сваки од томова „Историје“ разрегпавао је посебне методолошке тешжоће, нарочито у погледу односа између панорамских поглавља, која поступио '/воде у културну климу, и студија о значајнијам романтичарским ствараоцима.

У првој се књизи тумачи период раног ман патријархалног романтизма, · период преломан не само за књижевност него. и за нашу културу у целини. У врло студиозном уводном тексту Поповић најпре детаљно испитује околности у којима се јављају романтичарска атмосфера и значајни писци, а у другом делу књиге анализира књижевна и друга дела највећих пи“ саца и идеолога ове романтичарске фазе: Вука, Проте Матеје Ненадовића, Симе Милутиновића Сарајлије и Његоша. Иако усваја и критички проверава многе ре зултате ранијих књижевно-историографских испитивања, Поповић о појединим писцима даје потпуно нова и уверљива разматрања и ревалоризује судове. То посебно важи за Вука, — о коме је пре „Историје“ написао и досад најстудиознију монографију, — и за Његоша, чија се херојска поетика овде показује са новим осветљавањем.

Пошто настоји да: у потпуности избег“ не методолошка упрошћавања догматског социологизирања, традиционалну болест наше историографије, Поповић свакој фази романтичарске епохе посвећује посебне уводне приступе. Друга књига, која. говори о писцима што су се појавили око револуционарне 1848. године, такође има оп-

"лширан уводни део, али се он, за разлику од увода из прве књиге, више бави ро-

мантичарском поетиком и стилистиком, После тога подробно се гнализирају писци, и то најпре они из Војводине, — с тим што је централно место дато ком:

МИОДРАГ ПОПОВИЋ

| НИКОЛАЈЕВИЋ

шаексној личности сБранка Радичевића, који је својим стиховима сјединио херомку, лиричност и тежњу за европском мета> физиком. Други део ове књиге бави се писцима из Србије, а првенствено и најминуциозније Љубомиром Ненадовићем, чија је бурна растрзаност између завичајног родољубља и модерне интелектуално. ти са много истраживачког и биографког нерва оживљена.

Трећи, _ најобимнији том Поповићеве „Историје“ посвећен је зрелој, позној фа: зи романтичарског периода. После свестра, них анализа тзв. омладинског доба, — где се исправљају, имплицитно, нека од Скерлићевих _ поједностављења и пристрасности, и укратко се скицирају потрети мање значајних писаца, — обухватно се говори о Јакшићу, Змају и Лази Костићу, а показују се праве вредности и места стварала ца какви су Борђе Марковић Кодер, Јован Грчић Миленко, Коста Трифковић и Стојан Новаковић. Будуће анализе стручњака за поједине уже области прецизније ће показати колико је Поповић успоста» вио равнотежу и пропорцију између најбољих писаца, који оличавају епоху, и о ни који су све до данас сврставани у ствараоце другога реда, — као што је, рецимо, случај са Јованом Грчићем Миленком, Приметно је, међутим, да се Поповић, који иначе самим стилом писања и снагом

евокације уноси нешто од романтичарске.

ватре и одушевљења, строго чува аполо“ тетског односа према безначајним ства> раоцима, што је код нас последњих год на у извесној моди. )

Поповићева је „Историја“ изванредан подухват и изванредан резултат једног од наших најдаровитијих послератних књи жевних историчара, То је књига која, за разлику од знатног дела онота што ствара наша уннверзитетска књижевножритичка мисао, не мирише на неодребену и непреврелу устајалост архивских и библио течких докумената. У њој живи романтичарска епоха, виђена и иманентно, али истовремено критички просубивана из нашег времена, са аргументима које су нам историјско искуство и књижевно теоријска сазнања пружили. Поповић није ортодоксни поклоник и заговорник брло које методе приступа књижевном делу; он увек, и при најделикатнијим _ тематским, психолошким, филозофским, сошио лошким, стилистичким, метричким и друтим анализама тежи интегралности и сте тези. Њетов дар сугестивног излатања, ко“ је иде од строте и рационалне научне дио питлажнованости па до песничке узнесено сти местимично, такође је мното допринео снази и дубини продора у једно ком мшлексно раздобље.

Нема сумње да од Скерлићева времена нисмо имали обухватније ш потпуније деао из књижевне историографије. Њиме ће се ситурно много бавити будући књижевни истраживачи. Они ће, међутим, морати да одтонетну и чудНу околност да су ре зултати њеног аутора праћени уочљиво доследним ћутањем, скоро неком врстом бојкота, како научне јавности, тако и те куће књижевне публицистике, Надајмо се да ће ово завештање немарности, МА можда тврдоглавог научног конзервати визма, почети да се смањује.

Чедомир Мирковић

ЉУБАВ: СУДБИНА НАМ САОБОДА2

„Димитрије Николајевић: „УДЕС“, „Обелиск“ , Београд, 1972. — „ГОСТ ИЛ ТРАГАЧ“ „Светлост“, Крагујевац, 1971.

ДАНАШЊИМ ПЕСНИЦИМА — као и библијским Баволима — име је легион, У том бучном „легиону" тешко је разабрати неке индивидџалније гласове и ликове, И, да би се издвојили из овога мноштва, најслабији стихотворци крећу се линијом најмањег отпора: они сваки час „револу. ционишу“ свој израз, уображавајући да растварањем постојећих изражајних

лика стварају нове форме. Николајевић очито одудара од оваквих новатора чија се „самосвојност“ испрпљује формалистичкчм керефекама и блефовима, Он не за

,

традицаоналних форми као што је сонет. Не мање, он успева да извесне опште мисли изрази у једном оригиналном облику: у песми „На тераси", идеја отуђења приказана је стакла. стим погледима који се разбијају кад се сретну. Исто тако, на оригиналан начин,

зире ни од таквих

овај песник ланцизира и осавремењује поједине древне симболе: у његовој. визији, старозаветни „стуб пламени“ замењен је бором (песма „Један бор").

Николајевић је много ближи оним пес ницима који своју особеност траже у избору нових мотива, Тачније говорећи, он спада међу оне даровите и озбиљне ствараоце који се из „легиона“ издвајају тиме што трајним поетским мотивима дају нови смисао. Јасно је да аутора збирке „Удес“ заокупља мотив судбине. Но, у контексту његовог говора, су А бина почиње добијати једно ново зна: чење. Овде, наиме, она значи непрестано постајање, тојест јединство умирања и рађања (песма „Жена коју љубим“). Штавише, ту се и само постајање осмишљава на нов начин, управо на тај начин што се интерпретира као могућно подмлађивање „О, бар две младости да су, једноставно — да се може као из воза у воз прећи“.

Сва ова значења укотвљена су у љубави. Додуше, љубав и судбина су пра: старе песничке инспирације, али њихово изједначење представља извесну новост која одликује Николајевићеву лирску семантику, Баш тим изједначењем, нап песник модернизује и преокреће архајску категорију усуда. У некада. шњој поезији, на пример — у хеленској трагедији, судбина је кулминирала У смрти. Али, Николајевић опажа да се она манифестује и на противположеном полу у љубавни. Он то увиба ДОК му „татара — из длана — слово љубве чита“, Фатум, дакле, није ни једносмислен ми монолитан. Он је подвртнут дијалекти-

„чкој поларизацији: љубав није мање фа-

тална него смрт; будућност је исто тако нужна као и прошлост, – Отуда, песник пева „с гласом будућим — на уснама“,

У себи самом, човек као такав носи неопходност љубави,доку свету влада неумитност умирања, Услед ове неумитности, човек је Гетеов „суморни гост на мрачној Земљи“ која га гостопримљиво вуче у своје наручје, машме — у раку, Мото неће да се „окући“ гробу, тај немили гост тражи склониште у свом властитом бићу, а пре света у љубави. Или, како то песник каже, он мора да буде ж вага ч сам себе сама“. На крају, исти тратач мора наћи љубав и пријатељство са осталим људским би ћима.

Остајући слепо, то морање постаје исто толико несносно колико и фаталност смрти. У песми „Пријатељ“, Николајевић је веома аупидно и-сутестивно дочарао ту несносност која пријатељство изокреће '7 непријатељство. Он је осетио да је нужно превазићи фаталну, нагонску нужност љубави. Он настоји да је превазиђе медитацијом која његову песму обликује као својеврсну мисаону поезију, ј

Ово обликовање изгледа савремено не само по својим састојцима већ и по свом склопу. Не ретко, Николајевићев стих састоји се од савремених слика: „тунели светова“, „пролазници, рекламе, аџтомоби“ аи“, и томе слично. У исти мах, за разлику од класичнога склада, његов склоп је спрег опречних или диспаратних представа: он поистовећује лед и ватру, цвет и рану... У целиви, пак, Николајевићева медитативна песма приближује се традижионаалним изражајним облицима, па чак и архаичној лексици (угодник, живоносан, златоуст, тавни, умиљење, скрб..., и тако редом). Према томе, док револуционише смисао неких трајних поетских тема, песник уједно покушава да овај _ нови смисао оваплоти у наслебеним оба" цима.

Уколико је наш утисак тачан, оцртана противречност почиње се разрешавати на оним тачкама где песник фиксира дија: лектичко јединство будућности и прошло-

" сти. Рекло би се да је ово јединство огла-

шено следећом строфом: „Као запаљене гранчице — пуцкетају — моје мисли ископавајући наду у дубинама — и скон и“. У песниковом виђењу, временски континуум је сличан стрели чији врх упућује на сутрашње хоризонте,

_ Таква визија је оваплоћена у песниковом говору који умногоме контрастира садашњем стању поетског. језика. — Данас, трансформација овог последњег скреће у његову деформацију, чак и у његову негацију. Она је пасукана на извесној асе мантичности: наместода ре волуционишу смисао људске ре

Јеврем Брковић

рђанска

|жеђ

Био је август на истеку . И једна врела ноћ змијска. Сељаци ко никад у вијеку Испише себе на искап.

Камен и лишај заједно су Прскавали од жеђи силне. Двије птице на моју косу Падоше мртве и умилне.

И тврди цвијет са ливаде Издахнуо је ко пас за0. Бијели. коњ, давно украден, Умрије ко сељак који га крао,

Здрави кукурузи, ко људи јаки,

· Бркати ко стари Словени.

вело све је: свила, накит, Њихова душа оста у мени.

Расушена рала, земља, куће, Млади дренови, цврчни, трава. љето је љето, ал тако вруће —

__Брђанско небо ишчезава.

ВЈЕЧИТИ КАЛЕНДАР ЉЕТА

Кроз наша жута жита здрава Свуноћ проходе дуси свети. То мртви костима глава Чувају житна поља љети.

Кроз наше шуме, оштре, борове По мјесечини, кошчат, маљавг Сиједи врач лијечи болове,

Читаву гору опоравља.

У винограде када зрију Слијећу рајске птице мале Да би злодуха, болест, змију Злаћеним перјем одагнале.

Међ благим стадима бијелим Бораве душе мртвих пастира И кад се топла ноћ дијелш Само њихова фрула свира.

КАД ОТАЦ ОДЛАЗИ У РАТ

Обично бива у свануће:

Ништа не каже, торбу с клина, Погледа небо испред куће

Ко да је небо домовина,

Из џепа вади ланац и сат То је за мајку м за мене, Кад отац одлази у рат

Будни су само пси и жене,

(Отац се коњу као брату Загледа у гриву, очи, зубе.

И тако вазда у том рату Отац се и коњ братски љубе.

Обично бива у свануће: Ништа не каже торбу с клина, Погледа небо испред куће Ко да је небо домовина.

СТИЈЕНА РУЖНИХ ПУНЕ ОЧИ

Стијена ружних пуне очи: Прастаро сивило гњије, Нека бар крв проточи Само да тако није,

Литица литица под жрило, Заборављене мртве магле, Можда ни неба не би било

. Да се нијесу посагле,

И Сунце једва да мине, оже шм да се огребе. Од ове камене причине

Људи не виде себе.

Не змају брђани људи Како иж камен једе. Њихов се живот худи Осу жб грумен креде.

чи, неки песници га напросто рту мини Бају, замењујући смисао вербалног израза визуелним и фонетским ефектима. На траници оваквог руинирања помаља се песма без речи. Као малограђански или боемски „револуционари“, њени аутори доспевају до исте оне мисохогије којој је одавно нагињао конзервативац

Латон. Самим тим што се лишава зна: чења, њихова реч губи снагу, па и способност деловања на читаоце. Отуда, ако

"је једног нашег поету убила „прејака реч“,

садашњу поезију прети да усмрти њена преслаба реч. Да ојачао свој лирски говор, НикоВеј се труди не само да та преобличи, Рија ка : МИСЛИ на. друкчији, приклад чење љу ПЕЋИ када „судбини“ даје знаКота не он се упиње да надвиси и 2 ст вољења, те да је сублимиУ љубавну слободу која ниче о ЕР ОВих неисцрпних могућно Тре Није Не је човек — могућност вицијадима, пе м речју о човековим потенита сник је наговестио нове, још ВО тај наго потенцијале своје речи. Управитаоњ вештај омогућује пажљивијем У Да у песничком „легиону“ раза-

зна и запа ~ 5 3 вића. мти име Димитрија Николаје“

Радојица Таттовић

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ | 4