Književne novine

и раритет

КЊИЖЕВНОСТ У СВЕТУ

() етваралачким контактима · савремене руске књижевности

Уз 50-тодишњицу Савеза Совјетских Социјалистичких Република

ЈЕ

· МАКО ЈЕ СОВЈЕТСКА ДРЖАВА недавно

отпразновала _ педесетогодишњи _ јубилеј, права историја вишенационалне совјетске књижевности започела је тек пре петнаестак година једним сумарним књижевноисторијским прегледом и једном изненадном европском“ славом. Године 1957. негдашњи теоретичар конструктивизма Корнелиј Зелински објавио је књигу „Књижевности народа СССР", која је у поступку упознавања темг из наслова одиграла пионирску улогу; годину дана касније непознати киргијски писац Чингиз Ајтматов штампа повест „Џамила", коју на опште изненађење европске читалачке јавности Луј Аратон увршћује у своју амтологију „Совјетске књижевности“, прорекавши њеном аутору светско признање. Арагон се није преварио, Ајтматов је у потоњем раду написао и такво ремек-дело какво је „Бела лађа“; што се тиче Зелинског, величина овог удела је касније потврђена број ним текстовима његових настављача — А. Тимофејева, Г. Ломидзеа, 3. Кедрине, В. Тољцева и других. У свечарским данима истекле године појавило се мноштво нових прилога о вишенационалној совјет“ ској књижевности.

Има у овом феномену чињеница, које превасходно делују као својеврсна сенза-

ција. Такви су податак о првом јукагир-.

ском роману Семјона Курилова. „Ханидо и Халерха", распродатом у неколико ми“ лиона примерака (уз ауторову изјаву да лично познаје све Јукагире, којих је свега, шест стотина) или околност из друге изјаве (Јурија Ритхеџуа) — да Чукотка по броју књижевника у поређењу с бројем становника заузима прво место у свету. Неке, пак, појаве, које су У непосредној вези с теоријом настанка жанрова и „убрзаног развоја", и данас су за истраживаче прекривене велом тајне. Таквима се може сматрати присуство једног светског уметника какав је Ајтматов у литератури која је тек одскора стекла писану традицију, или чињеница да су многе младе литературе већ успеле да створе примере романа:епопеје, или податак да. је поменута јукагирска литература своју историју почела прозом, док је, на пример, литература Хакаса тек после готово пола века развитка добила први роман. Једна од так вих „тајни“ која нас у овом часу занима тиче се проблема утицаја које неруске совјетске литерарне структуре и оријента-

мије могу да остваре на структуру и ори-

јентацију савремене руске литературе. Совјетски истраживачи се овом проблематиком баве у мањој мери него проблематиком утицаја руске литературе на дру' те литературе Совјетског Савеза. Они се најчетиће задовољавају констатацијом да је један део истакнутих совјетских писаца. других националности почео да пише на руском језику (Чингиз Ајтматов, Фазиљ Искандер, Олжас Сулејменов, Васиљ Биков, Грант Матевосјан; ми бисмо овом списку додали и чувашког песника Генадија Ајтија, који је последњу збирку на матерњем језику објавио 1964. године —

„Корак“), што мора бити од пресудног зна |

чаја за лексичку структуру и интонацију руске прозе. С друте стране, лењинградска песникиња Маја Борисова, очигледно сматрајући да говори у име свих руских писаца, нуди формулу према којој „А Р У та национална култура обогаћује моју пре свега самом чињеницом свог самосвој“ ног постојања". Међутим, деловање ове формуле није истовремено и јемство да се друга култура неће посматрати као егзотична култура. .

Интелектуални напор Брјусова и Блока, који су јерменске класичне песнике понудили још предреволуционарном чи таоцу, као да је стајао м, предворју будућих контаката руских уметника и литерарно недовољно познатих медијума нове државе. Револуција је посведочила да ће у тим контактима спочетка бити више лутања него смишљених сусрета. Било је то доба кад је Леонов писао „Туатамура“ причу коју је Алексеј Кручоних оценио као „заумни језик у акцији ; па ипак, У овој сјајној стилизацији очувано је све што је у претходном веку било извор одушевљења руских класика — чистота изграБеног естетског и етичког медијума и беспрекорност његове метафоричке експре“ сије. Хлебњиков, који је већ у раној поеми „Шаман и Венера“ јунакињу из цивилизованог света упутио у забитне просторе Сибира, готово завршава живот У наручју источњачке инспирације: у „Труби Гуљ-муле" је и доживљај Бакџа, а не само Ирана. За Мајаковског је Грузија враћена домовина, али је близак м експлозивном подручју Бакуа, које је привла: чило и друге песнике, од Брјусова до, То родецког; између осталог, погибија двадесетшесторице комесара на челу са Шаумјаном надахнуће та да напише „Тутњавом устанака... .“. Ова је тема изазвала пажњу и Сергеја Јесењина („Балада о двадесетзпесторицн“), који ће у „Персијским мотивима“ показати како руски песник може бити опседнут не само једним необич“ ним естетскоетичким поднебљем него м формом његове поезије.

Понекад ова интересовања нису давала резултате, као У случају Мандељштамове јерменске инспирације, али је'и тада остајала покоја сјајна опена, на пример ФирАусијеве поезије (у прозном тексту „Му: товање у Јерменију); У другим случајеви“ ма она су доносила драгоцене плодове, 0

чему товори сусрет Иље Сељвинског со ки. ргијским епом „Манас" (тратедија „Онај што орла на рамену носи, епопеја. „Три богатира"). Најплодоноснијим нам се чи ни пример Пастернаковог „Аругог рођења“, у коме је величанствени Кавказ један од важних белега на путу између разумевања Коеновог „етичког социјализма", потоњег циклуса „Уметник“ и стихова из заоставштине Јурија Живага. ;

Та очараност древним, чистим, ЈУЖвим походила је и руску послеоктобарску прозу. Пре свега, ваља поменути богату традицију „јужноруске школе", која је руској литератури донела слутњу препорођене фабуле. да се и не говорио чудној украјинској фолклорној поетици; у Бабељевом случају она се укрстила с традици јом грузинске и абхаске лирскопаралелистичке структуре, без чега се не би могла схватити стилистичка прича „Батратоглу и очи његовог бика" и „Мој први хонорар", нити пак необичан утицај интонације репортажа из листа „Зора Истока" на неке новеле коњичкоармијске збирке. У делу Писемског, Островског и Гљеба Успенског веза са јужним светом Бакуа није оставила битнијег трага; у совјетско доба, пак, контакти прозаиста с новим земљама у препороду подстакли су стварање књига пресудних за развој њихових аутора (Тихоновљев циклус „Путеви Истока", „Пустиња" Павленка, Ивановљев „Компромис Наиб-хана", Пиљњаков роман „ДАвојници", Леоновљева „Соћ“ и друго). Стара Пушкинова и Љермонтовљева концепција до“ дира оснажена је сусретом са социјално усталасаном егзотиком из чега се развила. нова типологија фабулирања и грађења ликова.

Контакти каснијих деценија унели су више система у облике ових веза. Томе је у првом реду допринела организација превођења класичног песничког наслеђа неруских совјетских култура. Једног ће дана свакако по заслузи бити оцењено не само шта су Пастернак, Тихонов, Заболодки и њихови следбеници до Ахмадуљине п Чухонцева учинили за популаризацију тру зинске поезије него и у којој је мери та поезија утицала на своје руске преводиоце, почев од опуса Паола Јашвилија и Тицијана Табидзеа. Већ сада неки руски песници отворено сведоче о разноврсним утицајима ове врсте у свом делу; Винокуров признаје да су га динамичност и материјалност казашке поезије упутиле да свет види „рељефно, стереоскопски, пред-

метно" (у циклусу „Акини“), Озеров откри:

ва деловање литванског, песника Витаутаса Монтвиле на своју „Литванску свеску", Ушаков са захвалношћу беседи о поуци Максима Риљског и низа узбечких- песни-

"ка, заслужних за увођење експеримената.

с рубаијама и редифском римом у његово песништво, Всеволод Рождественски и Лариса Васиљева сведоче о свом дугу казашкој поезији, Летонцу Јану Рајнису и Авару Расулу Гамзатову.

Ван сваке је сумње да се списак овак вих примера може проширити. Тада би се могло почети од примера поезије Шевченка у руској средини; епски карактер, срод ност украјинској думи и историјској песми, ритмика и интонација аутора „Кобзара" задуживали су Сологуба и Буњина, Багрицког и Светлова, Друга, филозофска оријентација, учинила је да се у поезији Луговског препознају нагласци Рајниса; у истом смислу данас Едуард Межелајтис утиче на следбенике Лутовског. Кад је реч о аутору „Човека", веома је вероватно да

„је он, напоредо с Марцинкјавичјусом, за-

служан за шире продирање слободног стиха у савремену руску поезију, од Влади мира Солоухина до Виктора Сосноре; претежно одбојни став руских песника према „верлибру" (иако су њиме писали Пушкин, Фет, А. Толстој, Баљмонт, Брјусов, Блок, Волошин, Буњин, Бели, Кузмин, а Соснора чак брани тезу према којој је „верлибр" права стихија руске поезије почев од „Спева о Игоровом походу“, док је „вирш" дошао из Пољске) могао је да буде ублажен деловањем покушаја у другим

совјетским срединама, ако су се већ ев-

ропска модерна искуства чинила мање прихватљивим. Најзад, како доказују новија испитива-

ња (обратићемо пажњу на студију А. Жов-

РОАН

СЦЕНА ИЗ ФИЛМА

· присутна у. додирима руских

„АМСКРЕТНИ ШАРМ БУРЖОАЗИЈЕ“ ЛУМСА БУЊУЕЛА

МИнтИЗ АЈТМАТОВ

тиса „И рубаије, и редифска рима" из 1969. тодине), општа замнтересованост · руских песника за кратку афористичку форму погзије народа Кавказа и Истока временом је прерасла у озбиљну школу; четворостих рубаије, који је некад био присутан само у Фетовим преводима Хафиза и неколиким имитацијама Брјусова, Кузмина и Вјачеслава Иванова, данас је чести гост У поезији Арсенија Тарковског, Всеволода Рождественског, Јевгенија Јевтушенка, Давида Самојлова, Светлане Јевсејеве и одру тах, осмостих Гамзатова стекао је већ постојану репутацију код младих руских пе сника, а редифска рима, коју је Љермонтов само наслутио у „Балади" да би се потом појавила тек у Брјусовљевим преводима Сајат-Нове, жива је творевина у ле смама Луговског, Светлова, _ Мартинова, Марије Петрових (ла се подсетимо само њене бриљантне „1942. године"). _Сасвим је извесно да у овом погледу посебна уло“ та припада руском песништву Казаха Сулејменова, који дограђује напор Вознесенског у области 'експерименталне поезије, а својим истраживањима „Спева о Итгоровом походу“ успео је да руску публику и на други пачин заинтересује за контакте с другим совјетским националним срединама (тумачење нејасних места у „Спеву" уз помоћ рсалија живота Кипчака или Печењега).

Могућност превођења. поезије путем „подстрочника" свакако је посредовала да се руски песници ближе упознају с до стигнућима других, неруских поезија, па самим тим и непосредније осете њихов колорит и мелодију. Таква ситуација није прозаиста, будући да им се дела писаца туђег језика нуде посредно. Стока је поетски резултат ових веза стабилнији и извеснији; он је дубоко задро у језгро страног песничког медијума, док је у: области прозних дОдира све остадо у домену перспективе. Осим тога, на овом путу руске прозаисте могу очекивати и извесне опасности, које се на релацијама песничких додира ограничавају везама типа Твардовски — украјинска и белоруска „сеоска поезија“ с врло наглашеним фолклорним _ елементом. Овог пута ћемо указати само на две међу њима: на утицај писаца тила Олесја Гончара на руску лирску прозу – (Солоухин, Шим и други), оптерећен застарелим романтичарским патосом, и на (евентуални) утицај даљег продора у неруске литературе „романа-епопеје" типа „Абаја" Мухтара Ауезова, с ликом „народног заштит-

ника“ без страха и мане, па тако и у ру-—

ску прозу (поготово у ери сталног инсистирања критике на стварању широког платна „народног живота" и, уопште, великог наглашавања теоријског значаја ро: мана-епопеје у поређењу с класичним романом. У садашњем положају неруске совјет: ске прозе могу извршити утицај на руску прозу у неколико праваца: у обнови кратке приче и оријентацији на кратки роман, у одређеним тематско-идејним решењима, у етичко-филозофском домену, Последњих месеци „Литературна тазета“ је подржа вала дискусију о судбини новеле, која је у најекстремнијим илустрацијама довела до закључка да жанр новеле одумире и да, штавише, тај процес нема потребе заустављати. Неки критичари (8. Оскоцки) побијају овај закључак примерима из новије антологије совјетске приче „У великој породици“, али се ипак осећа озбиљност проблема; уосталом, он је покренут

још 1967. године, а освежио та је новим дилемама Ајтматов у товору на Петом кднгресу совјетских писаца 1971. године.

нашем мишљењу, руску новелу је мотућно обновити не само позивањем на традицију Бабеља, Зошченка, Булгакова, Ољеше

"и Платонова, него и обраћањем _ другим

прозним срединама у којима овај жанр није у кризи.

Јерменска и грузинска литература ваз да су уважавале новелу (узмимо само примере Аксела Бакунца, Тамаза Чиладзеа и недавно преминулог „јерменског Солжењицина“ Мкртича Армена, који је узгред био и мајстор кратког романа типа „жегнариног извора“); прибалтичке литературе ни данас не оскудевају у добрим причама, које мајсторски негују Миколас Слуцкис (између осталог, и под Бабељевим уУтицајем), Јонас Микелинскас и многи Ару“ ги (Естонац Еп Ветемаа је уз то и одлЛИчан пример аутора кратког романа, који толико недостаје савременој руској лите ратури); пре неколико година је даром новелисте блеснуо татарски писац Рустем Кутуј, а предратни туркменски новелист Нурмурад Сариханов се већ деценијама. сматра „источњачким Чеховом“ с плодоносним утицајем на бројне писце зниром Совјетског Савеза. Што се, пак, тиче жан“ ра кратког романа, он у новије време у овим дитературама није обележен само лаконизмом израза нето и сложеним психологизирањем У духу експресионизма Леонида Андрејева („Вечни зцах" Мераса, „Степениште за небо“ Слупкиса), што би лакоће могло имати удела у обнови овог жанра у руској средини.

Одсуство _ дескриптивности, _ вештина фабулирања и психологизам — то су црте неруских проза, које препоручују и друге врсте утицаја, превасходно на подручју типологије ликова и ситуација. Ова фабуларна литература се одликује схемом, коју руска литература мање познаје: јунак је личност са изграђеном естетско-етичком доминантом, мењају се само ситуације у којима се он налази ми проверава. Далеки одјеци овог типа јунака су Хаџи-Мурат, Алиј из „Записа из мртвог дома“ Достојевског, Татарин из драме Горког „На дну"; у новијој литератури овакав тип јунака се среће у Булгаковљевом роману „Мајстор и Маргарита" (мада изграђен _ под другим утицајем), као и у примерима што потичу од Љесковљеве концепције „правед пика" типа Солжењицинових Ивана Денисовича и Матрјоне и Абрамовљеве Пелатеје. Неруске совјетске прозе доносе нове типове овој констелацији. Такви су тип „народног измиритеља“ шаријатисте Казгиреја Матханова (комунисте са „славом" контрареволуционара) у роману дагестанског писца Алима Кешокова, тип „уклетог“ Амира из романа казашког прозаисте Сатимжана Санбајева „Степске звезде", типови неимара и старог чувара стада такође из Санбајевљеве прозе „Када се чезне за митом".

М времену када је руска проза наговестила одустајање од неких устаљених типолошких традиција (наведимо као пример само последњи роман Василија Белова „У предвечерје", у коме се појављује мови тип јунака колективизације Итнаха 'Софронов, носилац „толе идеје" што сеје мржњу м освету међу мирне сеоске житеље), утицај писаца неруских средина у овом правцу морао би уродити плодовима. Не“ давно је Ахмедхан Абу-Бакар говорио 0 потреби мењања става према неким важним проблемима совјетског живота — као што су проблем земље и дома, породице; ни управо у том часу се појавила Абрамовљева повест „Аљка", која представља прилог овој тематско-идејној ревалоризацији, започетој већ Солжељициновом појавом, и свакако је у дослуху с новим етичко-фило“ зофским концептом, који није и не може бити само прости повратак неким традицијама класичног периода.

Наравно, ове шансе за продор елемената других литерарних медијума у руски постоје под одређеним условима. У пштању је надасве лична, појединачна историја овог повезивања, а нипошто. акција књижевнополитичке нарави. У том поступку се тотово ништа не може предвидети, као што је уопште тешко испитати природу успо“ стављеног контакта. Подсетимо се једног врсног примера, додуше ван непосредне везе с темом. Постоји велика сличност у решењу етичке теме Платоновљевог романа „Чевенгур" и Ајтматовљеве повести „Бела лађа". У финалу „Чевенгура“ јунак одлази у оно исто језеро Мутево у коме је негде на почетку приповедања његов отац-рибар покушао да доживи смрт као „одлазак у другу губернију"; тако исто Ајтматовљев дечак нестаје у планинској реци како би се претворио у рибу и отпловио према белој лађи ' на којој по Исик-Куљу броди његов мртви отац. У оба случаја идеја се реализује „после бајке"; „бајка“ је у оба дела мрачна („изгубљене илузије“ Александра Дванова после краха чевенгурске комуне код Платонова, „изтубљене илузије" дечака после сусрета са светом који живи по законима зла код Ајтматова), и у оба примера после једне бајке започиње друга — бајка о трагању за „неопходном домовином".

Ајтматов је порекло своје идеје објаснио киргијским легендама, од којих су многе везане за ИсикКуљ и људско наслеђивање „светих животиња"; Платоновљев се такође послужио не само концептом Николаја Фјодорова о „васкрсењу отаца" него и конкретном фолклорпом ситуацијом, познатом из бајке „Сивка-Бурка". Па опет, незахвално је тврдити и ваљда немогућно доказати како је Ајтматов имао у виду Платоновљево искуство кала је остваривао један од најефектнијих фтнала у литератури овог времена. Тако је и с нашим запажањима, Она су углавном из домена претпоставки, и имају реалне осиове само уколико се покажу прихватљивим за појединачне руске уметнике и њихову појединачну оријентацију.

Миливоје Јовановић

КЊИЖЕРНЕНОВИНЕ 7