Književne novine

ЕСЕЈ

ПЕСНИЧКА. РЕЧ ВЛАДИСЛАВА ПЕТКОВИЋА ДИСА У ОКВИРИМА ПОЕЗИЈЕ СВОГА ВРЕМЕНА.

КАО ТОЛИКО ПУТА у нас, и у случају Владислава Петковића Диса поновио се један од оних карактеристичних нехата којим је наша књижевна критика и историографија, ма свога Бремена, врата а гр а, знала не само да мимоиђе већ и да обезбеди много коју људ ску и песничку судбину. И као по некој трагичној неумитности, то се готово увек дешавало са ствараоцима који су својим делом, ниако отуђени од дневног мнења и званичних оцена, токове нашег књижевног развоја одлучно окретали ка будућности, ка још несазнаним просторима. и могућностима песничке речи човекове.

Сродну судбину, судбину „уклетих песника , само у другачијим условима и из других и различитих узрока, имали су и Бура Јакшић, и Лаза Костић, и Антун Бранко Шимић, и Тин Ујевић, а делимично, у првом периоду свога рада, и Дисов блиски животни и песнички друг Сима Пандуровић. Но Дисова је судбина, ван сумње, најособенија и најтрагичнија: када је, неук и усамљен, збирком „Утопљене душе“ 1911. године објавио своје понорне песничке визије и једном свету и времену — које се управо припремало за далекосежне напионалне акције и подвиге — саопштио драму свог ирационалног доживљавања живота, Јован Скерлић, најутицајнији национални и књижевни трибун тога времена, чија се критичка реч, и кад се није волела, са респектом саџ= шала, својом познатом осудом, једном од најпрецизнијих и најсуровијих у историји наше књижевне критике, проказао је Днсове стихове као примитивизам и помодарство, као месечарско бунцање по хуље• ње, као поезију „не бола душевног него болести душевне“, и тиме их за дуги низ година, готово до анатеме и заборава, прогнао из наше књижевне баштине,

Ни Скерлић ни многи Дисови сувременици нису, међутим, разумели = да су Аисове „Утопљене душе“ представљале онај тренутак у коме је наша лирика преко једне очајне, али и питоме и само уке, преко једне занатски неупућене, али им изворно нове и нагонске песничке речи — одсудНО закорачила у тајанство човекове подсвести и отуда изнела слике и звуке каквих дотада није било у нашој, најчешће фолклорној и још чешће позитивистички ангажованој инспирацији, Неподстакнут готово никаквом књижевном лектиром и одсуднијим утицајем, Дис се опсесивно отискивао У снове, “ таму сво“ јих ирационалних доживљаја, и из њих, најнеобичнијим песничким сликама и асоцијацијама, саопштавао мистику „човековог случаја“ у животу — татанство ње товог порекла и неизвесност смисла ње говог битисања. Отуда, имајући у виду наше књижевне границе и просторе, ако треба идентификовати поезију која се, међу првима, надахнуто и смело упутила понорним дубинама човековог подсвесног бића и која се свету реалности првенстве» но одазвала поезијом и драмом свог изу« зетно субјективног ња те реалности, онда се то без двоумље• ња може рећи за поезију коју су 1911. године објавиле Дисове „Утопљене душе .

Дисова поезија била је спонтана и са» моука, као што су то били и његова за тура и његово књижевно образовање. Он песнички занат није ни знао нити та је учио. Никада им ничим није реаговао на салонску дотераност Дучићеве и академску речитост Ракићеве поезије, мада би се то код њега, као животног и социјал ног „пролетарца“, и могло разумети. Дис је писао непосредно и спонтано, чак и без тежње за ма каквом занатском рафинпраношћу. И баш у томе лежи један а радокс његовог песничког дела: та Јо аутентична лирика испевана 19 непоузда: ним, па често п сасвим лошим језиком,

лексиком и синтаксом које су понекад

деловале толико запуштено да се чак и

наглашено, казивало да 1е Дисов језик „један од најгорих на коме се поезија писала“ (М. Павловић). ; Међутим, упркос томе, управо су јез чке слике, њихова „симболика и мета рика представљале оно што је Дисова 7 езија као аутентично изворно и ново 1о сила у папу доталаттњу лирику и ЧИМЕ је Дис међу повима у нас олткринуо д ; тада непознате путеве и могућности но ничког обликовања жита. Отуда је и м гло доћи до тота да су бат у тој неукој а дадовитој поезији _ налазили подстинај многи српски песници како у данима 5 сле првог тако и из времена после АРУ

светског рата.

2 коме се огласила Дисова пес,

ч позпато је као период књижевнИЗАА РЕНЕ. код југословенских нароје. Иако под различитим утицајима и Ер личитим дуктитвено-истори ским У РЕДА 5 ним “словима, Ки Са ПИ ба преебно, код Словелеу. 2: ХХ столећа се сасвим а | ан Чава пови књижевни токови ПО летттије. То 1е било ам нијет напуштања књижевно ФОКР км сти, која је карактегисала а

| ХТХ века и у којој су

«зтерат“оу Пн Е п у или изразите тематске и плдејне резлистично

Време. У

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

У задиханом хитању за акту-.

виђења и доживљава. ·

сти те литературе, увек.

остајалс присутне боје и звуци нашег књижевног романтизма.

У таквом времену и условима настала, је и песничка реч Владислава Петковића Диса. Књижевна историографија је већ осветлила одјеке на које је та поезија наишла у свом времену. У том осветљава њу, поред осталог, често се могао чути и суд о сродности између Дисове поезије и поезије његовог песничког друга Симе Пандуровића, која се две године пре Дисове, иако знатно ближе и са више признања и разумевања, такође нашла ПОА ударцима позитивистичке Скерлићеве осуде. О друговању п песничкој сродности између Пандуровића и Диса већ су дефинисана нека, у основи тачна, мишљења м ставови. Божидар Ковачевић и Бура Гавела, пишући о Пандуровићевом књижевном раду ин студентским данима, на воде податке о покретању књижевног часописа „Покрет“ (1902. године), а затим и часописа. „Књижевна недеља“, који је излазио током 1904. и 1905. године и који су Пандуровић и Дис заједнички уређивали. Нако кратког века, ти су часописи, а нарочито „Књижевна недеља“, били носиоци покушаја да се у тадашњем књижевном животу, насупрот традицији и званичним ауторитетима, чује ин другачија, нова, у сваком саучају неконвенционална песничка реч.

Већ самим тим што су обојица, а по себно Дис, потицали из једног потиснутијег друштвеног слоја, Дис и Пандуровић су м објективно имали разлога да се 04: бојније односе'како према традицији тако им према књижевним идеалима свога вре> мена. Сигурно је да су они својим про“ фаним ским животом посредно испољавали и своју индивидуалистичку супе“ риорност м презир према миљеницима. званичне књижевне јавности — Дучићу и Ракићу, утолико пре што су морали потпуно сами, савлађујући многе отпоре и неразумевања, да утиру путеве властитој песничкој афирмацији.

Са неупоредиво већим општим и књижевним образовањем, Сима Пандуровић је, ван сумње, вршио одређен утицај на развитак и оријентацију Дисове песничке речи. Тај су утицај запажали мање-више сви сувремени, а и каснији, па и данашњи компаративни осврти на поезију ових на: тих песника. Остављајући у овом тренутку по страни те несумњиве сагласности и утицаје, испољене претежно у сродном поетском. доживљавању смрти, пролазности, песимизма, љубави и отуђености код оба песника, треба указати и на је зичко-стилске особености Дисове у односу на Пандуровићеву лирику, на оно у чему се та два песника разликују и разилазе.

Пандуровићева песничка реч је готово увек извирала из мисаоног, рационалног односа п сазнавања живота, и њена авангардност у времену у коме се јавила („Посмртне почасти“, Мостар, 1908) није објективно била у категоријално и изворно новим песничким сликама и облицима кодико у једном смелом, провокативном и хулитељском односу према петрифицираним вредностима живота. Чак и Панду. ровићева песма „Светковина“, коју је разљућени Скерлић окарактерисао као сум“ рак једне патолошке свести и као кужну духовну и идејну појаву, била је у ствари само провокативан и очајан песников пркос према датим перспективама живота им рационална осуда света у коме песник није могао — или није хтео, свеједно да нађе властиту слободу м уточиште.

Насупрот Пандуровићу, Дисова песничка реч, која је такође често казивала им осуду, и негацију, и неверовање, У случајева се није исказивала као рационално усмерен мисаони однос и порука, већ као једно спонтано и питомо, а затим, и то нарочито — имагинативно и сањарско реатовање на драму свог отуђеног животног трајања. Отуда је и разумљиво што су и метафорика и симболика Пандуровићеве песничке речи готово увек ди“ ректне, чисте и денотативне — насупрот Дису, КОА кога се најчешће срећемо са конотативношћу и дифузношћу, па тиме и са неупоредиво емоционалнијим и асоцијативнијим доживљајем смисла његових песничких слика. Такве разлике у типу песничког доживљаја као н у језичко. шоетском изпазу тог доживљаја, лако се уочавају када се упореде Пандуровићеве и Дисове песме са истим (или сродним) мотивима и садржајем: |

И једног. дана, веселог и стајног,

Доћи ће Ноћ, та добра Ноћ, да скрије Покровом својим терет бола тајног

У тами коју осетио није

Пре ње још нико. Ако, смрти, тада Зажели душа да се опре теби,

Зажели опет живот свота јада, Не слушај, смрти: мирно нас погреби.

(С. Пандуровић: „Гамница“)

пе она и а с ње о пи ша а а

Једног пролећа, или једне зиме, Престаће живот, моји, дани с њиме. Ја ћу заспати. Бол ће тота дана Изгристи срце, моју глад љубави;

Смрт не оптати трагове од рана, Одмор. и мени тад ће да се јави.

Бићу измирен с тајнамо далеким.

Рођење своте завопећу гробом.

– осмехом можда. ил с уздахом меким Баџићу потлед последњи за собом.

· (В. П. Дис: „Плаве мисли“)

| | | | | | | |

Про ни ава

и ан Ар = пати Лоф рвање

РЕН пе. Наис о

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС

Код Пандуровића — рационална реч, директна мисао н психолошки довршен став и однос; код Диса — поетски сублимирана реч, емоционализована мисао и једна дубоко имагинативна, ирационална слутња и визија.

_ У светлости ових поређења постаје још јаснија природа како лексичких и синтаксичких тако и метафоричких структура Дисовог песничког језика: њихова најчешће неочекивана синонимна варијантност, синестетичка удруженост или синтаксичка инверзивност, па затим — на свему томе заснована — и њихова било лотичка било поетска полисемантичност, Зато се и може рећи, када је у питању типолошки и вредносни однос између поезије Симе Пандуровића и поезије Владислава Петковића Диса, да је у Дисовој поезији било више истинског, изворног песничког надахнућа и доживљаја, да је Пандуровићева лирика била „нова“ и „модерна“ претежно необичношћу својих песничких мисли и ставова а Дисова — имагинативним доживљавањем живота и сутестивном експресијом својих језичко-поетских слика.

Поезија Јована Дучића, који је, када се Дис јавио, био већ афирмисан као песник модерног европског сензибилитета, не може се довести ни у какву везу и међу“ утицаје са Дисовом лириком. Школован у Женеви и Паризу, где је стекао високо књижевно образовање, песнички изграђен на литератури француских модерниста п симболиста, Дучић је стварао једну 0с0бену, језички и версификацијски култивисану поезију, која је однегованим изразом и у химеричким сликама саопштавала сво-

. је отмено и уздржано доживљавање класичних песничких тема: љубави, лепоте, животне пролазности, смрти, лепота природе или ратних прегнућа нације у борби за слободу. Мако се за ту поезију никако не: би могло рећи, као што је то понекад неосновано чињено, да је изван стварних песничких емоција и искрености и изван стварно поетског доживљавања живота, чињеница је да је у њој, ипак, било више форме пи декоративног склада него изворних поетских доживљаја и да је у свом сазнавању живота ретко кад ишла даље од. меланхоличног немирења са смрћу и пролазношћу.

ДАучићев језик и стил, то је несумњи“ во, представљали су ону границу од које се наша дотада — сем Илића — најчешће разбарушена песничка реч мирно и победоносно усмерила у оплемењене и чисте синтаксичке и метричке облике, а у њиховом оквиру и ка једном субјективнијем и истовремено општијем, универзалнијем доживљавању живота.

Међутим, и то је чињеница, мн тај језик н тај стих нису у крајњој линији ишли ни предубоко ни предалеко од већ познатих облика, звукова и значења. М. Павловић уочава управо ту страну ДАучићевог језика када истиче да „Аучићев стих... није никад пресићен смислом“ и да је Дучић склон „да буде патетичан и сентименталан и онла када га садржај на то обавезује у мањој мери, да декламује и онда када је рекао шта има да каже“,

пати и љавааља—

Дис је несумњиво далеко и предалеко од Дучићеве културе и образовања, а његов језик, управо својом елементарношћу, непробраношћу, па често и својом граматичко-морфолошком рогобатношћу — су: шта је супротност Дучићевој језичкој чистоти и рафинираности. У том погледу, у том смислу, Дучићева историјска заслута у лексичком и формалном култивисању нашег песничког језика је и у односу на Диса, а и иначе — неоспорна.

Али Дисов песнички језик и поред тога, упркос својој морфолошкој, синтаксичкој и версификацијској неоплемењености, баш зато што се уобличавао на јед: ном страсном, изворно поетском и дубоко имагинативном доживљавању живота — не ретко се искивао у најсугестивније поетске слике и значења, у смисао који се више слутио него исказивао, у експресију која се дотицала најскривенијих и најфлуиднијих слојева човековог духовног бића. А то су вредности које су одувек карактерисале сваку праву и велику поезију и које су — управо код Диса м антиципирале неке од егзистенпијалних токова наше не само касније, међуратне, већ и данашње модерне лирике.

И у односу на поезију Милана Ракића Дисово песничко дело открива низ специфичних вредности и особености. И Ракић је, као и Дучић, високо култивисани пред ставник интелектуално развијеног и европски образованог српског грађанства. Његова лирика је такође била израз једног истанчаног мисаоног сензибилитета који се продуховљено, уздржано и скептично одазивао животу око себе. Била је то, поред осталог, поезија крајње одмереног и чистог песничког израза, коме се песник учио из дела француских симболиста и парнасоваца. Поред тога, посебну вредност Ракићевих песама чине њихове версификацијске одлике. Везани, ритмички и строго римовани стих, језичка мелодичност, ритмички уједначене и као у мермеру исклесане с — све су то објективне и крупне вредности Ракићевих песама. Као н Дучић, и Ракић се гнушао распуштеног, неодмереног и баналног језичког израза, па су зато његове песме и у том погледу представљале један од најмаркантнијих песничких домета у времену у коме су се јавиле.

Дис је, из већ добро познатих разлога, остајао по страни таквих токова и домета у лирици која се стварала у првој деценији нашег столећа. Он није упознао Европу и није знао за њена књижевна струЈања и њене естетске идеале. Али је Дис “ том истом времену, насупрот и Дучићу и Ракићу, огласио једно изворно наше и изворно поетско виђење живота, у коме су се — и то би био још један парадокс Дисове лирике — спонтано имплицирали, а понекад и најнепосредније исказали, поетски дрхтаји и доживљаји који су не декоративно, већ суштински, феноменолошки, били неупоредиво модернији и сензибилнији него што је то био случај у поезији његова два нешто старија и већ призната сувременика. ока

Ракића су, као и Диса, такође мучила питања љубави и смрти, патања човековог смисла у свету и свемиру, а нарочито оно исконско ни трагично осећање универзалне пролазности и протицања. И он је на та питања најчешће одговарао својом мисаоном, стоичком и рационалном речју, иза које је готово увек стајао један стишани немир и један савладани бол. Али Ракић није, као Дис, и поред склоности ка филозофском уопштавању и песничкој контемплацији, готово никад задирао у ирационалне, „оностране“ доживљаје човековог бића, нити је из таквих садржаја изводио своје поетске и мисаоне синтезе. То је, једноставно, за његов у основи рационалан дух било не само неосвојено него и поетски непознато подручје.

А Дис је управо на таквим садржајима и доживљајима градио своју поетску тајну и авантуру. Док се Ракић, као у пе сми „Као бајка“, смиреном и декоративно разућђеном речју уживљава у своје сетне и отмене химере:

Хтео бих једну ноћ кад месец куња, Плачеван, кржљав, без сјаја и боје, А земља има сетан мирис дуња Што месемима у прозору стоје;

И све да буде тужно, све да буде Као да свуда јече болна деца, Растапају се чежње као груде, И све кроз сутон пригушено јеца.

— Дис у својој „Поенти“, у једној комплексној, имагинативној и неомеђено асоцијативној слици, и сав у поразу и неверовању, резигнирано призива пустош свог отуђеног живота:

Једва чекам вече да и мени сване,

Јер ја немам дана. К'о пустаром песак Мисли, зраци пали у сјат, ледни блесак, И види се живот, зима к'о две ране.

Аок те Ракићева слика језички, версификапијски м смисаоно изграђенија, продбранија и интелектуалнија, Лисова је непосреднија, извооније и ауточомније песничка — са једном димензилом која би се по духовном кађактету споје инспипотије и свога доживљата, насупрот и Ракићу и Аучићу, могла назвати типично нашом словенском, 8:

У Дисово време. стварало је, или се тек оглашавало, још неколико даровитих песника — Алекса Шантић, Вељко Петровић, Велимир Рајић, Душан Срезојевић. Двојица од њих, ПТантић и Пстповић, иако са спепифичностима условљеним колико националном спелином из које су потицали толико и приролом властите песни. чке'вокапије ствађали су поезију која се даровито окзпултила напионалним идеалима свога воемена, али која је, остајући верна тралитији и њеној претежно епској инспиготији, представљала својеврс

Наставак „на 10, страни

Драгутин А. Стефановић

папи ин планети ват