Književne novine

ј ј Ници иницијално место у делу дај е истој име једно посебно значење које је чини модерним, профаним еквивалентом би зиј их || потопа. Овде, међутим, библијска симосин“ || ка пародира и негира религијску идеју: побеснела маса је упоређена са руком

(кала

пеениковог незадовољства

Славко Михалић:

„ВРТ ЦРНИХ ЈАБУКА“; „Разлог“, Загреб, 1972.

У ДИНАМИЧНОСТИ форме и значења, у динамичности духа, били смо уобичајили да видимо тежишно обележје Михалаћевих стихова. Модерност њихову сагледавали смо у способности песника да, кори“ стећи се елемезтима извученим из мозаика нашег времена и уграђујући их у свој песнички језик, створи у нама илузију да се и човек заједно са спољним светом про. менио. А песникову снагу налазили смо У томе што је те илузије био свестан, У ба ти антирадиционалистички, Михалићев песнички поступак откривао је незадовољство опсервирањем и уобличавањем једног проблема — ако би му се песник ипак приклонио, одлос према том једном про“ блему мењао се у зависности од Контекста песме, а контекст је зависио од ст туације и угла из којих је песник посматрао свет. '

Радикално измењен (Махалићев досадашњи песнички опус заслужује да поверујемо у пролазност те промене) начин примања појава из живота изменио је у његовој најновијој збирци — цео низ досад постојећих и квалитативно највред> нијих елемената његове песме, У њој, пре свега, нема више динамичности и сложености: сада се његова песма расцветава из једне, махом подигнуте, емоцлоналне температуре, из једног осећања а оно, ма колико произлазило из сазнања о ог штој дегенерацији хуманости и морала у да> нашњем свету (или би, бар, читалац тако требало да разуме његово стање духаг), поједностављује и његов исказ и његов пе“ слички поступак. Исказ је сада, мада је распоређен на саопштавање исхода различитих човекових виталних ситуација (на саопштавање исхода веровања и наде, осе» ћања и мишљења, исхода актавног односа према животу) сведен на жал због неуспеха, на реквијем свим човековим прегну. ћима. А песнички поступак Михалићев је — ваљда због интензитета осећања на ко ме се темељи — непосреднији ло икад, то је малтене буквалан и дослован језик горчине и јада, дешперације и незадоволљ ства... Осим неколиких песама које се сложеношћу значења из ове збирке издвајају, и неколиких фрагмената песама у ко. јима. се препознаје песнички поступак „старог“ Михалића — „Врт црних јабука“ је збирка прних погледа на свет и живот што је, ако је о поезији реч, чак и од црно-белог виђења симплификовазије,

Са ставовима је могућно полемисати, са осећањима. — то је бар ноторна истина — није. Михалић никад није био интелектуални песник у правом смислу те реча (мада је био неупоредиво бољи ОА МНОГИХ филозофских песника или песничких филозофа) — али толико мало рационалних разлога за своја духовна и емопноналла ста» ња сасвим извесно никад није изнео. Читалац ће можда делимично и моћи да прими скалу песникових незадовољстава, али ће пред некима бити принуђен да застане и упита се: „зашто"» Одговора, међутим, нема. Све је у сфери општих формулација, као што су Све је тлапња и све је снови ђење „.. свијет је збиља имао добру при= лику, | на крају смо остали без ичега... Можда је дошло вријеме / кад љубав треба тајити... А тко је вјеровао | да иза бесмисла долази смисао | заједно с тобом врши службу | обмане... итд. Или, тач лије речено, читаоцу ће веома тешко бити да се снађе између готово апокалиптичке слике нашег општег пада, у првој песми ове збирке („Арија уз лутњу“):

Сишли смо у дно

Прије тога утонули су зидови

Прије тога расуо се кров — и значења једне од последњих њених песама („Народ припростих ствари“) у ко: јој песник, сасвим беневолентно, говори о томе да је уложен у пећ садашњости, а ТУ садашњост чине рекламе п аутостраде, фабрике које произволе колевхе и мртвачке сандуке, то је време закона и присила, коначно вријеме свих времена ! и ниједно вријеме у коме нам ниједна звезла није предалека мада ни у једну не верујемо...

" Ту је. очито, неки јаз: или је почетна слика ппејака или је њено образложење си: туацијом модерлог времена недостатно,

ка

ЈОВАН ПАВЛОВСКИ

СЛАВКО МИХАЛИЋ

Пре ће бити да тумачење песниковог емоциолалног стања треба тражити у пе. смама којима се испитује (нејефикасност песничког опредељења („Мала непослушна. пјесма", „Постанак пјесме", и др.). Песма је, каже Михалић поред осталог, твоје цвр“ чање на ватри, она је умјесто оног што се није догодило | Једнако тако беспомоћна... пјесма је такођер и освета... кад закасне две недостојне силе, што је било и што би хтјело бити, између та два напона остварује се песма како би трајала врло кратко, али да би ипак отворила нека врата... Рекло би се да управо таква концепција — и јесте и није, и може и не може, и рећи и не рећи — одговара овој Михалићевој фази. Уз њу, много пре, иду оне салне горке и недоречене песме које је у ову збирку сабрао.

Ја бих хтео да верујем да ово песниково духовно стање произлази из неких његових општих сазнања. Ако би тако било подсетио бих на једну изванредну његову, давно написану, песму чији је наслов „Не ладај се". Тад је у песнику егзистирала јасно изражена свест о основним обележјима реалног живота — Довољно је ловаца. на твоме трагу да ћеш једном бити погођен, говорио је тада песник — али и уверење да се страху треба супротставити бар својим раскошним смирењем, свешћу да не треба да се раздамо систему траума ко је разарају наш унутрашњи живот. Том песмом Михалић је изразио готово све (а можда и витпе од тога), што је донела ова, нвајловија збирка,

Са песниковим осећањима, да поновим, немогућно је полемисати: за њега она сигурно имају разложне мотиве. Нама их, на. жалост, овом приликом није приближио, нити их је пуном стваралачком мером мобличио,

а кина Пад

као кривица

и као несрећа

Јован Павловски:;

„ТОАЛА РАДИОВЦЕ ВО КОЕ ПАГАМ ДЛАБОКО“; „Наша книга“, Скопје, 1972.

СИГУРНО је ха ова проза Јована Павловскога загрева и заокупља читаоце својим „врућим“ предметом: питањем о судбини револуционара у постреволуционарној епохи. Како изгледа, у тој субини има нечета од трагичне ироније: тридесетак година после револуционарног рата, мртви ревоАуционар-атеист бива сахрањен у ковчегу са крстовима и ликовима анђела, јер у малом месту нема других мртвачких сандука. Таква иронија као да „крунише“ ону трагикомедију коју покојник доживљава још пре смрти. Наиме, он је био обузет утиском да се његова творевина обрће против свога творца: у данима ослобођења, он је хапсио једног ратног шпекуланта, а после две- три деценије овај последњи га цинички чаштћава пивом, пошто је некалашњи револупионар остао без запослења и без новца. Једном речи, првоборац Милко постаје тип сувишног човека у до ба мира.

Његов трагикомичан удес може привући и апсорбовати сву читаочеву пажњу, одвраћајући је од става што га сам аутор и други актери повести заузимају пре. ма том удесу. Док се протагонисти повести — Милко и његова жена Здравка јављају као жртва и кривац, остали актери представљају својеврсне судије и сведоке; уосталом, један од њих је доиста истражни судија, Као жртва и протатонист дела, убијени Милко одаје извесну амбива-

"денцију која доводи у питање његову при-

видну, фанатичку, „монолитност“, Чега-

јући „Милкову аутобиографију“, истражни .

судија „открива један живот, тако много испуњен контрадикторностима". За живота, покојник тврди да „не тражи ни председ» ничке функције, нити пак директорска

· места“, али тој тврдњи противречи њетово

осећање да је од човека постао говно, кад, је са високих положаја спуштен на дуж ност референта месне канцеларије. Због Милкове контрадикторности или амбивалентности, тетко је дати једносмислену оцену о њему самом, па по поступку његове супруте Злравке која га је усмотила на спавању, Из истог разлога, рекло би се

да је и тај Здравкин поступак амбивалентан, што значи — несводљив на тривијални злочин. МИ кривац и жртва, дакле, подједнако су амбивалентне личности: у кон. кретном случају, једва би се могло закључити да убијени спада у „јагањце", а њетов убица — у „јарце". Отуда, различити актери дају противречне судове и о Здрав, ки и о Милку, пошто је сваки од ових протагониста — противречан у себи самом. До извесне мере, овакви судови се допуњавају, али се донекле и потиру. Може бити да сразмерно најадекватнији суд изриче покојникова прва жена-сељанка: она не осуђује свога мужа који је неоправдано раскинуо с њом; поврх тога, она не мрзи ни своју супарницу Здравку; чини се да их она не сматра грешницима него несрећницима. Такав суд ука-

зује се као проблесак плебејске ху

маности. |

У суштини, сви ови судови нису ништа друго до контрадикторни одговори на једноставно и кључно питање: Ко је кривг Писац, међутим, ставља чак и саму могућност одговора под знак питања. У ње тово име, то чини земљорадник-печалбар Лазо, када спречава избезумљену гомилу да.

динчује учитељицу — преступницу. Ову.

масу обавија сутонска тама коју Лазо покушава да прозрачи својим речима: „Ми нисмо ни судије, ни извршитељи. То је јасно. Не смемо ни да будемо, пошто нико не зна човекову истину", Значи, ми не можемо просућивати човека и његов чин, будући да га у суштини не познајемо. Пре свега, ми не знамо шта је просућивани акт: кривица илинесрећаз2 Дело човекове зле воље. или учинак неке објективне невоље која је јача од људскога хтења2

7 питичевој симболици доминантна сли-

"ка пада обухвата оба значења: она сим-

белизује и кривицу и несрећу, Према томе, писац није дао једносмислен одговор на чворно питање. Овакав одговор мора по тражити — сам читалац.

Али, зашто приповедач није решио питање с којим суочава читаоце> По свој прилици, зато што је свој историјски хоризонт ограничио димензијама прошлости и садашњости, а решење би могла открити и остварити тек — будућност. Унутар овога хоризонта, главни актер Милко види се као бивши човек који у савремености постаје излишан човек, тако рећи = пети точак у колима. То не види, и не може да увиди, једино он сам. Он ништа није заборавио, али није ништа ни научио, Отуда, колико ново време није схватило њега, толико ни он није разумео то време. Садашњица игнорише Милкову прожилост, док ом напада исту ту садашваниу, Приказани неспоразум недавне прошлости и непосредне садашњости решиће будућност, коју већ данас оваплоћују нове социјалне снаге као што су модерни радници и студенти,

Такве снаге, на жалост, остају ван ау= торовог видокруга, мада Павловски доводи на позорницу сељаке и чиновнике, па и бројне друштвено-политичке организације, укључујући чак и републички ЦК. У накнаду за то, писац је веома проницљиво запазио да друштвена делатност и приватни живот остају међусобно туђи, као вода. и уље у истој чаши. Тако, пошто је у бол“ ници саслушао Здравку, истражни судија, тражи медицинску сестру Верче, да би је мало после „преврнуо“ на поду своје канцеларије. Сликајући појаве те врсте, Павловски прелази са макросопијалног терена на микросоцијални план, управо на план интерперсоналних односа,

Овде, он обелодањује декалентно распадање Милкових брачних и родитељских веза. Баш то распадање и побуђује његово) сина да мртвом оцу одржи ово поразнс „надгробно слово": „Као да је умро туђи нац, сасвим непознат човек". Управо преко микросоцијалног. плана, Павловски за

"дази у моралну и Људску проблематику

која је, упркос првом утиску, далеко занимљивија него актуелна друштвена тема. повести.

Очигледно, та проблематика је центрирана у питању „злочина и казне", али она укључује и врло битну загонетку човекове дереализације:, у гомили, људи СУ „само ланац сенки". На поменуту енитму надовезује се „мистерија" човекоџбиства и смрти, која живу сенку човека преобраћа у сабласну сен, то јест == У потпуно ништавило.

Павловски је наведене проблеме трети-

рао на један особени начин који сједињује ·

новинску репортажу са квазирелигијском симболиком. Ненаметљиво, и заиста стваралачки, он је у репортерски опис укомпоновао такве симболе као што су пад И потоп, На почетку његове књите стоји именица КИШ а; уз то, китта пада током читаве драме, све ло њеног епилога на Лазовој расхвашеној њивици. Већ само њено

_ КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

„Респодњом, али ова рука се диже да,

злочин узврати злочином (линчо-

М „преступнице" Здравке).

С обзиром на свој оцртани склоп, као и

на свој велики обим, проза. Јована. Павлов ског није роман конвенционалног типа; она није ни новела. Биће да је то нека савремена нарација, по својој документарно. сти слична италијанском неореалистичком филму. Само, у тој нарацији, опис животних чињеница је недовољно продуољен ЈрМе ховим објашњењем и вредновањем. Као да. је писац хтео да ове две операпије препусти читаоцима. У сваком случају, он је читаоцу дао веома много подстрека баш за такве операције. Стога би човек рекао да ретко која књига даје тако много подстицаја на тако малом броју стравица. На тај начин, она изражава аџторово пошто вање према читаочевој интелектуално-мођалној аутономији.

Радојица Таутовић

(нови

• и доживљаји

Зоран Милић: „ВРАЖОГРНАЧКА ЗВОНА“; „Просвета“, Београд, 1972.

ЗОРАН МИЛИЋ није од песника који су одредили чврсте и кохерентне мисаоне оквире своме певању; но особина. мисао. не јединствености, која се поводом наших песника помиње као некакво само по себи позитивно обележје, истински је песнички квалитет само код стваралаца који су пот пуно оформили свој песнички свет. АЛИ, посматрамо ли Милићеву АРУГУ песничку збирку као целину, запазићемо да У ЊОЈ постоји један други квалитет, много поуз данији за опењивање и тумачење млађих песника, То је доследност трагања по де чачким и младалачким доживљајима не ких судбинских животних стања, по запа“ жањима која су, добивши извесну патину, неку временску завесу, већ попримила нешто од поетичне затонетности, недоречености и симболичности,

Окренут прошлим утисцима, доживља» јима и сновима, а загледан у завичај, 3о ран Милић:је прихватио однос према животу и песми који се показује као занимљива и плаодотвоона методологија песнич“ ког стварања. Живот се, за њега, показује кроз мноштво појединачних слика и силуета; међу њима треба успоставити добље везе и односе, треба направити сте: аизације које ће сутерирати судбинско и. исконско. Додуше, овакав однос према песничкој материји обично носи и ризике да песма остане на нивоу наративности и једнодимензијалне дескоиптивне слике. Има тога и код Милића. Међутим у већи“ ни песама свих шест циклуса ове књите постоје оригинално 'успостарљена дубља значења, нарочито о односима живота и смрти. Карактеристична је у том смислу песма „Изговарање смрти“, која, — мнако се асопијативно везује и за посокупаци1о још неких натих песника, спада у нај успелије, — има песнички ефектних форму“ лација о одређивању песника и човека према смфти. Преведена на дискуозивни језик, значења ове песме превасходно суџ романтична: певање о смрти исто је што и надвлаадавање бесмисла, а одустајање ОА именовања равно је признавању и при хватању смрти.

Подједнака заокупљеност и утисцима. из детињства и неким митско-фолклорним сликама, и загонеткама природе и пита њима смисла човековог живота условила је и изузетан лирски склад стихова ове збирке. Било да ствара нешто обимнију песничку целину, или, пак, колаже ОА амрских минијатура (врло је успео колаж из циклуса „Широко је поље“), Милић не гује мелодију стиха који, иако модерне структуре и значења, доноси у оплемење ном виду елементе народног стиха и тра> ДАиције нашег песништва. Буђење оних слика и значења који се налазе притајени “ крајевима свести или у накнадно рас претаним сновиђењима умногоме је по стигното бат кроз музикалан стих, кроз мелодију и ритам онога што дуго живи и што се постепено кристалише 7 човеку,

Најбољи су у „Вражогрначким звони ма“ пиклоси „Изговарање смрти“ и „Дубок је Тимок“. Али и у осталима је довољно складних и лобоих песама да бисмо после ове збирке (прва је „Земља ) јотт више него раније веоовали да је Зоран Милић најдавовитији писало из групе тзв. ниттких песника, ОА времена кад се из ове среди не појавио Бранко Миљковић.

Чедомир Мирковић