Književne novine

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

ЕСЕЈ

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА 0 КЊИЖЕВНОСТИ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ

Поводом осамдесет година живота великог хрватског

и југословенског писца

Камо су то у неповрат отпутовалн дух ин укус једне књижевности, то нам Енциклоледија неће успјети да објасни, али нам треба да прикаже панорамски ово раздобље на темељу факата која очекују свога хисторика.

М. Крлежа, ,/0 неким проблемима Енциклопедије“

У ЈЕДНОМ ЗАПИСУ из године 1917. Крлежа разматра могућност стварања панораме наше књижевности, „управо паноптикума" и примећује: „Шта је с оним мртвим хуткама ове наше панораме, које ту стоје као воштани примерци писаца и прозаика деветнаестог стољећа» Који су то пјесници које би човјек још могао да чита2 Козарцаг Турићаг Новака2 Драженовића2 Балског» Ковачића2 Евентуално Шеноуг И Шеноу једва" („Давни дани"). Истичући потре бу дијагнозе и стварања једног антимитоса наше књижевности као антитезе сентименталном погледу на њене традиције, Крлежа већ врло рано настоји да се одреди према баштини књижевности народа Југославије. Не само у својим часописима (Пламен, Књижевна. република, Данас, Печат), нето пи у њима и у толиким другим публикацијама и књигама, наша књижевност као мит предмет је, најпре, његовог интерпретирања, а затим и једног знатно више са дистанце постављеног мишљења о појавама и судбини те исте књижевне републике. Као што су ти часописи, често пионирски, позивали у битке против „средовјечних шема", као и да „треба да газимо преко мртвих предрасуда, појмова и вјекова" („Европа данас“), тако су и мноти прилози Мирослава Крлеже у тим часописима били супротстављени озваниченим мишљењима и инертном башкарењу у окриљу наше књижевне мртваје. Интерпретације појава у књижевности народа Југославије јављале су се са потписом Мирослава. Крлеже континуирано, као развијени или пак узгредни тренуци његовог критичког мишљења, Не треба заборавити да се у панораму Крлежиних валоризација наше књижевне баштине и те како уклапају и многобројне његове полемике, имајући покаткад изразито културно-историјски, пропедевтички значај. Када се данас претура по њиховом ткиву, улазећи у доба „када је хрватском књитом ведрио фратар Керубин“ („За грађу повијести: југославенске књижевности", Данас), многобројни поводи за те често оштре дијалоге Крлежине са широким фронтом: неистомишљеника могу само привид:

"НО савременом читаоцу да се чине иреле-

вантним. Међутим, управо те полемике 'не показују једино шта значи, за познавање духа и даха ових давних прилика, боравак Бранимира Ливадића-Визнера у Софији; какав је то „колективни роман" који „пред интедектуалну публику" треба да изнесу истакнути југословенски писци, заједнички, у служби једне дубиозне ревије; зашто-баш треба „господину Димовићу најрезолутније избити из главе да је он некакав писац ито драмски писац Који утире нове стазе и слично" (Књижевна република, 1924); кад се већ „не разуме како се може о свему томе писати озбиљно"; ко је Петар Прерадовић млађи и откуд се он то у присуству Крлежиних обрачуна јавља као контрапункт оном бронзаном генералу истог имена („Мој '0о6рачун с њима"); какви су били ускршњи прилози београдске штампе 1934. тодине и'каква је то дипломатија која је — те исте 1934! — „за госпођу Секулићеву сва у веловима и шифрама" (Данас); ко је Полониус, а ког. Пармачевић који је написао предговор за „јесење цвјетове од Полониуса, који не вреде „савршено нише та" (Књижевна република, 1924), — већ су сачувале и мното шта ОД атмосфере и начина мишљења из оних давних тодина када су многе ствари изгледале бесмислене п комичне у своме упорном трајању, а то је гласно мало ко казивао. Крлежине полемике: су, дакле, само привидно ефемерне.

'0 Николи Андрићу п једној скупштини: Друштва хрватских књижевника коју Крлежа зове „гробница У Гундулић хотелу": (Пламен, 1919), али и о- томе када и како уредништво Пламена реагује против пооштреније цензуре, „протестира против нечувеног _ реакционарног – потлачивања уметничке слободе са' стране јутословенске државне цензуре“, о награди коју је тај исти Пламен био расписао у висини од 500 круна „првоме ономе" ко ће разрешити и објаснити једну реченицу т. Кулунџића у Савременику, али им о казалишним критикама господина Маикснера, уредника Обзора, о „сензационалној крађи стихова у Београду“ у вези са преводом „Хамлета" и изјавама Симе Пандуровића, /_ о свему томе, и о миого чему друтом, товоре полемике Мирослава | Крлеже. Те подемике, као и оне са Миланом Ћурчином, вођене о пружању помоћи гладнима у Русији но уређивању Нове Европе, о, Ћурчиновом „панчевачком менталитету и о томе да „опет је једанпут доказао да,Т0'

вори о. стварима о којима нема ни појма",

фабулозни „Шегвић Керубин. фратар: Публициста без значаја, скинут. с дневног реда још прије рата, појавио се као уред“ ник Хрватске смотре Тол. 1933.. поновно “ књижевној јавности , —све се то јавља

у време када се градио видовдански храм „и сви мисле да је од Мрамора, а то је жалосна, преварантска зграда од новинске хартије" („Давни дани"). Не либећи се сурових речи и дозивајући „бациле свеукупнота марксизма и материјализма нека се уједине и нека поједу попа Керубина с његовим красоћутјеми доброћутјем с богом створцем и Арнолдовом ли: риком заједно!", Крлежине интерпретације у кругу фратарских, арнолдовских и ћурчиновских тема, јављају се и као интерполације, али свакад саставни и непомакнути делови његових бављења проблематиком књижевности и културе народа Југославије. Кад се пажљивије сагледа све то што је Крлежа писао 0 „књижевном водостају“ Милана Марјановића и о Владимиру ЛУуначеку као критичару, исто као и о Ладиславу Жимбреку н Владимиру Дворниковићу, том „човеку који је прочитао две хиљаде и шест стотина књига“, биће му јаснији они болни, мутни и'у основи тратични рефрени кроз читав Крлежин опус понављани:; о усамљеничком деловању и писању под вешалима, 0 провинцијализму и фамилијарности као атрибутима књижевности против које се он тако жестоко 60рио. Понекад он само анализира неколико реченипа својих савременика, или пак случајева Иве племенитог Брлића („Мој обрачун с њима"), или директора драме господина Баха, схватајући полемику као свој првостепени начин мишљења. Стога оне, вођене најчешће са већ заборављеним личностима, као један хомплекс Крлежиних интересовања морају постати предмет посебног изучавања. То су, истовремено, и поводи који су непосредно провоцирали Кртежино не, као знак да тим преживелим и недаровитим феноменима Крлежа није дао свој имприматур за улазак у поставу наше књижевности.

Кратке упадице или пак развијене анадизе, које се непосредно односе на позоришну проблематику, на дугогодишњи спор са драматургом Бахом и управом загребачког казалишта, као и његов дугогодишњи дијалог са загребачком позоришном критиком, најзад и његове исповести о врсти и карактеру сопствених драма (овде мислим и на његове мемоарске страни“ це које су инспирисане посветом за. „Кристобала Колона“), — такође су присутне у сфери његових интерпретација књижевности народа Југославије. Осим тога, Крлежа је — у низу појава од богумила до данас и то најпре у „Мом обрачуну с њима“; „Мојој ратној лирици“, као и напоменама за „Кристобала Колона“ и „Хрватског бога Марса“, — написао о себи и својој литератури битно поглавље. То поглавље у интонацији мемоарско, у поентама, заоштрено,а као штиво настајало најчешће у мрач; ним расположењима Крлежиним, кад, се резигнација јављала као туробан, али најчешћи рефрен, очевидно треба да постане предмет - посебног изучавања. Такође, према Марку Ристићу, Пламен је био. „наш први лењински тенденциозни пи борбени књижевни часопис“, а према каснијем Крлежином, на размаку постављеном коментару уз тај часопис, он је био“ ношен „нашим хисторијским материјализмом , 4 ли више осећајне, „романтичне и' штурм и дренгерске нарави“. Утицајни и много читани, са прилозима који су, од „Хрвалске књижевне лажи“ до „Дијалектичког антибарбаруса“, изазивали дуготодишње поле мике, Крлежини часописи су „континуирано.м устрајно значили критику света. постојећег што је снагом инерције, заосталости, свакојаког примитивизма, стварне моћи државног ауторитета, класно-политичког менталитета и класно-свјетске предрасуде трајало“ (Вјекослав Микецин, „О антологијама _ часописа“, Наше теме, 1963). Такође, проблематика коју, у вези са слободом уметничког стварања, покрећу. мнотобројни међуратни есеји и расправе Мирослава Крлеже, п данас је, чеоним сво“ јим. делом,. у средишту интересовања. књижевне критике, а неодвојива је од његових _ интерпретација _ наших _ књижевних тема. У '„Поздраву Жан — Полу Сартру“ Крлежа каже: „О неуралтичним питањима тенденције стила и укуса почеле су код нас начелне дискусије већ „прије тридесетак година: како и докле може је дан политички и идејни покрет да: употреби умјетност. као средство пропаганде и није ли програматско подређивање умјет-

57

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА

ничких слобода насиље које се ни по чему не разликује од језунтског>“

Шта су афирмисале или пак негирале Крлежине интерпретације на терену југословенских књижевности2

Афирмисале су, премда више посредно, у вези са ликовном уметношћу, него непосредно, медијевалну књижевност. Богумиле је, затим, Крлежа трстирао као наш медијевални тренутак понконформизма и неподревивања. Песнички маштовито, одиста стваралачки те интерпретације су афирмисале и трећу компоненту, покушавајући да јој пруже историјску перспективу и актуелан значај. Јан Паноније, у лннији продужетка богумилства, у Крлежиним текстовима представља _ латински, хуманистички алиби наше књижевности у петнаестом веку, као репрезентативно име наше латинске књижевности, занемарене ин недовољно проучавапе. Марин Држић је, са својим инспирисаним сценским грохотом, према Крлежи, представљао антиципатора Молијера у о ном истом Дубровнику у коме је био запостављен у односу на меговани култ Гундулића. У Крлежиној визији, затим, Јурај Крижанић је, ношен романтичним поривима једног од првих протагониста панславизма, путовао у Русију са реформаторским намерама, да би заглавио у сибирском блату, у Тоболску. Све саме антиципације, све сами бродоломи.

Кајкавску књижевност, као еманацију духа на оном маленом троуглу остатака остатака краљевстава Хрватске, Славоније пи" Далмације, Крлежа је покушао да одбрани, оправдавајући је објективним разлозима и у очевидној њеној неостварености. Али је, стога, илиризму пришао негаторски, одлучан и непомирљив у ставу, као једној од типичних магли наше прошлости, која нам, према његовом мишљењу, није дала ни једну изразиту личност. Народна књижевност је за Крлежу настала у отпору против вишестолетног турског зулума, и једино је тада њена функција била комплетна, једино је тада она имала своје време, док је улогу Вука Караџића био спреман да види у продужетку, заправо на крају низа неостварених покушаја претходних столећа, у смислу дефинитивног увођења народног товора у књижевни језик. Прота Матија Ненадовић је, по Крлежи, био надахнуто неговао устаничку прозу, али та је као личност далеко више привлачио м интригирао: та био је један од оних наших путника који су, следећи наук летенде и предања, ходочаснички путовали У трећи Рим, Дакле, већ ми по томе уписан у талерију омиљених Крлежиних јунака.

Јован Стерија Поповић, према, Крлежи, значи епоху нашег театра, а Светозар Марковић му је луцидан м храбар пре света стога што је ситуацију „Србије на · истоку" _ дијатнозирао — пластичниј него ико пре њега. На његове напоре Крлежа непосредно надовезује иницијативе Радоја Домановића, једног писца краусовског типа, чијем је темпераменту умногоме сличан, као и Бранислава Нуишћа о коме суди чак као о писцу који је хроничар уске србијанске средине обреновићевског времена, час као о својини јутословенског театра. Аугуст Шеноа му је занимљив као писац који је тематски 060татио хрватску књижевност и као пример антолотичара без одређенијих критерија. „Ковачићеви жабари, хуље и камелдеони написани су'на подлози правашког разрачунавања с нашом средином, књижевне концепције нажалост неостварене." Ксавер Шандор Балски је хроничар једног тренутка хрватског друштва, проживљеног у амбијенту племениташких курија, али, према Крлежином нијанспраном суду, није његов литерарни апологет, какав би несумњиво желео да "буде, ' већ сведок једног вида трагичног и неоствареног живота. „Прво озбиљно књижевно ствара-

лачко. име, које се јавља на. нашем умјет-

ничком плану прошлог стољећа“ у Хр ватској, јесте Силвије Страхимир. Крањчевић чија је „програматска лирика одиграла "улогу предмарксистичке пропедеутике". Његов романтизам, као уосталом и романтизам Владимира „Навора, јесте закаснео али виталан.

М периоду Модерне, која за Крлежу траје у временској вертикали издужени. јој од књижевно историјски омеђеног периода, налазе Крлежине интерпретације ш Антуна Густава Матоша који је умео да изрази мучну слику „Хрватске на. вјешадима", али који је остао у фратменти“ ма. У његовом последништву: анахрони но али не и неаутентичан Љубо "Визнер. 4В0, Војновић. је, према Крлежи, код нас отро.

пар и . .

мно прецењен као аутор, да би, у његовој интерпретацији, постао потцењен и одгур нут у страну. Не занемарујући артистичке резултате Владимира Видрића и Милана Беговића, Крлежа је, са поузданим мерилима, Драгутину Домјанићу и његовим попевкама супротставио Франа Таловића. Владимир Черина му је трагична али епизодна личност, а Богдан Поповић пример нефункционалног, неправог бављења литературом: „отац београдске компаративне књижевности (...) усред народа пастирског, · бедног и неписменог, проповеда западноевропски декадентни аристократи-

'зам“, док му Јован Дучић служи и као

илустрација за тезу о томе да је декоративност такође смрт за стваралачке подстицаје. Алекса Шантић је за Крлежу пример дезилузије сопствених веровања у идеале српског родољубивог песништва, али је, на другој страни, Вељко Петровић, такође бард тог песништва, интерпретиран с очевидним симпатијама, али пре свега као приповедач с атмосфером. Меланхолија раног Иве Андрића и дефетизам раног Црњанског представљају тренутке о којима он пише као о генерације ским особинама, да не кажем слабостима док му је Црњански био и пример песника који изневерава себе и своју мутну али сутестивну лирику. Аугуст Цесарец: димензиониран као аутор најбоље политичке ссејпстике коју смо имали. Иван Цанкар: днтерарна величина. према којој су, по Крлежи, истраживачи, трагајући за појединостима из живота, неправедни, сурови, цинични. Неповерљив према падреализму м осталим измима безмало једнако као м према тенденпиозној социјалној књижевности, кој“ је дијагнозирао као нема штовиту, Крлежа је, пајчешће, књижевност данас стваралачки сагледавао као обновљену али у бити остварену консеквенцу треће компоненте.

Шта је, још, узгредно, или У пажљивој анадизи, интимно, открила и тумачила Крлежина · критичка речг

Открила је Јосипа Косора, Лугустина Ујевића, Ватрослава Јагића, тог вараждинског трубадура, · Милутина Нехајева, Тоакима Вујића, Буру Јакшића, Лазу Костића, Павела Голију, Отона Жупанчича, Војислава Илића, Милана Марјановића, Исидору Секулић!, „брончаног бригадира" Петра Прерадовића, Симу Пандуровића, Густава Крклеца, како звижди на премијери _ „Куге“ Нике Бартуловића, Марка Ристића, Милана Богдановића, Јосипа ·Видмара, Десанку Максимовић, Оскара Давича и друге. Писане, најчешће, са незаборављеним успоменама на време кад су Европом владала три божанства: „касарна; библија и сифилис" (Филип Калан), а које је Крлежа називао „рудолфинским добом наше књиге", његове интерпретације су често инспирисане једном ситуацијом, једним расположењем. Никада то"у њима 'није говорио хладни и хладно размишљени књижевни историчар, већ полемичан дух који је далеко радије товорио ме, него што је казивао да. Друкчије, у сукобу са ненстомишљеницима који су га са свих страна окружавали, п није могло да буле. Мера толеранције без сумње би смањила ону меру борачког, откривачког, која је синоним за Крлежу, и било би нелогично очекивати Од Крлеже да је поступао друкчије. То, тад, Крлежа био: не би.

Брзореке и темпераментне, заоштрава“ тући, проблеме, изазивајући _ полемике, каткад предимензионирано идентификују ћи целу личност једног писца са једним његовим срамотним промашеним тренутком, те интерпретације — често мн у не достатку аналитичких предрадњи — нису биле произвољне интерпретације п импровизације, премда су радо рачунале са Аз хом' импровизованог, брзо реактивног Олговора, Поседујући јединствену моћ за карикатурално сликање, али п чврсту решеност да се не мире са ситуацијама п лажним кумирима, те интерпретације су неоспоран допринос нашој историји књижевности. И то управо по свом већ класичном опозиционарству у односу па постојеће књижевно историјске судове, по својим хитрим и неустручавајућим референцијама, по свом властитом углу виђења ствари, мапокон. | |

Настале, тако често, у тласном мемирењу с одређеним појавама, инспирисане битном, оне су се, како је време одмипало, постепено стишавале, престајући да провоцирају по сваку мену, а све ви. ше осећајући обавезу да своцирају. Кад, се. за. њих каже да су субјективне, онда то казује да онс пису хтеле, нису могле, нису. смеле да рачунају са компромисима „и. компромисним решењима, с 09 зирима, са средњим. путем као могућношћу која. мири супротности, са коначним

· пресудама, већ су, пи када су свесно пре-

теривале у свом обрачунском тневу, У свом. негаторству по пстрајавале. Имају, понајчешће, , у себи врлину да отварају проблеме, да покрећу разговор, а не да та примирителвим _ поступком затварају и закључују. Посматране са дистанце, те интерпретације одиста значе онај антимитос наше књижевности који је тихов аутор својевремено дозивао. И то анти митос створен у напору немиреља са већином, немирења с о интимном прелести“ нираношћу за отпоре,

_ Значајно је, сумње нема, у слету ЊИхових идеја. п тенезе тих идеја, њихово стваралачко интересовање за Крањчевића и Држића, и то стога што се тако рећи без остатака уклапа у једну комплекснију опену ових писаца. Али, ту је такође високи

1. Требало 'би написати есеј о теми како У којим ситуацијама, у каквом контексту читали „Сапутнике" · Исидоре "Секулић ' Јован Скерлић (у мирисом хлороформа ги рањеницима МИ НОЦ вагопу који се враћа са балканског ратишта) и Мирослаћ Крлежа“ (уочи одвођења у жанлармерију з0ог ћиридских слова те књите).

7 (Наставак на. 8. страни)

Драшко Ређеп_