Književne novine

ОНАЊЕ ЈЕ изостало

.“ ' О „Демонима“ Кена Расела или једно размишљање

о процесу у Лудену

ЉУДИ КОЈИ ВОДЕ дам изјавама и интервјуима. стваралаца налазе потврду за утиске које су стекли у сусрету са делом вероватно ће, у случају Раселових „Демопа", доћи до закључка да оли, аутори, или пе знају шта говоре или не знају шта раде: јер, Кен Расел, редитељ који својим филмовима, обележава епоху, каже како је „Демоне" снимпо мислећи на Вијетнам п Северну Ирску. Оваквим се: изјавама несумњиво постаје веома „ангажован" аАм је невоља у томе што све то лема блате везе са филмом који се зове „Демони". Сам тај филм је, са своје стране, енигма која се тешко исцрпљује: нема сумње како су, пре свега, „Демони" дело у коме дејствује један веома сумњив укус и где царују сваковрсна претеривања као што су, узмимо само те примере, експресионистичке кулисе од папира мн натуралистичке ломаче на којима цврчи право људско месо, антисептички манастири налик за мека монструозна купатила о којима би Ерих фон Деникен имао доста тога да каже п станови који су прави музеји свако врсног хуманистичког кича и где човек не може да мрдне а да не распопа тинтару о статуу неког грчког бога. У сваком случају, питање је: шта је то што нас неодољиво привлачи „Демонима" упркос толико ствари које нас од њега одбијају и које су плод једне каприциозне, неумерене, хировите и ексцентричне личности каква је Кен Расел.

Први одговор који се може предложити за овакву дилему јесте да су „Аемоли" филм у коме се, на ретко успешан начин, а после низа неуспеха на истом плану, спајају чулни садржај филмске слике им експресивна структура њиховог низа (кадрова) тако да гледалац, -у садејству тих двеју ствари, збивање на платну доживљава тотово тактилно, то јест његов је доживљај збивања практичло изједначен са самим збивањем управо на начин који не дозвољава да се чулни садржај слике рационализује и тако учини „безопасним". Једноставно речено: гледање „Демона" изазива код гледалаца неку врсту хистеричне грозлице која каткада по интензитету може бити поређена са нападима „опседнутости" код неких јунака, а нарочито ју“ накиња овог филма. Интересантно је да овакав доживљај не слаби приликом накнадлог сусрета са филмом и свако ново гледање „Демона" увлачи још више гледаоца у „заверу“ да би се, једног тренутка, он суштински и стварно осетио као угрожена. личност.

Наравно, он себи поставља питање: 3ашто сам угрожен својим доживљајем „Де мона'2 Најбољи одговор који може да пружи себи јесте да га се приказане ства ри веома тичу, или, што је исто, да се приказани проблем исказује као акту. елан. Какав је то проблем Површна, што не мора да значи и погрешна, анализа. „Демона" довешће нас до закључка како је то филм о сукобу издвојеног и усамљеног појединца, који би желео да живи у складу са природом, и нарастајуће воље за моћ апарата власти, који у, задовољењу своје ексклузивне тежње није У стању да води рачуча о индивидун и њеним захтевима. Сукоб се, у конкретном приме ру „Демона", одвија на нивоу вере (релитије) и у њему учествују, с једне стране, луденски опат Урбан Грандије и, с друге, апарат Ришељеове администрације, па се смрт јединке, Грандијеа, овде прима као немогућност тренутне реализације живота што би, окренут здрављу, истини им ле поти, био остварење егзистенције збиља слободног човека који бира своју судбину, али и као један од оних драгоцених напора којима су снажне илдивидуалности, жртвујући се општој ствари напретка, читав проблем односа према владајућој дотми актуелизоваћле до тог степена да се он веома брзо, додуше често само привремено, разрешавао у универзалним експло зијама револуција м сваколиких светских пожара,

„Демони“ су, дакле, филм о нужности супротстављања: Хрбан Грандије постаје неко ко страда ла ломачи у име друтих и каснијих, а читава. афера која та на ту ломачу шаље изазвана је једноставно зато што његова визија живота изван репре сивних регулатива опасно угрожава стање постојећих друштвених и међуљудских од: носа засновано на лажној слици о муж ном поретку ствари. Нема бољег декора од Француске из времена Луја ХШ за је дну овакву драму, Јер су нас романи Адександра Диме лепо васпитали да у кар диналу Ришељеу видимо узрочника свих зала од којих нарочито страдају три мускетара и лепа Алпа Аустријска, занемарена од мужа м опседнута платонском стра" шћу према неком енглеском грофу, Брзопилети критичар зато о „Демонима" записује да они говоре о времену у коме „ха рају верске и политичке размирице, куга 'и сујеверје, ломаче и ловци на вештице; време мрака, дакле, и свемоћног кардинала Ришељеа". Ако је већ тако, а видеће се да није, логично што је живот Урбана Гралдијеа стални изазов опасности: ВИДИ мо та како својим говором заноси грађапе Лудена, како се без страха шета по граду опседнутим „кугом, како води љу: брв у свом „храму сред књига и СсКуАПТУра. Његов је пример изазов „силама мра-

и ће га уништити јесу преа“ пауке, преварени мужеви 1, ТАРА ЕНИ крај олтара,

о == мајка Јована Анђеоска чија је о а у и складу са њеним маказним телом (КОЈЕ, ипак, поставља своје тасне захтеве). аде јасне За ротив Грандијеа јесте, на изве стан начин, испољавање оне „емоционалне

ка сни КОЈИ ставинци лажне и увређени очев!

КОЛ НЕВНЕНОВИНЕ 1

· верским разлозима јер је изазвана нуж-

· рантованих права, него управо, њихова. по-

куге" која, као последица. немогућности. да се живот испуни правим садржајима, личну прекраћеност пројектује у друштве не односе, тражећи да се ови усагласе са неспособношћу, „кугом“ опседнуте личности да доживи природно задовољство. Како је код овог стања стварни мотив увек заклоњен привидним _ процес Грандијеу као „сатани“ јесте заправо одбијање признања сопствене стационираности с ону страну природе. Свакако да је једини који разуме Грандијеа нико други до сам Ришеље. Кардинал бин се радо дружио са тим језунтским васпитником јер му је до садно у том декадентном свету: Раселови „Демони" и почињу тако што видимо Луја ХЕШ, иначе једног дражесног хермафродита, како изиграва рађање Венере из морске пене уз одушевљење двора и неодољиво зевање првог министра, Ришеље, међутим, зна да је Грандије опасан,, па, будући опасан, он мора нестати: није слободоумни опат Урбан тај за коме почива систем, већ се власт у једном систему а. то је оно што Ришељеа. интересује изнад свега — базира на одговарајућем неприродном поретку ствари. Сам се тај поредак ствари може одржати ако се стање његових односа претвори у нешло што је за вечност оправдано „истином“: догма се рађа. и почиње да дејствује. Ништа лакше него помирити догму са емоциолалном кутом: оне се међусобно хране и иза себе остављају ломаче на којима нестају Грандијем, о којима историја говори као о мученицима слободе мисли.

Када смо се већ дотакли историје, ви: димо да је њена слика ствари ипак помало другачија и да можда тек у историјском контексту почиње права драма „Демона". Јер, упркос увреженим мишљењима, владавина Луја Х мрака, већ, уколико ле и доба, највеће француске славе, у сваком случају бар последњи период државничког разума за дуги низ година унапред. Сам Ришеље није оно што су од њега створили популарви романи: беше то државник од ретког формата који је знао да успех његових спољнополитичких аспирација директно за виси од смиривања унутрашњих сукоба. из претходног периода, па је његова опсада Ла Рошела, први велики корак ла челу краљевске владе, тек узгредно мотивисана

ношћу успостављања унутрашње сигурности која, у крајњем контексту, управо 0отвара пут могућности верске толеранције. „Да се његов утицај учврсти допринео је више од свега начин на који је пречистио протестантско питање — каже Алздре Латреј у једној од најауторитативнијих „Историја Француске". Он није тражио сукоб са протестантима... Верски расцеп, који је после стогодишње борбе остао неизглађен, прихватио је као чињеницу; није намеравао да приступање државној вери постави као мерило политичке исправности, Када је први пут ступио аа власт, 1617, иако упирући већ очи према Италији им Немачкој, изрекао је ово дивно правило: 'Разаичита веровања не деле нас у разанчите државе; подељени у вери, остајемо сједињени под истим владаоцем м ниједан католик у његовој служби није толико заслепљен да сматра како је, са АР: жавног гледишта, Шпанац. бољи од Француза хутенота“" .

С друге стране, опат Урбан Грандије је далеко од оличења свих врлина: Жид Мишле у својој „Историји Француске“, констатујући да је против оних који спаљују али никако безусловно на страни онога

кога спаљују, каже да је смешно Од Гран- ,

дијеа правити мученика, жртву Ришељеове мржње — „Био је то уображен, сујетан и раскалашан човек, који је заслужио не ломачу, већ доживотни затвор“. Приме мимо Ли овакву слику ствари на филм „Демони“, а сигурно је како за њом не би трагали да њен зачетак не постоји у делу Кена Расела, видимо да је сукоб Ришељеа и Грандијеа, који се чини као сукоб догме и слободлог мишљења, заправо чисто политички сукоб (кога Грандије можда и

није свестан) двају концепта. историјске визије Француске. Није тешко закључити да је у том сукобу Ришеље не само тај па чијој је страни историјска _неминовност, већ и тај који је стварно у служби напретка. Његова визија Француске у експанзији незамислива је у ситуацији у. нутрашње раслојености, _распарчаности, верске нетрпељивости и свакојаких самовоља; рушење утврђења, па међу њима и оног око града Лудена, није било потчињавање ничије слободе или гажење зага-

тврда — јер, циљ те акције био је да се онемогући даље зверско поступање утвр“ ђених замкова и места према сељацима. Грандије овом плану супротставља своју визију самоуправљања. утврђених градова

није никако била доба

КЕН РАСЕЛ

што се, на изглед слободоумна, исказује као страх од промена. које, непобитно је, угрожавају опатово самозадовољно шепурење ма свом малом луденском буњишту им ме Ђу својим насадом. Са становишта историје, Грандије је мува коју је требало

· азгњечити. Ришеље то чини: средства која

је изабрао његова су ствар — нас и исто. рију овде интересује циљ.

Када сазнамо, и прихватимо, овакву и: сторијску констелацију односа личности „Демона" филм Кена Расела почиње још више да нас узбуђује. Знајући да је Ришеље у праву ми смо сада још више скаони да оправдамо Грандијеа који је, нема збора, грешник, Такво оправдање свој разлог налази управо у тој грешци и Грандије је у праву зато што треши. Или, друтачије речено, Гралдијеов случај нас уводи у право на грешку. Како се такво право демонстрира2 Сигурно је да се не ис пољава како то неки мисле — одбацивањем догме. Грешка је могућа само унутар догме. Грандије је, уосталом, превише слабашан да би са догмом раскрстио, и Расел то добро подвлачи: наш опат верује управо у онаквог бога каквог му догма намеће. Да му остаје веран до смрти потврВује његов страх: јер, зашто би се, искљу-

учимо ли обичне људске разлоге који овде

це играју ликакву улогу, бојао казне уколико одбацује цео систем чије је она исходиште, Не; Грандије улаже напоре да се оправда само унутар тог система и ње това паника. пред губилиштем јесте слика човека. који је ужаснут тиме што, „стицајем' околности“, · „грешком“, „несрећним случајем“, бива кажњен зарад сопствене врлине. Исто као што Ришеље схвата њега, он не схвата Ришељеа: када би се сре ли, тако би све било јасно међу њима мисли Грандије. Његова је драма аутентична, али није несвакидашња: догађала се и догађа се пи другима.

Један њен пример можемо пронаћи у

. ОНИМ познатим процесима од пре две де-

ценије које је тако добро, са становишта „жртве“, описао Артур Лондон. Заправо, лако је Сланског видети на Грандијеовој ломачи, али не и Грандијеа као учесника процеса Сланском. Зашто2 Оно што спаја Грандијеа и личности описане у књизи „Признање“ јесте њихова заједничка особина да верују како догма не постоји и како је њихова трагедија нечије огрешење о истину: оди су исправни, систем је исправан — по среди је, дакле, грешка, Страх од немогућности да се таква грешка, јер нема сумње да је у питању трешка, отклони није толико брига за сопствену судбину колико запањеност чињеницом да су грешке могуће управо над људима чија је вера у непогрешивост, сопствену и система, неограничена. Трећа етапа, она на којој се Грандије раздваја од својих са: патника, јесте чин признања: ако је грешка већ почињена, ако „завера“ стварно постоји, најбоље је примити, их на себе и тиме искупити систем. Човеку у таквој ситуацији можете изнудити све: он приз наје не само да је енглески штијун или сам Ђаво, већ и да су му деца све то за. једно. У њиховим очима свет је тим признањем спашен и.они, са места одакле посматрају ствари, а посматрају их из под ножеја губилишта, виде збиља себе као мученике. Невоља није у томе што их нешто коље као јеретике, него што они јеретици нису. Напротив. Признање их, све и да су имали „грешних мисли", потире у потпуности; признање их открива као фанатичне дотматике. Са тог становништва, они сами себе осуђују. Систем (или догма, свеједно) јесте у праву.

"Наш Грандије очито није био толики фанатик. Једноставно: он је слабић у сваком погледу и све до смрти није у стању да види даље од свог носа. Зато ол одбија да призна. Можете рећи да он нема шта да призна, али сигурно грешите; ако већ прихвата да постоји "Ђаво, онда мора да прихвати и то да меко треба да буде Ђаво. Слабићи очито само компромитују исто рију и Грандијеово одбијање признања до води цео; систем У опасност. Не само да се он политички распада и руши заједно са. Грандијеовом ломачом, него и емотивло у душама оних који су веровали да су оданији светој ствари од грешног опата. Без признања сумња почиње да хара људским душама, али, па срећу, ломаче брзо торе и Грандије ипак нестаје пре него што де финитивно зарази присутне својим болес. пим погледом на свет по коме ол не само да није крив већ умире невин и измирен са богом чије проклетство пада па оне ке ји та шаљу у смрт. Разлози који све ово условљавају постају у таквим случајевима посње неважни (то јест. Ришељеова зами сао о Француској У Европи исказује се

Милан Узелац Мудрост. веонича

ЖЕБ

Ниједан од твојих савета не знам,

а товоре неки да. остављаш море,

да врам ти мисли по птицама слути

и смех гонича надноси над пламен. |

Тај врт, наједном, чини нам се познат, одасвуд куља мирис четинара, са сенком сваком шума се насмеје и глас пресечен под корење баца.

·Поглед заривен у нутрину смрти обману тела даноноћно снује

и блесак ножа, у лету затечен, жеђу се својом са немани бори.

ПУТ ДАО ТВОЈЕ СЕНКЕ

Осмелим се и кажем твоје име. А ти, зазидана у највишу кулу, сваке се ноћи повлачиш у себе џи сан спавача, не прозирем више.

Кришом дошљаке исптилују страже и помно прате разговоре жена, на миг мој сваки претресају лађе и нож убици до гркљана воде.

« А можда и ниси бесконачно сама, можда и тамо спредају се сплетке, на неко жели да ти дворац створи и тело моје у зид заривено.

ПЕСАК ПРЕ ТВОГА ЛИКА

Замишљаш простор, људе побијенс, демонски поглед у виду гонича

и додир тући кад притисне раме сенком се својом до мечуја пропне.

А јеси жена док тело ти мртво на дну се вира са алгама пари и потом нагло, из »тробе туђе, врисак дечака окамењен вади.

Однекуд говор, још непознат нама, пустињски песак са обманом мири и ветар стопе каравана брише; сами смо овде и морамо стати.

СМРТ НА ИВИЦИ МОРА

Осећаш, тај шум растиње носи

и блед се спавач на пропланку дџое, из сна се дубљег у сирову таму смрћу војника разгневљено баца.

Твоја је сенка за уздисај дужа

и поглед гладне надгледају страже, под земљом звер се у лагуми пропне и трулеж леша низ ветар одагна.

Најлепша жена, над бол наднесена, дивљим се песком посипа крај мора, а ми смо начас, гласом занесени,

у лик јој поспан уронили јесен.

о

као трица); циљеви узимају улоге епизода, а средства се појављују у улози самих циљева; свет је изокренут пи руши се у пе пео, меша са нагорелим Грандијеовим костима, а све то постаје интересалтно једи-' но за туристе који ће, каже једна личност „Демона“, ове године почети да стижу У Луден још у пред-сезони.

Грапдије није успео да одложи Рише

љеов план о великој Француској, план о кренут будућности и оверел од историје, али је примером доказао да се сваки план може довести у питање уколико човек од: бије да га призна као ствар изнад себе у часу када тај план, који јесте изнад индивидуалности, захтева „мученике“ да би био остварен. Право Грандијеа јесте право једног себичњака — други су, познато нам је, умели да се жртвују. Историја нам, међутим, стадно подмеће своје парадоксе претварајући мученике у помоћнике соп-, ствених џелата, а једног егонсту као Грандијеа, једну тако малу душу, у накнадног мученика. Млм, не. Мучења овде нема; осим физичког, наравно. Једило веровање које Трандије носи са собом у подножје ломаче јесте оно које га осуђује: одбијајући да умре „посвећен“ признањем, Грандије умпре стварно као јеретик, као, чозек који се одриче онога што га потврђује, као безбожник иза кога не остаје ништа. Свет није верификовал. Грандије, који је знао да чини многе мале услуге У постељи им ван ње, одбија да учини ту велику услугу свету. То је његово свето праго. Не полржати та у том праву без обзира па све значи преузети на себе његову осуду, Хоћете ли то учинитиг Хоћете ли признати уместо Грандијеа2 Хоћете ли се сложити да има тако великих ствари ради којих заслужујете све што вас снађе Хоћете ли уместо себичног опата великодушно признати своју ништавност и бацити се под точкове кочије историје Верујете ли збиља ла је гветтка могућа и да је, ако ништа друго, треба оправдати како би опо лобзо, што ту грешку покреће као грудву смета пиз падину, наставило ла живиг Ко· лико велика мора бити ствар или идеја да би оправлала ваш чина Као јаје2 Као васељена2 У сваком случају: гледајте филм „Демони" пи олтовор ће вам бити понуђен као ма дали“, А Раселов одтовор је: нема признања никтл то ни под каквим околно стима.

· Богдан Гирнанић