Književne novine

ПОЗОРИШТЕ

БААНША, ПАН ПИСАЦ И ГЛУМЦИ

Поводом премијере драме „Трамвај звани жеља“ Тенеси Вилијамса у Југословенском драмском позоришту

ВРЕМЕ ипак брзо пролази: тотово две деценије у себи чувамо утисак о филму који је прославио ово дело, његовог писца и глумце. Можда је то разлог што се не прекидно _одлатало постављање _ драме „Трамвај звани жеља“ на некој од београд: ских позорница. Играла су се мање важна Вилијамсова дела и страховало од по. ређења тако да и ову премијеру прате пи. тања: да ли сцена делује својом аутентичношћу и није ли међувремену и сам ко мад изгубио нешто од својих вредности2 Нарочито је индикативан редитељски оквир збивања: Радослав Дорић се у потпуности држао ауторових упута, а познато је да Вилијамс у сваком деду па и овом, истовремено са текстом излаже и сценску визију представе. Лако је идентификовати амбијент у изванредно компонованој н ликовно обрађеној сценографији Влади. слава Лалицког и костимима. рађеним по истанчаном укусу Божане Јовановић уз чију помоћ је редитељ Дорић у знатној мери социјално ситуирао и тиме објективизирао личне судбине главних актера. То још више наглашава њихову отуђеност, стање духа и конфликтност саме ситуације. „Трамвај звани жеља“ за својих четврт века постојања није изгубио скоро ништа од своје лепоте, драмског интензитета и деловања тако да му прилазимо као делу које је, истовремено, савремено али на од ређени начин већ и класично. Редитељски споља ограничена фактура им примењени поступак код утврђивања простора и врео мена збивања нису били препрека за индивидуализирање личне експресије. Освојивши тај простор изнутра глумци су се слободно кретали и мењали тако да је и пред нама искрсавала једна другачија стварност. У сваком од тих људи као да је смештен један цео свет, непрекидно се у њима осећају кризе и никад се до краја пе зна одакле све долазе опасности и када ће експлозија бити најјача. Само се кроз живе ликове може продрети до овог необичног писца. Све чиме се испољавају на сцени изгледа, међутим, недовољно да бисмо им се приближили. Отуд уверење да пам њихов смисао непрекидно измиче! Да ли је човек издао себе или бежи од своје суштине2 Када доктор (Иво Јакшић) долази на крају комада и одводи несрећну и растројену Бланшу из куће њене сестре и сами се питамо шта је ту права истина2 Радмила Андрић у тим тренуцима делује веома потресно а њена трагичност постаје метафорична. и: За ову тешку, сложену и необично занимљиву улогу Радмила Андрић је као створена. Потпуно ослобођена спољног гр. ча, који је у последње време оптерећивао

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

неке њене драмске улоге, испољила. је акварелну природност са дивним нијансама, пригушене тонове скоро без гласа м драмским интензитетом који себе непрекидно открива и уништава, преображава у једно стање које није ни само психолошко ни само физиолошко. У њој се одједном сукобило тако много ствари почев од несрећне младости и тмурног сећања до сасвим неизвесне будућности. У игри Ралмиле Андрић има тог помереног сензибилитета и оне чудне снаге која илузијама покушава да је одбрани од сурове реалности. Мада су многе њене роле биле безразложно прецењиване сада се може са ситурношћу тврдити да је са Бланшом от-

зовао покрет и почео да ужива у понављању. Вероватно под утиском филма осе нажио је у и жељу за оригиналнијим изразом и играо препорођен: природан У говору и покрету, робустан, гласан, убед“ љив али уз све то и прилично комплексан, човек који живи свој живот и бори се за њега ризикујући да све изгуби. Његов 94: нос са женом Стелом, њеном сестром Бланшом и пријатељима показује не само низ

лепих нијанси него и толико новог да је

тешко утврдити какав је он заправо. Мирјана Вукојчић лепо напредује и У Стели је назначила лик баш какав од тлумице тражи писац. Врло једноставна, осе“ ћајна, психолошки одређена, била је непрекидно у ситуацији и остала стилски чиста до краја. Миодраг Радовановић тумачио је Мича, тог старог осамљеног момка, споља доста уздржано и са унутарњом напетошћу, тако да је са оно мало штурих речи и неколико ситуација објашњен врло пластично цео један унесрећени и промашени живот. Бурђија Цветић као Ју. ниса употпуњавала је и реалистички сенчила амбијент. Исто тако убедљиви били су Иван Јагодић (Стив) и Мило Мирановић (Пабло). У представи су наступили још Тони Лауренчић и Јулка Цвијанов. „Трамвај звани жеља“ је добра и надахнута глумачка представа. Можда. би утисак био још упечатљивији да је играна на великој позорници. Изгледа да ни у самом

РАДМИЛА АНДРИЋ И МИОДРАГ РАДОВАНОВИЋ У СЦЕНИ ДРАМЕ „ТРАМВАЈ ЗВАНИ ЖЕЉА"

крила праву природу свог талента и постигла пуну креативност и мекоћу геста._

Слично је и са Мишом Јанкетићем чији Стенли представља пријатно и доста дуто чекано преображење. Врло рано је стекао сценску сигурност, маниризирао своју сентиментадну говорну фактуру м стили-

У ТРАГАЊУ ЗА ХИПЕРБОРЕЈОМ

Драгош Калајић-Драго: Слике, цртежи Салон Музеја савремене уметности у Београду

ПО СВОЈОЈ синтетичкој компоненти САШкарство Драгоша Калајића превазилази све битне одредбе једног стилског па. чак и типолошког одређења: оно стоји на позицијама јаког наглашеног субјективног надрастања. одређеног стања, реалности, те жећи да својим идеалитетом постане нека нова, рекло би се — својеврсна суперстварност. Слика тако апсорбује, У садржајном смислу, знатне виталне снаге које

ХРАГОШ КАЛАЈИЋ =— ДРАГО: „ДНЕВНИК ПУТОВАЊА у ТУДУ“ (ДЕТАЛЉ)

замоуверено сеју вишезначност својих формалних структура и постаје истоврсмено и објект акције сликарске свести али и субјект романтичарске жудње за откривањем новог света и човека у њему. Тешко је, међутим, говорећи о најновијим Калајићевим сликама, без обзира. колики заокрет оне чине у односу на његово дојучерашње сликарство, не признати да се ту још увек ради о условним ок-

позоришту нису веровали у овај пројекат, јер како. другачије објаснити да се главна.

дворана током целе сезоне чува за: репри:::

зе и обнове, а да у њој није виђена није дна права премијера. У те

Петар Волк

вирима нове фигурације, али нознавајући Калајићева литерарна, ссејистичка исто. ријско-филозофска интересовања. (споменимо само „Кршевину“ м „Упориште“) мора се указати на једну нову димензију да“ пашње његове слике: њену метафизичку, ванисторијску, усамљеничку усмереност. Она је окренута Хипербореји а не тамним токовима подсвести, више неком моделу измаштаног нли синтетичко-историјском методом оживљеног света него тренутку садашњости. У формалном смислу, она је својим вертикалним слојевима наткрилила распоне од класичне, богато структуриране површине у јасном товору материјала па до модерног стрипа, од носталтично ис ликаног детаља до филмског приказа брзине. Али у том распону нема неспоразу“ ма: Калајићева слика је рађена сигурно, јединственим замахом, самоуверено и 27) торитативно, у светлу једне идеје м једног осећања. Циклус „Трагање за Хиперборејом“ носи једну специфичну, колико сликарску тодико и филозофску поруку, без обзира колико је она у овом тре нутку прихватљива у својој вероватности, Слике као да одражавају сукоб неке узвитлане космичке визије или космичког рефлекса у сликару и Човека, апстрактног, али лепог и усамљеног. И тордог. На фону јаких и јарких боја фигурира тај човек, сам или као људски пар, мушкарац и жена, као прототип будућег или пројекција најбољег садашњег на екрану сутрашњег света. Човек и космос, с једне стране, п човек и историја као судбина човековог пада, то су неке од присутних Калајићевих преокупација. Али ову слику не мо жемо само: схватити као илустрацију идеје из које израста. Она је грађена, на принпипима чврсте конструкције елемената, 60је, светлости и површине, у архитектонском композиционом јединству појединих делова слике различитих пластичких врелности. Тако је свака слика прожета јединственим психолошким рафинманом као унутарњом светлошћу стваралачке воље која материју лишава материјалности ум претвара је у носиоца. вишеструке симболичне поруке,

Срето Бошњак

КОШИТВНЕНОВИНЕ 5

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА о КЊИЖЕВНОСТИ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ

(Наставак са 3. стране)

ранг који те интерпретације дају Франу Галовићу, најчистијем кајкавском лиричару. Крлежине апологије најчешће су дневнички, интимни записи једног писца који се не диби да казује своја сопствена мишљења. Негативним закључцима оне су поре метиле хијерархијске лествице наше историје књижевноости, као у случају Ивана Гундулића и Иве Војновића, али су то далеко успешније остваривале кад су паново откривале каквог познатог али педовољпо цењеног и признатог писца. Биле су инспираторне кад су савременом читаоцу предочавале трећу компоненту као окосницу читаве наше културе и књижевности, Многе своје проницљиве утиске (о Светозару Марковићу, Стерији, Матошу) нису преточиле у богате, слојевите анализе, застајући, може бити, на пола пута и хитајући другој и друкчијој теми већ у наредном часу. Анализирале су, танано и богато, Крањчевића и Визнера, и текстови њима посвећени представљају и данас пропедеутичке текстове наше књижевне историје. Када су, међутим, успутно спомињале и вредновале ауторе југословенских књижевности, оне су то чиниле и са

"помислима о њиховом увођењу у ширу,

значајнију, европску и светску заједницу, стављајући их напоредо са многим европским именима. Тако за свог конкретног читаоца Крлежа више никако није само писац преокупиран иностраним темама у својој есејистици, већ једнако и аутор који брине бригу домаће, националне културе.

Сведочећи о слободном, али не и произвољном кретању Крлежине мисли кроз књижевност столећа, интерпретације ње гове поседују — као једну од својих најинтимнијих властитости — знање да „умјетнички стварати не значи само хтјети пето и умјети". Штноришући или пак отворено се супротстављајући артифицијелним решењима, декоративним арабескама у лирици, оне су, једном, поводом Давида Богдановића, негодовале због тога „како се код нас пише о књижевности". Својим примером .оне су, међутим, показале како се такође код нас може писати о књижевности: инспирисано, реченицама које имаЈу своју властиту температуру, знају шта хоће, још боље. шта неће, проницљиво, елоквентно. Презирући и у нашој књижевности мале одлучности и мутне комбинације, недостатак идеја и епигонство сваке врсте, Крлежа је — по осведоченој оцени многобројних критичара — био највећи негатор у нашој књижевној критици. Међутим, када се прочита и проучи све оно што је он, поводом тема из југословенских књижевности, написао, јасно ће се видети да је тај негатор са несумњивом радошћу, дечачки раздрагано, умео да открива. позитивне континуитете, снажне личности, срећна. решења, неконвенционалне јунаке времена. Умео је такође, да ка; бинетску историју књижевности туче ње; мим властитим средствима, доказујући платијат Буре Арнолда и нелогичност поставки Миодрага Ибровца о утицају француских парнасоваца на Војислава Илића, преко Жуковског и Пушкина, на пример. Антидог матска по својој основној вокацији, Крлежина критичка мисао и на терену југословенских књижевности вечито трага за изузетним личностима, писцима који нарушавају схему. Има у том трагању младићког полета, наслеђеног из времена раног Крлеже. Има, тако често, смисла за целину, за процесе који трају, у покрету, који се не завршавају манифестима, него су живи у оној мери у којој је њихов основни покретач надареност књижевног стварања. Има, такође, некаквог зажареног поноса. што је, у координатама, времена, пронађено свеже, неконвенционално, талентовано име, као носилац нових, прогресивних схватања.

Патетичне и ретко кад лишене једног реторског заноса који је од неких критичара проглашен за магнетски, Крлежине интерпретације нису, како смо то већ и показали, каткад посве имуне од поверења у нека решења, у неке схеме. То је један од парадокса који се неминовно могу пронаћи у Крлежиним текстовима. Али могуће је пронаћи и часне корекције некадашњих, по правилу младалачких ставова, еволуцију која импонује и која. је, код аутора крлежијанског типа, инспираторна. Често, те интерпретације, писане у временским размацима на једне те исте теме, сведочанства су елементарно проницљивог Крлежиног мишљења које је, у својој бити, остајало одано својим првобитним постулатима, обогаћујући и оплемењујући их. Посматране у кретању, оне су верификовале оцене, наново, прилазиле од самог почетка појединим темама, сумњичаве према. својим ранијим закључцима једнако као и према туђим мишљењима.

У једну реч: Крлежине питерпретације тема и личности југословенских књижевности, по опсегу. својих интересовања, по снази својих аргумената и резултатима својих анализа, непомакнуто су присутне У нашој књижевној критици и историји, у већини случајева ближе брзом, помало чак и задиханом критичком суђењу на пр вој трансмисији, него расхлађеном, ДИстанцираном резоновању књижевно-историјских семинара. Такође, оне су казиване у карактеристичним и по судбину наших књижевности надасве упечатљивим поводима, па дакле неминово имају и своју функцију у генези наше критичке мисли у вези са југословенским књижевностима уопште. И најзад, њихов континумтет није само чињеница која импонује својом устрајношћу, својим трајањем, већ такоће и један захват који није, просторно и вре“ менски, ограничен једном епохом, већ над: раста. многе, достављајући данашњем и будућем читаоцу податак о једној субјективној панорами наших књижевности, као п о стваралачком императиву: [ет то. дат.

Драшко Ређет