Književne novine

о ти тата

КРИТИКА

САМОУПРАВИ КОНЦЕПТ ПРАВА НА КУЛТУРУ

Стеван Мајсторовић: „ПРАВО НА КУЛТУРУ“, Културно-просветна заједница СР Србије, Београд, 1972.

НЕКИМ ЧИТАОЦИМА који су познавали Мајсторовићево деловање у култури чини ће се, пре листања и читања ове књите да њен наслов не говори о праву на културу као новом елементу традиционалних граБанских права, већ да за свој наслов има један поклик, једну добру паролу, један позив на прикупљање свих снага и свих моћи и њихово усмеравање, без лутања и познатих заобилажења. Читање првог текста (једног од седам колико их је "објављено у овој књизи) који носи исти наслов као и сама књига, поколебаће споменуте читаоце, а тек помно ишчитавање отклониће сумње и колебања доносећи сазнање да садржај књиге није опис права и добро нам познатог правног формализма, већ анализа наших напора, покушаја и промашаја у култури, у настојањима да се култура учини доступном, односно у настојању да њени потенцијални корисници то заиста и постану.

Књига Стевана Мајсторовића „Право на културу", која излази у едицији „Култура и друштво" Културно-просветне заједнице, представља избор текстова које је аутор објавио у периоду од 1965. до 1972. године. Књига им: седам текстова: „Право на културу".- „Масовна култура и концепт де мократске заједнице", „Дидактизам и нове културне потребе", „Промена на селу и културна акција", „Један аспект реформе у култури", „Телевизија — фактор демо. кратизације у култури“ и „Уметници и јавно мњење". Као и у већини књига које представљају избор текстова ни у овој није обезбеђена хомогеност садржаја. У овом случају, међутим, то се донекле на. докнађује хомотеношћу идеја и стилском џуједначеношћу текстова.

У уводном тексту аутор полази од ре зултата једног састанка Мнеско-а, од пре неколико година, који је био посвећен културним правима човека и одговорности држава чланица у остваривању тих права. Истичући значај тог права и његову улогу у оцењивању степена демократског развоја појединих земаља, аутор наглашава да није реч о формално-правном проблему и декларативном приступу култури, већ да су битне компоненте проблема УЉ раво материјалне и политичке претпоставке реализације тог права; у том смислу се истиче да „право на културу, као најиз. разитији елемент и практични тест демократизма једне културне политике, има два ограничења: а) материјалне могућнос. ти једне средине и 6) политички ОдНОС према култури и образовању“ (страна 10.). Одсуство материјалних средстава и дИСкриминаторски политички став према Кул тури и образовању нису једини фактори који ограничавају остваривање права на културу; постоји и низ других фактора: утњетавање и негирање политичких СлЛОбода, културни неоколонијализам, тежња за културним асимиловањем, дух подражавања ин робовања прошлости, монопол над средствима масовних комуникација и јед; зосмерно коришћење информација, ита. Није у питању право на било какву култу. ру, већ право на културу испуњену хума нистечким садржајем, Разликујући статични појам културе као „трошење“ и примање“ културе, као „теаду таде“ културу ОД динамичног појма културе, као стварања, као стваралачке способности, као права појединца да ствара културу и да се стално превазилази — аутор наглашава да „право на културу појединца подразумева не само право на доступност пи коришћење културних вредности већ и право на креатив“ ност" (страна 27). Право на културу је комплементарно низу политичких права. У нашим условима право на културу је јелно од основних самоуправних права и проистиче из демократске суштине самоуправљања и социјалистичке оријентације друштва. Право на културу се везује за самоуправни концепт културе и отуда се оно налази у сукобу са бирократским концептом културе: 5

Текст о масовној култури би условно могао да се ближе одреди као критика критике масовне културе. Полазећи од тога да „духови који су стварно забринути, као и они који желе да буду примећени, узимају масовну културу за мету напада и на њој процењују снагу своје про: ницљивости, попут сеоских младића који на вашарима ударцима песнице по 'тлави Турчина' оцењују способност својих мишица", аутор наилази на тешкоће у одреБивању појма :тасе: „О својим рођацима, пријатељима, суседима, колегама и познаницима не мислимо као о масама, масе су увек други, они које не знамо" (страна 40). Аутор на крају овог текста дилему не види у овој или оној култури, у „масовној“ или „врхунској", већ у томе

да ли ће потенцијали „индустрије КУАТУ--

ре“" бити искоришћени за стварање лажне свести и за манипулисање људима, или за њихово ослобађање и културно и друштве. но активирање,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ б

Критика дидактизма се заснива на чи: њеници да једна нова публика ступа на сцену (1960. године 70,63% од укупно запослених чинили су радници), та публика је неиспитана, она са собом носи „психолошки потенцијал који се може само на: саућивати а који би, ако се усмери на културу, могао да културном животу да толико потребне нове социјалне импулсе" (страна 56). У том смислу је нужна критика и нужно је превазилажење „старог дидактизма“ као недовољно адекватног појма „који би истовремено био синоним за конзервативан став, шаблонски начин мишљења, осиромашење појма културе, бирократски менталитет, преживеле методе, недемократско осећање — за све што се овим текстом желело да негира". (страна 89).

Посебну важност дајс овој књизи текст о променама на селу и култуппој акцији. Село се заборавља, оно се не познаје довољно, не посвећује му се довољно пажње, дотађаји у њему се мере аршином од пре педесетак година, оно се заобилази када је у питању култура -— но и поред свега тога могу се пронаћи и добри гонорим добре акције. И добро је што је Мајсгоровил на педесетак страница текста анализи рао наше село и оно што се у њему У области културе дешава. Толико добро да смо спремни и да заборавимо понеку стереслепну оцену о селу која се, очевидно, омакла аутору.

· Анализа односа културе и политике није вршена ни у једном посебном тексту, али се може тврдити да нема ниједног текста у“ овој књизи а да овај проблем мањз или више није разматран. Може се рећи да је права штета што ова: сажан проблем није разматран целозито. Али м овако, онз што се могло прочитати о комплементарнста политичких права и права на куллуру, о разлици између културне деполитизације а кулгуљов аполитизације, о неминовности да самоуправљач буде субјект и у самоусрављању и у култури, о одлучивању у култури као саставном 4ел7 културног ангажмана, о нужној спрези политичке и културне акције итд. — пред: ставља важан допринос разјашњавању неких основних питања, културе,

Посебна важност анализе права на културу, масовне културе, старог дидактизма, културе на селу им односа између политике и културе, ову књигу чине корисном, а обиље примера и података као и једноставно и течно излатање ову књигу чине ћитљивом и привлачном,

Срећко Михаиловић

НОВА ВИТАЛНОСТ ПЕСНИЧКОГ ЈЕЗИКА

Божидар Милидраговић: „РАД ИЗВОРА“, „Нолит“, Београд, 1973.

У ТРЕЋЕМ ЦИКАУСУ своје нове збирке, четврте по реду, Божидар Милидраговић има песму „Расправа о извору". То није у овој књизи прва песма у чијем се наслову извор спомиње, а треба имати на уму да је и у књизи која је овој претходила („Стезање огњишта“, 1971) имао две песме са насловом „Извор“ и више њих ко је значењем наслова са извором могу да се доведу у везу. Прва половина ове песме — мада би је боље било читати целу — гласи: ; :

Проговори уз неугажено предање

И нова мудрост саћи ће у поглавље

Јавиће се захтев

Да се избистри тамо где је лаж

замутила

Плодно да се предахне

Са правим уделом извор ће надгласати

Оне што пију

нагло

Док он ромори

Време да буде скраћено

Између открића и гутљаја воде

сагласно

Верујем да ће чак и читалац несклон и невичан семантички посредном поетском казивању моћи да закључи да је овде говор, дакако, о извору у буквалном значењу те

БОЖИДАР МИЛИДРАГОВИЋ

СТЕВАН МАЈСТОРОВИЋ

речи, али да је он и симбол који концентрише, надграђује и оснажује на једној вишој значењској равни језик и све оно о чему у вези с њим, као средством и медијумом поезије, размишљамо и расправљамо. Хоћу овим да кажем како су Милидратовићеве песме у овој књизи — а то је карактеристика свег. његовог новијег рада „тешке" и за масовну комуникацију Оди: ста непогодне. У својој ранијој песничкој фази, док је био много елоквентнији, знатно подређенији ритмичким и метричким стегама, па и извесним доста експлоатисаним клишеима и моделима и неупоредиво мање свој — он је де [асто био лакше читљив и прочитљив песник. Данас, када је очевидно прошао дуг процес сазревања, процес вишеструке кондензације и чишћења лексике, кад су привидно његове песме много једноставније, и кад, сва је прилика, врло јасно зна шта од поезије и са њом хоће — он је песник који тражи напор да бисмо се с његовим песмама саобразили, да би нам се оне отвориле. А ако нам се и отворе морамо бити си: гурни да је тек тад пред нама нови напор да их прочитамо на више начина, да им нађемо одговарајуће место у систему идеја на којем ова књига почива, да им откријемо сврху и ци~ у циклусу у коме су и у целинама ван циклуса. Јер, не заваравајмо се, ако нам се чак и учини да је понека песма једноставна, да је, штавише, песма написана на задату тему и, као таква, низ квалификација („поетских" и „дубинских“, истина) о извесном предмету (а таквих је, веома лепих песама у овој књизи доста) то не значи да смо откривајући значење, или значења, те песме решили ребус чији је она део. Песма „Јелен", на пример, најмаркантнија међу таквим песмама (написана, чак, „по Брему"), сасвим извесно не треба да каже читаоцу какав је све и шта је све јелен! Она је, рекао бих, практична реализација идеје о песми, о поезији, пример метода, да тако кажем, који се у претходној програмској песми („Записи о Орфеју") наговештавао. И то, ако хоћемо да будемо прецизни, при-

" мер само једног метода, само технике мож-

да, како би већ наредна песма на свој особени начин говорила о проблемима песнич ке имагинације. И тако, потребно је ухватити све конце првог циклуса и чврсто их држати да би се песнички програм и поетика Милидраговићева, учинили јаснијим и, укратко, преводивим на критички језик.

И треба одмах рећи, ако то читаоцу пође за руком — имао се рашта напрезати. Свакако ће доћи до закључка да овај песник зна шта ради (откриће му се и сложен разлог понављања истих или сличних наслова: реч је, дабоме, о схватању да се говори о битним неколиким темама, да те теме имају комплексно значење које се не може једном песмом и у једном циклусу исцрпсти и, највише, да песник о тим темама — рад и стваралаштво, ток, течење и пролажење, на пример — говори сагледавајући их као стање акције у трајању, а не у статичном положају) и да је то што он ради (па макар и било исувише ексклузивно, па макар он и сувише често кроз песме и циклусе провлачио проблем песничког стваралаштва, мада тај проблем може превазилазити своје уско жанровско значење и говорити о обнови језика од које много шира акција може да почне) вредно нашег напора... Божидар Милидраговић се заиста претворио у песника о коме морамо веома озбиљно водити рачуна и чију песничку оријентацију морамо врло озбиљно узимати у обзир кад товоримо о модерним, млађим нашим песницима. Говорило се, наиме, у нашој критици поезије у последње време о глобалној подели млађих српских песника на оне који пишу поезију функционалног концепта песничког језика, чија је примарна намена комуникација, и на оне који пишу поезију структуралног концепта песничког језика, чија је примарна намена експресија. Ако таква подела постоји она се, нешто шире и једноставније у исти мах, може тумачити и као подела на песнике који, при свој суми нових идеја и метода које је поезији донео ХХ век, ипак задржавају некакву унутрашњу, доста чврсту и логичну (помало традиционалну, свакако) конструкцију идеја у песми — и на оне који се (сходно западноевропским модерним постикама) подвргавају режиму „затворених песничких слика", или, како се то данас обичава тумачити, који верују да „поезија (од Малармеа потекла идеја) треба да буде двоструко окренута према језику", прво, да би се у њему додирнула са стварним, са постојећим и, друго, да би, пошто се у језику оствари, настојала сам тај језик остварити и вратити се „у празнину", у „одсуство ствари"... Те идеје је у нашу модерну поезију почео уносити Бранко Миљковић, Борислав Радовић их је, на свој модификовани начин, практично настојао реализовати — а Божидар Милидраговић их сада, додајући им и одузимајући понешто, врло успешно примењује. Уз још нека, мање маркантна, та три песничка имена могу да чине, какву-такву, другу постојећу оријентацију у данашњој ср ској поезији. Сваког од њих, а сваки се одликује веома амбициозним, сложеним радом на прочишћавању идеја и језика (друга двојица. особито) напором да свој програм и свој метод усаврше — а већи то је, само по себи, међу млађим српским песницима реткост вредна пажње — треба, њиховој поезији примерним методом и критеријумом, анализирати и вредновати.

А књига Божидара Милидраговића „Рад извора" је вредна пажње м зато што, осим сазревања самог песника, осим његовог све помнијет рада на одређеном кругу тема (које не морају бити особито нове) п идеја — показује његову свест да је песник

дужан кад језик постане склеротичан инфузијом свеже крви у његове вене да му обезбеди нову виталност. Својим приступом тим темама, својом интервенцијом У језику, својим песничким методом песник Божидар Милидраговић чини управо то,

Богдан А. Поповић

ВЕЛИКИ СПАВАЧ МЕБУ АЖДАЈАМА

Наставак са 5. стране

је по томе остао негде на средини, никако не пристајући на упрошћавање мелоалјских форми, Његове прве збирке садрже песме које личе на необуздане али складно сложене везове, чији се рубови настављају у некакве ваздушасте облике неухватљивих а променљивих значења. Касније се интелектуална дисциплина повећавала; песме су жртвовале нешто Од раније непредвидљивости, али су добиле у мисаоној подлози, сугестивности и це ловитости, Но треба истаћи да је доста специфичан однос између мелодиозноста и степена интелектуалности ових песама. 0 Тимотијевићу се још увек говори као о песнику кога води искључиво инспирација, и код кога су тренутна усијања доминантнија него прецизна значењска ус: мерења. Не би се такво убеђење могло: примита као потпуно тачно. Пажљива» анализа показује једну врло битну особину, уочљиву пренапрегнутост песме сликама, згуснутост и функционалну ме. Њузависност, без обзира што улога поје. диначних слика у целини песме има, у ранијим књигама, чешће риатмичко него интелектуално значење. У последњим се збиркама тај однос изменио: оне прво битне необузданости је све мање, а њено место заузимају пробраност и чвршћа меЊЂусобна логичка повезаност слика, језичких склопова и метафора.

Тимотијевић је остао доследан распри чаноста, барокној разуђености стихова и пробраности свих језичких елемената. Његова је тенеза и у том погледу специфична и треба је, више него остале одлике, тумачити и књижевно-историјски, узимајући у обзир његово двадесетогодишње присуство у динамичним токовима наше поезије. Тимотијевић је ушао у поезију кренувши од језика сложених, средином педесетих година популарних метафоричних стихова, да би касније, не напуштајући првобитне естетизирајуће претензије, освежавао, осавремењивао и изграђивао свој песнички језик. Из тројаких је извора узимао свеже језичке сокове: уносио је истовремено и лексику колоквијал. ног језика, п арому језика из наше књижевне традиције, и елементе народног. стваралаштва. Креативно коришћење искуства и језика народног стваралаштва добило је посебну димензију у „Аждајкињама , тде су неке готове и већ коришћене песничке форме, успаванке на пример, примиле специфичну и врло ориги. налну функцију довођења неких савременах преокупација до гротеске.

Ако би требало дати што директнији одговор на назначено питање о доследности и метаморфозама Тимотијевићеве поезије, онда би тај одговор био — нако Аичи на избегавање правог одговора и недвосмисленог суда — да се Тимотије вић, кров сопствено песничко искуство, постепено и уочљиво мењао, не изневера. вајући основна обележја аутентичности показана већ на почетку песничког пута. А то је скоро редовно добар знак, У на шој трагалачкој послератној поезији из Аоженој многоструким утицајима и сна жвим искушењима, мало је шта толико поуздано вредно, плодотворно и ново. да би га требало олако, и по цену изневера. вања сопствених наклоности, преузимаги и прихватати. А сувише је мало времена за проверавање и недовољно временске дистанце за поуздано оцењивање да би се нечега требало некритички одрицати, Ни догматична тврдокорност, ни шараатанска помодност нису својства правог поклоника поезије. Тимотијевић им је са успехом одолевао током двадесетогодии:. њег непрекидног присуства у поезији. Није потребно ни видовитости ни ризика па да се тврди да ће му у периоду који долази, и са књигама које ће тек написати, бити обезбеђена још изразитија аутентичност песничког гласа.

Чедомир Мирковић