Književne novine
КРИТИКА
ПЕСНИЧКА ОЛБРАНА ИДЕНТИТЕТА
Рајко Петров Ного: „»ЗВЕРИЊАК“, „Свјетлост“, Сарајево, 1972.
СВАКА НОВОНАПИСАНА Ногова пјесма на мене дјелује као проналажење свјежег доказног материјала бескрајном парни: чењу ПР овог „брђанина“ и свијета. Можда би Рајко Ного, да је којим случајем остао обрађивати земљу међу сво. јим већ опјеваним Борјанима, лијеп комад живота прочекао у ходницима општинских и „округлих“ судова. У Ноговом случају — јер је збиља, уза сву своју младост, овај пјесник већ стигао да поста не „случај“ наше поезије, око којег се везу контроверзе — у Ноговом случају, кажем, писање пјесама је низ кривудавих им тврдоглавих покушаја којима се жели изборити привилегија да се остане РАЈКО НОГО и ни драм више или мање од тога!
Вјерујем да овим нисам исказао наро“ чито мудро аналитичко откриће, и знам да није бог зна колико привлачна теза како из једне толико просте побуде као што је одбрана идентитета на стаје збиљско пјесништво као најсложенија, или барем једна од најсложенијих активности духа и као пламено тотализовање људске унутрашњости. Али, чим исту тврдњу смјестимо на когнитивну ра: ван, ствари ће нешто другачије изгледати, Захтијевајући од себе да увијек буде себи раван и да остане оно што би Французи назвали сћбељ 50, као и ражешћујући се при том на покушаје спољњег свијета да та у овоме спријечи, Рајко Петров Ного изгледа жели парадигматично дјеловати на ствари — натјерати животне датости да такође остану „код куће“ и да се посраме. своје одлуталости од свога исконског идентитета. Овдје као да је на помолу принцип имитативне магије: сачувати себи себе не значи ди истовремено и дати „шлагворт“ свему око себе да се понаша у складу са својом унутарњом истином, разбудити у стварима порив ка враћању у архајску поклопљеност са собомг Ето заправо начина да се свијет отпочне сређивати на основи неког сигурнијег селективног начела, чиме ће бити осигурани
макар елементарни путокази пјесниковим_
имагинативним подухватима.
Ного, отуд, у својим стиховима више жели да одбрани и очува него да преиспитује и провјерава модел људскости за који се залаже. Ово би, дакако, могло подразумијевати одређену дозу нарцизма у пјесниковој личности, али нарцизам као пјеснички став не спада само у пси. хологију него и у социологију, јер Кад изгубимо повјерење у свијет, остаје једи: ни кутак свемира на који се још увијек можемо ослонити — наше властито ја. Умјесто, дакле, да описује залазак сунца, Ного се латио описивања своје " дичности, У његовим пјесмама је лмрско ја мање-више одређено или макар се налази у процесу увијек поновних, и до
ских, дефинисања. Овдје је упослен субјективитет који властиту оупова ну не. уморно, и споља и изнутра, дескри ира и тиме себе ствара. Као да понекад Ного постаје оно што је у својим пјесмама, и као да се његове метафоре накнадно оби:
стињавају.
Веома је карактеристично за ову поезију да у њој мишићни, соматски аспект пјесничког ја игра исто трднто значајну и судбинску улогу ЗЛИН. у је сникове мисли, слутње, емоције. у 5 показала као достојанствена ВИКИ тема, богат извор лирских слика. 5 јим стиховима пјесник искрсава као ро. хава, килава, сипљива, бубуљичава, здепа
,
ста, кривонога индивидуа са „краљевски
"празном“ главом. Стиче се дојам да пјесник ужива У поружњавању свог „ЈАНО аудског меса“. Да ли јето можда кд од урока, скривање иза кринке ружноће, је отприлике и Ногов даждевњак,
као што је : одлеровска конципирана метафора пјесника, намјерно ружан створ ШМли је
можда пјесник на трагу слутње да би његово лице могло бити синегдоха за лице човјечанства уопште и лице свијета којим је окружен2 Није ли можда паеери 5 толико сипљив
ит еве бронхије2 А синтагма „краљевски празна“ глава није само иронична ИЛА 5 ти је
јеск на сопствени рачун. Ни пјескикова на «< НЕ езнико парадоксалном спре“ б о о три аљенске раскоши и менталне пу: стоши, негативно назначава позитивним, о ствО се изражава У терминима при“ сртвос ти. Него „краљевски празна“ глава пјесникова подразумијева и историјски вај о
: лукаво нас упућује на
каља ок етипску, летендарну, легитимну пате: моћника који кроје сулбину човје-
кову. . И га та= “ Ноговој поезији непрекидно траје ма штарија 9 онтичком згупљњавању субјек-
1 хтио еволуирати У ти та. Пјесник би П и свргав, диваљ, неразорив облик ,
КЊИЖЕВНЕНОН 7
постојања, претворити се у неку врсту чвора што одолијева налетима рендета којим нас живот, као какав столар, неуморно глача, дотјерује, стилизира и цивилизира. Јер пјесник каткад ослушкује по разне шумове „тихог рашчињања“ изну. тра, осјећајући рад унутарњих диверзаната који покушавају просврдлати отворе у зиду пјесникове напраситости, пасјалучности и ароганције. Једном ријечју, пјесник ће констатовати у једној пјесми како му „очњаци кржљају“, а ова метафоричка тврдња, узгред речено, има и егзактну под» догу: код људске врсте зуби се заиста налазе у процесу свеопште дегенерације, јер нам наша антижвакалачка цивилизација нуди, поред осталог, и благодет ми: нималве упослености наших зуба. Овоме пјеснику, изгледа, дословно пуцају бубне опне ако се обрете у тишини која за стире простор између њега и ближњих му: У Једној песми ће, на изглед из чистог ћефа, „звизнути шамар... првоме ко наиђе“, али ово није каприциозна стилизација „безразложнот чина“ колико артикудисање дубоке потребе да у понору недјелања и незбивања зачује рески прасак људског чина.
Али, док је пјесничко ја прилично 04; ређено у овој поезији, дотле његов тениски партнер са друге стране мреже не посједује јаснијег профила и као да свакотренутно мијења агрегатно стање. То непријатељско присуст~у надиндивидуалних сила живота, које пјесника желе „префарбати“, једаред је именовано као смрт, дру: ти пут као „лектира“; час га пјесник окрсти као „влагу“, а час је то просто град са својим тананим отровима. Ногов противник ће понекад лукаво узети и нешто привлачнији вид: појавиће се у облику „три винограда берачица“, што сада захтијева не имагинативно него физичко ангажовање, и овај копилан — како пјесник воли себе титули“ рати -— успјеће, дабоме, само у пјесми, да тај буљук женскадије „прегази за дигло подне“.
А у другачијем духовном настројењу Ногов ће противник постати магла. Можда. је магла један од кључних симбола оног дијела Ногове поезије који је у критици именован „протестним“, „бунтовним“, „социјалним“ _ пјесништвом. Магла нам из душе и из ствари око нас исисава свеколи· ку чврстину, тежину и одређеност — категорије које имају и моралну вриједност — магла стилизује и дотјерује све, одузима „ружи ружу“, претварајући материју у властити кич и пародију! И уопште, за овог пјесника канда не постоји ништа што не би било кадро зачас да преврне наопако ћурак своје доброћудности и покаже своје преуобличавајуће, скврнилачке и обезвредитељске аспирације спрам пје сникове личности. У ствари, Ного да би био пјесник мора прије свега вјеровати да је свијет крцат његовим љутим противницима, јер кад бисмо га одједном лиши“ ли оних што га споре, збило би се катастрофално и вриједносно и значењско испражњење ствари, јер сваки чин свијести за овог пјесника има смисла једино ако изазива са друге стране барикаде олују антипатије, зловоље и неодобравања!
Жеља да се остане у самоидентитету претпоставља, прије свега, прећстно вје-
' ровање у иманентне вриједности „сопства“, а затим и слутњу расткопетровићевских · „вемерљивих сила“ што тирански
обрубљују зреник индивидуалне егзистенције и које чекају први тренутак неопрезности па да нам измијене унутрашњи „лични опис“. Иако пјесму „Ласица“ не сматрам, због њезине једнозначне структуре, наро“ чито успјелом пјесмом, мислим да пред: ставља важан покушај и скицу излагања елементарних премиса емотивне космоговије овог пјесника. Ту је дефанзива до. била парадоксалан вид агресије, макси: мални опрез у односу на свијет сулудо се преобразио у крволочност,. страх је еволуимрао у свирепост. Кад смо већ дотакли тему односа између свијета и пјесника, поменимо и пјесму „Жутокљунац". Жутокљунац једва што се испилио а већ има нешто против васионе, тек што је прогле дао а већ њуши да нешто није у реду са свијетом, који га упркос свему везује за себе „хиљадом спона“. Чим је стресао љупину са крила, Ногов жутокљунац орно заподијева кавгу са свиме;
скврчи се, засикта, накостреши
баш као да има неке „старе“ непречишћене рачуне са стварима.
барбарин, снагатор, |
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО
Свијет се, дакле, не може ни прихватити ни одбацити, или, тачније казано: можемо га одбацити једино по цијену самоубијства, односно, можемо га сасвим прихватити само по цијену духовног са: моубијства. Пјесник је клатно жоје шетуцка између афирмације и негације, из међу химне и псовке, слављења и режања, а на плану тематике, пјесник се креће између Даждевњака и атентатора Гаврила Принципа. Као пингтонг лоптица, пјесничка свијест скаче из бестијалног у социјално, из повијести у скаску, из политичког у“ зоолошко, не успијевајући, или можда не желећи, да нађе било гдје смирења. Суд бина људска и судбина „мрачнога скота" често овдје бивају конвертибилне, а осим тога, звијери имају предност барем у једном: одређеније у намјерама, непоткупљиве у дјелању, не познајући вербалне димне вавјесе, звијери слиједе „свети закон стоке“, разговијетан, прецизан и не промјенљив као записи са Мојсијевих таблица. Зато смрт међу звијерима може дјеловати као ствар „лепа и витка“, зато се и крв просипа безазлено, не из разлога што би пјесник хтио идеализовати звије ри, него стога што оне раде просто оно што се од њих и очекивало; угтолочне су из принципа.
Марко Вешовић
ЖИВОТ КАО ДИСАЊЕ НО ПЕВАЊЕ |
Иван Цековић „ПОЗНА ЗОРА“, „Обод“, Петиње, 1972.
СУКОБ СНА и јаве одувек заокупља песнике; готово би се рекло да их он више кињи но што их надахњује. Није чудо, дакле, што он опседа и аутора „Позне зоре“, који тај сукоб доживљава као раскид зрелога човека са властитим детињством. Људима је овај исконски конфликт дат као готова чињеница; песни: цима, међутим, он је задат као проблем који они решавају овако или онако. Самосвојнији и снажнији ствараоци у стању су да савладају поменути конфликт, док му слабији песмотворци подлежу предајући се сањарењу, отуђеном од јаве. Цековић је покушао да га савлада на при: лично смео начин, Наиме, он се одважио да мужевну борбеност и детињску љубав изједначи у — Лењину: „Тако је по Иљичу челу планете — и по Волођи на дечјем игралишту“. Ова лирска једначина симболизује тежњу да се затвори зев између стварности и вредности, Пошто је исти „хијатус“ описао стихом; „Велика су сунца која не постоје“, песник сугерише његово затварање, дочаравајући „ратишта претворена у игралишта и лунапаркове“.
Оваква сугестија зрачи из песниковог говора који се подаје игри звука, а да при том не губи свој смисао. Цековићеву реч осмишљфава известан будилачки сан, спо: собан да човека прене из мртве успаваности, управо из свакидашњег конформизма коме песник противставља темељиту трансформацију устаљеног реда: „Пут се по твоме ходу равна“. У суштини, ту трансформацију налагао би сам људски живот што га у Цековићевој визији репрезентује дисање (као супротност издисању, то јест умирању). Дисање је једна тривијална појава, но Цековић успева да га поетизује баш тиме што га издваја из тривијалног контекста. у
За њега, дакле, исто је певати и дисати. Ни једно ни друго не пристаје на сопствени крај. Штавише, звук песме чуо би се не само до човековог последњег даха, већ и после њега: „Пјевање се ово ни тад не свршава — ни кад се дубоко усни испод трава“. Певање је јаче од спавања, па и од смрти. Другим речима, оно је буђење, јер је песникове снове прожела нека спонтана мисаоност која им осветљава пут у јаву и реализацију.
Означавајући ауторово ослобађање од песвичког ирационализма педесетих година, та мисаоност изгледа као пов еволуциони момент у Цековићевом стваралаштву. Отуда, овим певањем о „позној з0ри“, Цековић наговештава зору свог зрелог песништва. |
Радојица Таутовић
Лаза Лазић
Песме о побрћу
ВО У КУПУСУ
Интервју с једним волом у купусу:
— Воле, свака част вашем укусу,
ви себи, истина, дозвољавате да неконтролисано пасете,
али шта вам би да се на време не спасете»
— Па знате, купус ме мами. То нам је у нацији, тако је то од давнина, во не одолева тој вокацији, најзад, у купусу има витамина.
— Знам, али шта сад» Нисте ни сити, а пребијени. Није ли живот само варка2 — Кајем се, можда, на свој воловски начин, признајем, и немам ништа против подварка ...
— А други путр Хоћете ли опет у штету2
да ли су ове батине за вас поука»
— Не знам. Заправо, не бих вам могао рећи,
јер, купус је купус —
то је уједно и моја порука.
РЕН
Извините, молим, станите за трен,
да нисте, случајно, ви господин рен2
О не, не, никако. Немам ни времена, ожурим ... Уосталом, ја сам жена рена.
Ви сте, значи, реница, нашег рена женица2
— А ко сте ви, молим2г — Пардон, ја сам ренде, звано још и треница...
Сузе, сузе, сузе, обришите сузе
ви млаки, ви јаки, ви здрави ко дрен, јер овде се струже љути корен
рен.
Опростите, знате, због нежнота носа нећемо се ваљда сви одрећи соса.
О не, не никако, ни једнога трена кобасица кувана не може без рена; 6 |
Краљица Викторија и Џон, кувар њен, учи нас историја, волели су рен.
Хенри осми, зна се, славни суверен,
јео је ко дете хреновке и рен.
Али
Шта ме се то тиче, прошлост то те сен, сузе, сузе, сузе, обришите сузе
ви млаки, ви јаки, ви здрави ко дрен, јер овде се струже љути корен
рен.
СМРТ ЈЕДНЕ ЦВЕКЛЕ
Звона су звонила мукло, срце је немирно тукло. Уморно док се вукло јутро је маглу обукло.
Звона су звонила. Цвекла која је славу стекла упркос свог порекла судбини није утекла.
Звона су звонила. Стикла из ливаде је никла,
и брава, сва од никла,
и пумпа од бицикла...
Звона су звонила. Џвекла уз чинију је клекла,
ни речи није рекла. Црвена крв је потекла.
О ЦЕЛЕРУ _
Иронија се итра са целером, даје му разне задатке —
у многим чорбама и салатама он игра улоге слатке.
Стешив уПт05и5, ехрепттетит. ретсо1озив.
Шта ћемо. Људи воле сложене ствари, не желе да једу само лукца и хлепца: са целером хоће смишљено и зачињено да обрађују своје језике и непца. Сотриз аеџсп, Поз сатотиае,
шасшт атаспе.
Целер секу на кришке, стружу та, трпају на њега уље и со, киселе га и баре, приређују га на начин « ранцуски
. и кинески, пробају рецепте веома старе. Аз Топра, уПа Бтеућг5, осазго се!ет:5!