Književne novine

Мирољуб Тодоровић

Хтео би да

се кожира_

МАСНЕ МАНДАРЕ

има марта. масне · мандаре

маторци матило мажу

због марте

мортус намоловани измуфљузирани монтирају

мутне мине

мачку да мисире

милкани ,

измаришу маторце мазно их измесе метну пред мудогриза. у мишоловку муришу због мунћарења.

НЕ ЗНАШ ОДАКЛЕ „ДА ГА ПАЛИШ

таличан лаф нема шта

зихер има масну филијалу рига лову ко швајцарска банка све сами ирвендаћи

ништа на барјак

док сам га пасао

ухвати ме чамалица

„по ћупц му се види

да је цвећар

мондиш перје

у мерџи бомба њерга

на улару жут чукарац паприкаша из париза

ирна чантра

гуљарке тек олизане такулин му отеко у бунару таже ко блата

не знаш одакле да га палниг

ПРЕМИЈЕРНИ ПИЦАН

пеницилин си пајдаш гасе те: нешко „„мремијерни пицан..

печурка и пијожа

да нам не побудали подгурни та припали пљугу подвуци му се пропењиши

на. ћуприју приведи

прећи ћемо га претркељисати

но пљуци пљунути погладити

подићи пулу

пи попалити

да попизди.

ХТЕО БИ ДА СЕ КОЖИРА

ваљам како волиш шест дивљака дневно пеницилин за зеџоване смртник за чокалије

само што се напеналим код балканца.

а папир налети

ко наручен

увучем та на таван почнем да тотивим

:чатро правим се тшалин испуцавам фазоне

локвар на тропутовању треба ми гажа за чорбу швори сам м друге лире шарирам му се исфолираном сошком баронишем као на паради тако јафина брже прође

ботољубу се упале прозори ждрака и опипава пропитује и кења

мало је укаргоњен

ал засврбела га канта

хтео би да се кожира

у тикви већ прави фижбајн амбалажу

онда игру докусурим направим се невешт кобајага поћем

абиб врисне док зинеш ошамућен ко трлица истресе из барке ловинђер п ја ухватим маглу

(Из књите „Гејак тланца туљарке“)

КЊИЖЕВНЕ НОВИЦЕ

д

· МИШЉЕЊЕ _

Јован Павловски

ВЕЛИКО ДВОРИШТЕ са чесмом у средини и две оронуле плдевње. Слева: кош пун кукуруза. Насупрот дворишним вратима — обична сеоска кућа: штала у приземљу, велики чардак пун кукуруза им венци паприке, мали прозори на собама. Иследник улази задовољан што је стигао пре кише која се вуче некако споро, некако тешко са Церипашине ка Сувој Гори, Из штале излази високи мушкарац. Може лако да се примети сличност између њега и убијеног, Човек посматра упитно: „Тражите некога»

„Да. Ја сам иследник СУП. Хтео сам да разговарам са Достом Алексоском, ако нисам погрешио кућу, разуме се“ Човек га посматра неодлучно: „Она није најбоље са живцима. Хоће ли испитивање дуго трајати2"

„Неће то бити испитивање како се замишља. Ја бих

у ствари да мало пријатељски проћаскам с њом. Желео

бих да чујем њено мишљење о Милку Ботковском.“

Човек и не трепнувши; „Она не жели да много го вори о њему. И, уопште, ми не желимо да се често сећамо прошалости. Па ипак сачекајте за тренутак, одмах ћемо поћи горе“. Човек оставља виле у штаам, излази и полази дрве. ним степеницама. У омањој, ниској собици скоро је по аутама. Једна жена од око четрдесет пет година, сува и потамнела у лицу, храни попаром с млеком малог дечака. Аруги дечак од око седам година игра се у кревету неким дрвеним коцкама. Жена престаје да храни дете.

Човек: „Мајко, ово је човек из града, иследник. Хоће да говори с тобом“ Жена устаје, пружа збуњено руку и ћути. Човек додаје иследнику малу хоклицу: „Седите!“ Иследник је помало збуњен. Тешко му је некако да почне разговор:

„Вероватно знате“, каже, „да је ваш ранији муж, Мил ко, јуче убијен.“

Доста сасвим мирно клима главом. Човек подиже де. чака и ставља га у кревет, Шапуће нешто деци и они плашљиво посматрају придошлицу. Човек: „Ако вам сметам. могу и да изиђем“ Иследник: „Останите. Бићете ми потредани, Бићете ми потребни око истрате о убиству.“

Човек журно: „Али ми немамо ништа с тим.“

>

МАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

„Знам. Међутим, ја бих желео да откријем како то да жена убије мужа, када се зна да та је волела и, када се може рећи, да су добро живели. Ја, једноставно, тражим праве разлоге.“

Тишина. Млади човек посматра мајку, она пиљи у своје руке. Очигледно је да јој није пријатан овај разговор. Човек први прекида ћутање: „Шта бисте желели да вам кажемо“

„Желео бих да од вас чујем какав је човек био Милко."

Поново иста тишина, испуњена непријатношћу и нечим што мирише на љутњу, на свађу.

Иследник жури да објасни: „Мислим, да кажете своје мишљење о њему, о његовом односу према вама, о томе какав је био његов други брак и тако нешто

„Ја сам му син“, каже млади човек. „Зовем се Стојан Ботковски, на жалост, јер је моја мајка инсистирала да

задржим његово презиме. Иследник: „Имали сте и сестру“ 0. „Да, она је удата ту, у селу, али сада живе у Тетову.

Зет ми ради у 'Електрометалу, па им је боље да тамо“

станују“

„је ли вас Милко посећивао понекад, јесте ли се ви

Бали с њим» -

«Стојан: „Када смо били мали, скоро да и нисмо по. стојали за њега. Сву бригу о нама водили су мајка, деда, док је био жив, и ујак. До своје смрти, допре · неколико

" скоро двадесет тодина. Довољно дуго да се

година, о нама се бринуо и деда Вецо, његов отац. Он није могао да преболи растанак свог сина са нама. За њега је моја мајка остала једина његова снаха, а ми његови унуци, Последњих година Милко је почео да шаље гласове да жеаи да разговара са мном и са сестром. Чак се распитивао

да ли бих водео да се преселим код њета са женом и де

пом, Ветар и магла.“

Неочекивано Доста пружа руку и хвата га за рукав, Мики не може да објасни: је ли то знак захвалности или молба да престане са таквим тоном МИ први пут од када је дошао чује њу да говори:

„Отац ти је, ипак!“

„Не осећам ништа према њему. ама баш ништа. Чу. јем југрос: умро је, кажу, а не осећам заиста ништа. Као да је умро тубин, сасвим непознати човек“ Одмах затим, после малог размишљања: „А нисам та ни познавао. Имао сам десетак година кад нас је напустио. Од тада је прошло заборави“ и рођени отап.“

Иследник жени; „А ви, бисте ли отишли на сахрану>“

Она: · „Видите, ја бих отишла. Ипак ми је био муж. Али Стојан сматра да не треба и ја ћу га послушати.

ДХрхте јој руке. Да би то сакрила гужва грубо изаткани прекривач. Шрвен, са неколико капи млека, које по чињу да се суше.

„Док сте били заједно, је ли Милко био добар муж2“

„Жена слеже раменима: „Као сваки муж Било је тада друго време. Непрестано на послу. Није се бавио много по кући, јер нисмо имали земље, па није морао ла чешће ос. таје. Стално је био на неким састанцима, конференпијама,

у некаквим акцијама. Такво је било време.“ „јоутите се на његову другу жену 2“ Посматра га изненађено: „Због чега2"

Мики: „Не знам. Чини ми се да се никада не тледа лепо на ону која долази касније.“

Жена као да размишља: „Чини ми се да сам је ч почетку мрзела, имала је много предности у односу на ме не. Касније, што је више време одмицадо, постајала сам равнодушнија. Да ми бог опрости, постајала сам задовол» нија. Било ми је довољно што је увидео да је погрешио. Мени је то било заиста довољно.“

„Довољно, за шта“

„Па, довољно за оне непроспаване ноћи, за проливене сузе, за неиспуњену жељу да ми се врати, за ориту о деци и њиховој будућности, за све.“

„Интересовао се за децуг“

„Како када. Није се интересовао док није осетио да стари. Док није увидео да је остао без деце, да не може да има децу, да је остао без партије, па м без власти. Касније је осетио, највероватније, да је сам. Покушао је да се окрене Стојану и Македонки, али су га они одбацили. Било је то погрешно. Ја сам им увек говорила да им је он отац Али то није много помагало“ Сину: „ДАонеси ракију за госта, Стојане!“

Иследник их моли да не доносе, не пије, каже, а и онако, мора да крене. Стојан излази да донесе пиће и не што за мезе: „Прекјуче смо заклали лепу крмачу. Имамо свежих чварака“. Мањи дечак је већ заспао. Напољу почиње да сипи, ситно, без икаквих изгледа. да скоро престане.

„Тешко живите“ Иследник кружи погледом по соби: велики гвоздени кревет, сто, четири хомлице, и две фото. трафије брачних парова. Жена окреће главу у страну. То. вори као и мало пре. Тако тихо да се једва чује:

„Не живи се на селу бог зна како. Не иду ко зна како сеоски радови. Осим тога Стојан и Вана су сами. Ваца ми је снаха. Не могу све њих двоје“ ИМ све некако нервозно игра прстима,

кг Иследник, пре него што је стигао Стојан; „је ~ био добар Милко, док сте били заједно, мислим да ли вас је поштовао2“

Жена га посматра. Дубоке тамне очи. Чини му се да види два дугачка ходника. Она се двоуми, као да хоће нешто да каже, као да се колеба, па, ипак:

„Било је тешко с њим. Оставио ме је младу са Аво тодишњим 'Стојаном и отишао у партизане. Ни гласа, ни хабера месецима, а балисти свакодневно аџпају на врата и прете. Живела сам од вести до вести, сва испуњена бритама. Плакала сам ноћима, и молила се богу да га сачува и врати А када се вратио, више није био онај Милко. Туј некако, измењен. По цео дан конференције и жене, Био је леп, па су му се оне саме подметале. Рекао би: Вечерас имам састанак у граду, а ја сам знала: одлази са неком, јер није било могућно да се увек одржавају ти састанци. Знада сам то, али ћутала. Хвала богу да се ипак вратио жив и здрав, мислила сам. Родила се Македонка, а он све по старом: конференције, жене, општина. Кућа је пала на мене, подизање деце такође. Молила сам се богу да то мучење једном престане, што пре, али када је једног поподнева дошао уморан и-љут и рекао да би било најбоље да се растанемо, учинило ми се ла ће ми срце препући, Тедно ставно, изгубила сам се, ми пала у постељу. А он, само је покупио своје ствари и отишао. ХМ град је отишао.“

Убота. Уморна је од сећања или од причања, свеједно, Као да хоће да се ослони на руб кревета, а онда се пре домишља. Онако мршава и висока у некој старој изноше. ној хаљини од јефтиног матертјала, учинила му се као део неке приче о несрећи, па је осетио потребу да устане, да престане са покушајима да оживи прошлост. Било би то непристојно: да устане и оде, јер Стојан само што је оте. шао да донесе нешто за пиће. А хтео је да сазна још много штошта. Жена мора ла настави, то је тако очигледно, она мора да се сасвим испразни,

Она, још тише, још неодлучније: „Грех је и срамота да се каже, али истина је: када сам јутрос чула да је умро, прво што сам помислила било је: да ли ће Стојан отићи на сахрану Открила сам како прижељкујем да он каже: не, како ме то „осећање испуњава задовољством и уплатила сам се. Био је то грех, знала сам то. али сладак неки грех. нешто попут освете. Ја сам осећала како се светим, као да раштчишћавам неке старе рачуне и била сам тако задовог> на. А никада нисам деци товорила ништа поотив њега. Била је то само моја несрећа и нисам хтела да у њу уплићем и њих. Бар колико се могло...“

Одједном почиње да рида. Са дубоким уздасима, као да се дави, као да на моменте губи лах, болно. Мањи де чак је посматра зачуђено. Иследник такође. Несрећан је што не зна шта да каже у овом моменту, а очигледно је да ипак. мора нешто да каже. Тешко му је, у ствари, да нађе најприкладнију реч: Све што му пада на ум, као: такав је „живот, или: таква: је срећа звучи глупо и смешно. Једино што може да учини то је да је дотакне руком по прстима, који су се закогали око рама кревета и да прошапуће: „Од тога вам неће бити лакте“ Тала улази Стојан са ракијом и тањиром чварака и нежним речима је убе-

'еза да Милко не заслужује да се због њега плаче Опда је

подиже без напора и ставља у кревет, док она рида са прекидима и АОК сакрива главу кас да се стиди, као да јој пада непријатно све ово тпто се дешава с њом.

Стојан иследнику:о „Живот јој је упропастио и за торчао. Ништа боље није ни заслужио“.

Превео са македонског Ристо Василевски

(Одломак из романа „То. Радиовце у које падам дубоко“).