Književne novine

да дијалог е оним који ћути

Наставак са 1. стране

тивисана свест остаје нема за неке аргументе и нико ту друкчије култивисану свест не настоји да преобрази. Ми смо примили један спољашњи вид прихваћености модерне литературе, а потпуно смо заборавили да постоје неки читаоци за које наши аргументи нису аргументи, Ми их напросто, ни те аргументе ни те читаоце, нисмо узимали у обзир. И једна конзервативна _ свест, у знатној мери _ потиснута из“ књижевних публикација, и са јавних трибина, настављала је да живи кон. зервирана и јавном речју никад више неузнемиравана. Од првих шокова она се опоравила, наставила да се шири и као Вид борбе противу литературе коју не прихвата, изабрала бојкот.

Можда би они који прате на. шу литературу ову литерарну се. зону могли да искористе и да покушају дијалог који ће у по четку сасвим извесно личити на дијалог глувих. Да оно. што су објаснили својим литерарним Колегама пре двадесетак година, да оно што су генерације које су се у овом раздобљу формирале примиле као готов и подразумевајући начин мишљења, покушају да ставе до знања онима који претећи ћуте пи у потаји мрзе књижев-

· ност. Тек када се та борба буде

завршила, а она је прилично дуга, прилично неизвесна, у њој са свим сигурно следи низ неуспеха и пораза, — што су, управо, све разлози. да се једна таква борба води — може се разговарати и о нечем другом. Литерарно просвећен наш писац би можда могао да са тајнама свога рада упозна друге и да их просвети и у њих посвети. Јер оно што неки пут може да се чује о књижевности и то међу људима који се у обичним статистикама не бележе као непросвећени, а судећи по ономе што говоре то ван сваке сумње јесу, може да нас испуни понекад осећањима за која праву реч тешко да можемо наћи.

Предраг Протић

Екран нап _ слика 2

Наставак са 1. стране

ново дешава, може се разумети и објаснити као ширење и обогаћење пластичног садржаја. Двадесети век поново је препознао вредност _ монументалне _ уметности, фресака и мозаика, а Ривера, Ороско и Лубарда ближи су Алтамири и Сопоћанима, него филмском и телевизијском платну, Графички дизајн и телевизија дограђују визуелну дефиницију света, а све што се дешава између њих и сликарства , јесте дијалог у оквиру визуелних сензација. Искуство учи да проналазак

фотографије није ометао даљи развој ликовних уметности. Оне су ишле својим путем, нако је

стваралачких додира било, а 0особито су живи данас, Кроз седамдесет година филмска уметност није ни једног тренутка доводила у питање сликарство, Зашто би то чинила данас, када и она сама доживљава кризу под притиском телевизије Да је израз новог ме дијума аутентичан и специфичан, никада се његова експанзија не би могла замислити на рачун филма. Усвајајући законе филмске изражајности, телевизија 101 је додала своју масовну комуникацију. Успорила је њен ход и успораваће га све више. И, са терена естетике, проблем се спушта на терен технике и чисте економије. Не знам, каква би духовна катаклизма требало да задеси свет да би се човечанство лишило вред ности старих колико и његова историја. Јер, мисао материјализована у слици, мозаику, фрески или било ком другом облику, еманира вечити психолошки садржај. · Баш оно што недостаје телевизиЗи, Сликарском делу може се врапати небројено пута у току дана, недеље, године, а да не буде ис црпљенп дијалог између њега и човека. Ништа не смета што је дело настало јуче, пре сто или хиљаду година. Кадгод му поново приђемо, емотивни и духовни доживљаји биће друкчији. Слично је у музици. Један је доживљај Бетовена у младости, други у зрелости. Увек друкчији под. палипом новог диригента. Сликарска дела живе и трају. Екран-слика није сликарство, већ, у најбољем случају, празна. бела површина платна или зида у очекивању две“ различите визије и две различите материјализације.

- нето, је мишљење о н стретману у праћењу озбиљне. муљ ||

, ције неколико уредника, Остао је

Аушан Јагликин

Зашто би будућност осиромашила себе, одричући се богатства прошлостиг Слично се никад није догодило кроз миленијуме развоја културе и цивилизације. Све што се ново дешавало и дешава, стоји у знаку дијалектичког прожимања базе и надградње, при чему квантитативне (материјалне) промене условљавају појаву квалитетно нових израза и медијума, продубљујући или само проширујући сазнајну и емотивну страну света, Проналазак штам пе није уте~јао на прогрес ликовних уметности. Само је реч у идућим столећима добила важност коју данас преузима слика. Нестало. је минијатуре, али је њена ликовна вредност поново нађена и проширена кроз _ графику и илустрацију. Појава „седме уметности", праћена таласањима као данас телевизија, значила је баш то: појаву нове уметности, независно од других шест. Разијајући се паралелно, све уметности не добијају у свакој етапи иста убрзања. Криза позоришта данас је евидентна и настала је добрим делом под утицајем телевизије, која га репродукује, као и филм. Пре би се рекло да је у питању криза старог, грађанског театра него позоришне уметности. Зато се он конзервира, квантитативно, на нивоу до кога га је довело гра-

. Ђанско друштво.

Можда ће екран-слика ипак дефинисати свој израз и естетске принципе и конституисати се као уметност. Можда ће трајно остати У садашњим оквирима, бити средство масовне комуникације, репродукујући и омасовљавајући при том друге уметности. Али, без обзира на будућност, екран не може доводити У питање туђ израз, јер му недостаје оно што други имају. ·Однос филмског и телевизијског екрана то потврђује, у обрнутом смислу.

Зоран Маркуш

Култура и садржај културних руорика

Наставак са 1. стране

Дискусија је у више наврата попримила полемички карактер. Учесници у дискусији су се сложили да је праћење позоришне и филмске уметности и збивања У вези са њима углавном задовогоавајуће. За. разлику. од, њих из.

зике, што Је довело До интервен-

утисак да м они који су непосредно заинтересовани нису у току збивања. Нешто мирније 'је прихваћена примедба да се, када је у питању «ликовна уметност, нај чешће прате изложое галерије Му зеја савремене уметности и га лерије САНУ. У овом излагању су се чули чак и примери личне нетрпељивости појединих ликов-

них критичара према неким ли ковним ствараоцима, што као пример, може само да оправда

иницијативе о потреби чешћих сазивања оваквих састанака са истом тематиком, и потребе да Културно-просветна заједница ос твари стални контакт са штампом. Коначно је, Феликс Пашић, уредник културне рубрике „Бор.

· бе“, изразио бојазан да је саста.

нак попримио карактер конфрон тације између секретаријата и уредника културних рубрика и да је присутна тенденција узајам: ног изналажења грешака.

Једна од интересантних опаски је и та да је сталних новинара који би перманентно радили на културној _ проблематици _ веома

"мало, тачније речено — нема их.

Наведено је да редакције готово по правилу на конференције за штампу о културним манифеста. цијама шаљу почетнике који се на том или сличном послу не за. државају дуже. Позитивним ·ре. шењем овог проблема свакако да би се у општој клими вођења културне политике доста добило,

Иако је дебата. о проблемима културе и културне политике до: бијала општи карактер, наметнуо нам се утисак да су неки битни проблеми заобиђени. Реч је, из

овољном ||

међу осталог, о потреби посто.

јања извесне аутономности уреда: ника културних рубрика, бар онолике колика је уочљива Код

њихових колега који прате друге догађаје, да опет као пример

споменемо спорт. О томе на са. станку није било речи, сем већ

китиране опаске једног од уред:

ника. Апел секретаријата да Му

се помогне заиста је оправдан,

Један од следећих састанака мо.

гао би, “рецимо, да се позабави

степеном и природом аутономно.

сти ових који прате културна зби

вања, условима објективног ин

формисања и суштаственијег кре.

ирања културне политике, |

Одржавање годишњег пленума

Културно-просветне заједнице Бео

града планира се током месеца

октобра.

ЈМ МЕМОКАМ

ПАБАО НЕРУДА – НЕУКРОТВА ПЕСНИК

ОБЕСРАВЉЕНИХ

Тотово у истом часу када је напор чилеанског народа да сруши вековну доминацију домаћих и страних господара претрпео један неуспех, јер се војна хунта, служећи се огњем и мачем, ставила у службу интереса тих господара и усмртила народног вођу Салвадора Аљендеа, овај народ је задесила и друга несрећа: умро је песник који је деценијама певао о ономе што је он желео и сневао, умро је Пабло Неруда. Певајући о обичним људима своје земље и свог континента — јер судбина обесправљених на читавом „зеленом“ континенту је готово истоветна — постао је један од најснажнијих гласова народске, бунтарске, револуционарне поезије у читавом савременом свету. У дискусији о ангажованости поезије и њеној вредности његов лични пример је снажно сведочио у корист тезе да је велика поезија она коју велики број људи осећа као израз свог сопственог живота и својих сопствених тежњи и осећања. Читајући његове једноставне стихове из „Свеопштег спева“ мора се закључити да је могуће писати и лепе стихове који износе префињена осећања малог броја образованих људи, али је дивно када поезија. пружа много више од дуХОВНОГ уживања, када је неопходна као хлеб и со, када је усклађена с ритмом крвотока и радом руку радног човека и када значи увод у срећнији живот од онога који сада живимо.

До своје снажне, народске, антажоване поетске формуле Неруда није дошао без икаквог тражења и колебања. Чак и они који су одушевљени његовим зрелим стваралаштвом не заборављају да је прошао пут од интелитентског индивидуализма и песимизма преко гротескно-барокне поезије слободних асоцијација до поезије етички и политички ангажоване на страни оних који су обесправљени и којима треба помоћи“ да се ослободе својих недаћа и постану равноправни гра-

_ђани света, Могу се, како је већ примећено, разликовати четири

периода у његовом стваралаштву: почетни, „источни“, период зрења и, најзад, период зрелости. Рођен 12. јула 1904. године у градићу Парал на југу Чилеа као "син ситног железничког службеника, Неруда је почео да пише врло рано, још као дете. У Темуку, где се породица преместила. ускоро по рођењу Нефталија Рикарда Рејеса Елиесера Басуалта (како је било његово право име; псеудоним Пабло Неруда узео је према презимену чешког писца Јана Неруде), директорка његове гимназије била је будућа славна књижевница Габријела Мистрал, која ће добити Нобелову награду 1945. године, Већ до своје шеснаесте године написао је око песама, од којих већина никада није била објављена, Од 1921. године студира француски језик на универзитету у Сантјагу и на студентском песничком конкурсу ДО бија прву награду за „Празничну песму“. Али на глас излази сво. јим првим. збиркама песама „Сумрак“ (1923) и „Двадесет песама љубави и једна очајна. песма“ (1924). У другој, зрелијој збирци љубав се јавља као прибежиште од неправедног и равнодушног света. Ова искрено и интимна књига је највише објављивана Нерудина књига на шпанском језику. Ступање у дипломатску службу 1927. године одводи Нерулу на

ћ,

"у ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ

МИЛАНА Б. ЈОВАНОВИЋА

ПАБАО НЕРУДА

Цејлон, у Индију, Бурму, Тајланд, Индонезију, Кину и Јапан. Суочавање с многим невољама насталим у овим земљама због колонијалног израбљивања изазива у њему осећања очајања и бесмислености живота, Из тог „источног“ периода чувене су две књиге „Резиденције на земљи“ (1933 и 1935). А онда наступа фаза његовог зрења. Дошавши у Мадрид за конзула 1934. године, Неруда се упознаје са Лорком, Ернандесом и Албертијем и прихвата нешто Од њихове поетике, а након убиства лЛорке и почетка грађанског рата коначно схвата како поезија, пре свега, треба да се бори за бољи положај обичног човека и увећање човечности у друштву. Стога не само да узима активног учешћа у антифашистичком покрету, него на Другом међународном конгресу писаца за заштиту културе 1937. године извикује лозинку: „Писци свих земаља уједините се с народима свих земаља!“ им, у духу те лозинке, пише своју чувену збирку. стихова „Шпанија у срцу“ (1937), показујући у њој солидарност са народом који се бори за бољу будућност и изражавајући нужност његове победе. У једноставном изразу и епским елементима у овим стиховима може се видети зачетак његових зредих-сотихова, најпотпуније остварених у „Свеопштем спеву“.

__У основи Нерудина поезија је _ аутобиографског _ карактера, али његова искуства нису била уска, приватна и "лична, него искуства човека који је у готово свим крајевима света видео како се, у основи, свуда води јединствена борба за напредак и срећу људи. Стога је певао не само у част Боливара и Чилеа, него и у славу бранилаца и победника са Стаљинграда, а путујући за време Аругог светског рата као дипломата по земљама Јужне Америке схватио је да све њене земље везује не само иста прошлост него и иста будућност, Замисао о „Свеопштем спеву“, у којем је, у петнаест поглавља, опевао природу и људе, географију и историЈу, флору и фауну читаве Јужне Америке, родила му се 1943. године, када је у Перуу посетио развалине града Мачу-Пикчу, који је народ Инка подигао на висини од две хиљаде метара надморске висине да би се спасао Од шпанских конквистадора. Напуштајући дипломатску службу, Неруда „се посветио поезији и написао је једно од најзамашнијих песничких дела нашега доба: „Свеопшти спев“ (1950), у који је уклопио и многе своје раније написане стихове, У деветом поглављу спева обраћа се Сједињеним Америчким Државама и позива их да васкрсну демократски дух Абрахама Линколна. У четрнаестом поглављу опева Тихи океан, његове дубине, острва, птице, људе који живе на његовим обалама, рибаре и морнаре. На крају излаже резиме својих погледа на живот, друштво, напредак. Већи део овог модерног епа Неруда је написао у илегалности, у коју је, као члан Комунистичке партије и сенатор, морао да оде након свог чувеног говора упереног против председника Чилеа Гонсалеса Виделе, који је изневерио наде чилеанских људи из народа. У њему главне личности нису појединци, чији су животи и дела такође описани, него Човек, Природа, Рад, Лепота земљиног шара, Мир, Социјализам, радници, борци, песници а његов из раз је такав да га могу разумети и најобичнији, једва писмени Људи,

Након довршења „Свеопштег спева“ (5, фебруара 1949. године), Неруда је напустио Чиле и у то ку следеће три године путовао по Француској, СССР-у, Мађбарској, Пољској, Чехословачкој, Румунији, јужноамеричким и азиј-

"ским земљама и свуда је пером и

живом речју пропагирао идеје

мира и социјализма,

вратио у земљу (1953. године) АС дељена му је Лењинова награда за учвршћење мира међу народи

а када се

ма. Године 1970, постаје амбасаали ускоро мора да напусти ово место због болести, која га је и физички уништида, а претпрошле године је добио највеће међународно књижевно признање — Нобелову награду као „песник који оживљава судбину и снове једног континен-

„а“, Неруда је, у ствари, јелан од та а доба који

дор у Паризу,

ретких песника нашег , је у исти мах песник једне земље, једног континента и читавог света, један од најангажованијих песника након смрти Мајаковског, један од оних који враћају веру у моћ поезије да мења душе људи и подстиче их да мењају свет гоко себе. Еруптиван и неукротив као вулкани на Андима, борио се до смрти. И кад је Чилеом завладала контрареволуционарна 1 је песму у КОЈОЈ је њене чланове назвао незасихијенама историје, прокриу Аргентину, где Је и тако јасно и гласнајнови- хунта, написао тим јумчарио је и штампана, но показао шта мисли о јим догађајима У Чилеу.

Неруда је био свестан да ће га његови стихови надживети и да ће се они и после његове физичке смрти борити за идеале којима је посветио готово читав свој живот. Та његова самосвест изражена је на крају његовог „Свеопштег спева“ овим речима:

Ово је обична књига за човека; хлеб отворени, то је ова сеотрафија мог певања, и радна заједница ће једнога дана знати да сабере сву њену ватру, и поново ће расејати њено пламење

и њено лишће по броду земаљском.

И онда ће се опет родити ове речи можда у неком другом безболном времену,

без нечистих нити које су прожимале

црну вегетацију мог певања,

и поново ће у висинама пламтети

моје запаљено и звездано срце.

И доиста, може се рећи да су његови стихови, мада сваки од њих није као избрушени драги камен, једна велика сила, која се као бујица обрушава на све што настоји да већину људи задржи у мраку незнања, немаштини и неслободи. И кад једном буду прошла ова наша садашња времена, у којима је такво стање готово правило и обичан, свакодневни живот, Неруда ће престати да буде борац и постати пророк, јер је у својим стиховима антиципирао време благостања, и "праве људскости. (Ј)

ЛЕТОПИС

ПЕТА СКУПШТИНА САВЕЗА ДРУШТАВА БИБАНОТЕКАРА ЈУГОСЛАВИЈЕ

У СРЕДУ, 26. о. м. просторија хотела „Југославија", почела је са тродневним радом Пета скупштина Савеза друштава библиотекара Југославије. Увод ни реферат, „Развој друштвених самоуправних односа и библиотекарство“, поднео је др Бранко Берчич, председник Савеза. Двадесетпетогодишње постојање Савеза, а тиме и осмишљенијег развоја нашег послератног библиотекарства — нагласио је Берчич — несумњиво да потврђује његову улогу, значај и статус друш“ твене службе од посебног друштвеног интереса. Но, нако је библиотекарски стручни рад у“ нашој земљи успео да стане у корак са радним поступцима у библмотечко развијенијим земљама, библиотекарство у Југославији је ипак сувише дуго остало у спонама наслеђених традиција, што је погађало његову организациону структуру п садржај његовог рада у којем је била вилно изражена подела на поједине типове, затвореност у кругу појединих врста библиотека п изразита подела између ниже и више културне мисије одрећене библиотеке. Говорећи о могућностима стварања нових друштвених односа између библиотека и радног човека као конзумента услуга, Берчич је изнео уверење да су за такве могућности изванредно повољна нова друштвена кретања иницирана уставним променама.

“ једној од

| КЊИЖЕВНИ ТНОВИМ

војна |