Književne novine

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ (Облнк као суштина

Коса Бокшан: слике, Галерија Дома омладине, Београд

ПРОШЛО ЈЕ више од две деценије од прве самосталне изложбе Косе Бокшан у Београду до ове данашње у Дому омладине. И у нашем и у европском сликарству десиле су се неке пресудне промене у међувремену, помериле су се границе између реалног и имагинарног, између стварности и мита, знања и веровања, Коса Бокшан превалила је за то време пут од фино сликане мртве природе и чистог пејзажа или пејзажа са фигуром у једном неореалистичком смислу, преко апстрактних композиција до једне посебне фигуралности, монументалне и симболичне, у неком силовитом колориту наглашеног интензитета, У свим тим облицима она је задржала нешто своје, нешто од свог снажног темперамента да би на овим сликама, насталим уназад неколико година, дала најдиректнији облик своје инспирације. Сложеност њеног искуства наталожила се на овим сликама као вишезначност ликовног средства које се сада одре кло барокне полифоније у корист једноставног п драматичног.

Ако би требало укратко дефинисати вид посебности овог сликарства, требало би се задржати на новој функцији облика, новом односу према језичкој грађи која сада открива двоструко лице своје суштине. Не ради се више ни о најусловнијој дескрипцији, о условљености облика виђеним: облик је својом семантичком структуром сведен на битно, стављен је у функцију носиоца садашње опсесије сликара да језгро својих немира прожме величином космоса. Тако је форма задржала само мали део нарације и своју потенцијалну виталност условила јаком симболичком обојеношћу визије — осећања. Тематски се то разрешава у два основна вида: тајном Икара и тајном Жене, један као симбол ослобођења и пада, други као неизбежност рађања и узалуда.

Тај чудовишни Икар, та скраћена и деформисана људска фигура опточена пуном линијом боје, суновраћује се из неког имагинарног неба у ништа, у плави бездан страха, без лица и без јаука, па ипак, на чудесан начин, 'упечатљива и гласна, узнемиравајућа. Или та жена-планина која у опсесивном скраћењу затвара хоризонт, уздижући линије својих груди према месецу или према сунцу, лежи мирна и монументална, сама у празном простору, недокучива као тајна.

Без одређене литерарне или филозофске основе, данашње сликарство Косе Бокшан носи јасне опште значајке филозофске и психолошке ситуираности модерног човека.

Анатомија дизајна

Весна Поповић: изложба дизајна, Салон Музеја примењене уметности, Београд

„ ДОБИЛИ СМО ових дана једну изузетну изложбу, захваљујући систематској активности Музеја примењене уметности који већ годинама улаже напоре да се примењеној уметности пружи право грађанства не само у свакодневном животу потрошача такозваног естетски обликованог предмета, већ и у решавању шире проблематике индустријског обликовања, у процесу производње, као саставног дела општедруштвеног и посебно културног прогреса. И ова изложба инжињеринг дизајна Весне Поповић, њена прва самостална изложба, захваљујући сарадњи са Индустријом пољопривредних машина „Змај, из Земуна, показује управо такав значај и има такву функцију.

Мако пројект атрактивне, визионарске „Кухиње 2000", која својом сведеношћу на облик кугле асоцира неки интерпланетарни брод, ми ипак поздрављамо овде једну обичну машину, једну сложену алатку — Комбајн „Змај 125". Пратимо га од рођења, од првог пројекта из 1969. до дефинитивног облика из 1971, тако да нам та „целовита анатомија дизајна", како то каже М. Теофановић у предговору каталога, показује веома јасно и прецизно како је посао дизајнера „у првом реду решавања једног интегралног проблема, а не постављање апликације у последњем тренутку". У овом случају можда је најбитпија за овог младог аутора та синтетичка моћ обједињавања утилитарног и естетског, слемента машине и елемента човека, доследно спроведена идеја јединства тих елемената у целину готовог производа. Весна Поповић је млад аутор, али оно што је до сада учинила, осећајући императиве времена и праве мере средине, охрабрује и у исто време тражи озбиљпу подршку. :

Срето Бошњак

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10

ПОЗОРИШТЕ “

– СМЕШИ И НЕПРЕТЕНЦИОЗНИ

Поводом новог извођења Нушићеве комедије „Др“ на Теразијској сцени Београдског позоришта

ЈЕСЕЊА београдска позоришна сезона по чела је нешто раније него обично и то на Теразијама: глумци су са видним напором чинили све да буду смешни, непретенциозни а уз то и допадљиви. Њихово представ љање Нушићеве комедије „Ар' разликује се у том погледу од многих других тума чења дела великог комедиографа којима је циљ био да се разбију шеме и открију нове изражајне могућности – популарних текстова. Повратак традиционалном изразу, жеља да гледалиште буде пуно, а глу мац у центру пажње — изгледа да наговештавају програм који би требало да по: врате некадашњу популарност ове сцене.

За родитеља Радослага Дорића зато није било дилеме око жанра комедије и са: ме представе: у Нушићу су сви желели да виде повод за духовиту и необавезну игру и у том расположењу истрајавало се до краја представе. Отуд се није остало сасвим ни у реалистичним оквирима коме: дије, ишло се понекаћ м у карикатуру,

исфорсирани каламбур, па и у претенцио-.

зно наглашавање извесних сатиричних ва: лера, али без ширег и одређенијег значења. У доба незаборавног Јована Геца, и његовог Животе Цвијовића, то је била комедија нарави са аутентичном атмосфером сриске вароши и шармантним пол» смехом мелограђанскем менталитетима сит не буржоазије. За Дорића је кључ интриге и расплета у моћи и немоћи новца. да влада људима и купује све од њихове савести до докторских титула. Отуд Бокица Милаковић у лику Животе Цвијовића толико наглашава сваки свој покрет и важ ност монете кад се год дохвати новчаника. То чак смета, јер је пео концепт пред ставе више склон булеварском третману него нашем сценском искуству, Дорић донекле поједностављује импликације тек ста и форсира игру са претензијом да забави гледалиште и у томе му много шта полази за руком: збивање има темпа, обр ти се ређају без предаха па глумачки израз добија све више простора за спонтано исказивање, Наравно, ретко ко може да издржи тај ритам до краја и зато су се неки извођачи или пасивизирали и повукли у страну или отишли у карикатуру,

Сценом доминирају Бокица Милаковић и Љубомир Дидић. Различити су по стилу, али се ипак допуњавају и заједнички граде многе ефектне сцене. У овој верзији Пвијовић нема ничег локалног и специфичног — то је скоројевић чијом маштом и разумом влада новац — с тим што ње гове бесмислице немају горчину нити воде у карикатуру. Бокица Милаковић све то прекрива њему својственом лакоћом и шармом. Смета му једино што у кулминативним тренуцима заплета напушта стил естрадне лежерности и сувише даје на вољу своме гласу, Овај глумац воли гест и богати мизансцен, тако да на сцени ма-

МУЗИКА

ло има места за друге. Томе се најбоље прилагодио Љубомир Дидић као Благоје и деловао је као сенка моћног и бахатог али и наивног Цвијовића. Његова комика је другачијег квалитета и у њој има ва: лера који овај лик чине богатијим и одреЂенијим. Ма колико се трудио Благоје да сакрије чињеницу да је годинама био ко нобар на бечкој лађи, како воли да истакне Цвијовић, он ипак конфликтне ситуа: ције настоји да реши на типично келнерски начин збрајањем и одузимањем. У то ме је изванредан тако да овај Благоје живи као аутентичан лик и сценска вредност.

Лик Цвијовићеве жене Маре пасивизи: ран је и делокализиран до те мере да комика Данице Аћимац није могла да се ис каже. Насупрот томе, њен син Милорад у интерпретацији _ Александра Хрњаковића био је физички пренаглашен и више у домену карикатуре него финије студије. Клара је у Ирени Просен нашла дискретног и ефектног тумача, а Велимир све то у Србољубу Милину,.

Оно што се хтело то се и остварило; представа има сценског брија, забавља и нема интелектуалних импликација, тако да овакво презентирање комедије _„ДРр" може за Теразијску сцену да има и одре“ Њеног смисла, Поготово што је то све много боље и вештије него нека друга оства: рења виђена прошле сезоне на овој позорници, Петар Волк

БОКИЦА МИЛАКОВИЋ И ЉУБОМИР ДИДИЋ

У ЈЕДНОЈ СЦЕНИ НУШИЋЕВЕ КОМЕДИЈЕ „Ар"

ТРЕЋЕ МЕЂУНАРОДНО ТАКМИЧЕЊЕ МЛАДИХ МУЗИЧКИХ УМЕТНИКА

КАО УВОД у „БЕМУС" и ове године је одржано, треће по реду, такмичење младих музичких уметника. Овога пута у две. ма дисциплинама: соло певање м дуо вио. лина-клавир. Двадесет два певача и девет дуа из Бугарске, Велике Британије, Југославије, Мађарске, Западне Немачке, Пољске и Совјетског Савеза, такмичили су се, у дворани Студентског културног центра, од: 30, септембра до 6. октобра пред бројним жиријима: званичним, Бео. градске опере, Савеза композитора Југо. славије и Жиријем младих.

Треба одмах рећи да су за висок ни. во музицирања, у првом реду, заслужни страни такмичари, који су по правилу Оз биљније и боље спремани од наших, па стога и није чудно што смо се само у једном — збиља радосном — случају достој. но приближили том — диктованом ни. воу. То је уједно и једина наша награда, која нам је утолико дража јер нам је до. нео један изразит таленат, са лепим надама и на веће подвиге у будућности. Одиста, Сретен Крстић тек студент ПТ године, уз надахнуту и професионалну сарадњу Наде Кецман-Богосављевић, показао је све одлике једног виолинисте од каријере. Дуо Крстић-Богосављевић поред ПЛ! награде донео нам је и награду жирија СА. КОјЈ-а за најбоље изведену сонату Василија Мокрањца, која је била обавезна за све такмичаре 1 етапе, што је још једна корист овог такмичења.

Иначе, прву награду у тој дисциплини однели су заслужено Агнеза Митева и Филип Павлов, из Бугарске, Њихово извође. ње Франкове сонате у А дуру, био је не. заборавни доживљај, Та симфонија у ка. мерној музици, прозвучала је испод њихових прстију као најсублимнија поезија и најискренија исповест раздрагане младо. сти. Друга награда је припала Харутјуну Беделијану и Џералду Робинсу, симпа. тичном дуу из Енглеске, који су нас при. јатно изненадили својим изразитим савременим сензибилитетом, лишеним сваке патетичности, али не и префињене лирич. ности, Фаворити у такмичењу дуа, Мађарице Илдико Бан и Каталин Варади, но. сиоци бројних признања и награда, морале су се задовољити наградом за најбоље изведено дело ХХ века и Златном палмом „Политике" коју им је доделио Жири мла. дИХ.

У дисциплини соло певања, која је окупила један раскошни букет лепих гласова

и задивљујућих изражајности, ДОШЛО се, немогућим и неодрживим одлукама зва: ничног жирија, до једне мучне атмосфере која је граничила са скандалом,

Наиме, такмичар Дејвид Кјусик, који је сигурно био међу слабијим кандидатима, нашао се на опште чуђење у ПТ етапи, И тад, усред арије из „Војводе од Албе“, на њеном најекспониранијем делу, где тенор показује своје „бити или не бити“, Дејвид Кјусик престаје да пева. Међутим, жири овог такмичења показује да све може и Дејвиду Кјусику додељује — П награду! Ставља га испред Сергеја Лејферкуса, који је заједно са Бугарином Консуловим, кроз све етапе, управо једним професионалним певањем, фасцинирао аудиторијум! Пољкиња, Јоланта _Омиљанович, која је једва прошла МП етапу, добија 1 награду испред Бугарке, Доре Станилове, п Рускиње, Софје Јалишеве, које су свакој етапи даровале најлешше драгуље целог такмичења. Најзад, ми имамо посебне разлоге да будемо незадовољни жиријем: форсирајући очигледно слабије, одузео нам је једну сигурну награду. Елиминација Слободана Станковића после П етапе, упркос изванредног извођења Ла. јовица, Готовца и Каватине Фигара, била је потпуно неоснована.

Иван Консулов (троструки победник: 1 награда, награда за интерпретацију Перголезија и Београдске опере за најбоље изведену арију) био је право мн "радо. сно откровење такмичења. Озбиљан и го тово формирани уметник, он има све чтме се прави велика каријера. Звезда Консулова врло брзо ће засјати на ширем небу од оног што та захвата његова домовина. Сергеј Лејферкус (СССР) добитник ПТ награде и награде Жирија младих, уметник је за кога се може оче: кивати да ће убрзо заузети место у већ признатој гарди младих совјетских оперских солиста,

У лепом амбијенту Студентског центра увек је било доста ватрених слушалаца, који су знали да одседе и по 6 сати сл ттајући и бодрећи такмичаре, То је лепа и корисна манифестација која би требало да добије најширу подршку, Међутим, јед-

но питање се ипак поставља: да ли је ово:

Међународно такмичење — Музичке ома или у организацији Музичке омла дине;

Слободан Турлаков

са карикатуром

ТЕЛЕВИЗИЈА,

% у : 4 СВАКОДНЕВИЦА је показала: Није У пре оји тврди да се никад ништа ву човек који 1 | ољно је от мења на нашој телевизији. Дов бар 46 било куда и лишити се, бар путовати гледања до“ кратко. време, сваковечерњег !' = о После повратка — при маћег тв-програма. р вал мећују се неке промене, кадикад чак ли ке промене, Тада је могуће ваљана и ј ребити целу граматичку компарацију. 4 ви степен — лоше, други — још горе, тр

— „Опасни сусрети. Г 4 ЈЕ Серија никад није била „јака а ниједног нашег телевизијског центра. лативно успешне серије код нас — за раз лику од Енглеза — чине онај фамозни „и зузетак за потврду правила. Проблем ДЕ кратког даха телевизијских стваралац претворио се већ у генерацијску наследну ману: све што је дуже од дветри узасто пне емисије постане сипљиво, неуверљиво, слабо. Ако неко, поред очигледне слабости, с великом упорношћу наставља са снима“ њем и емитовањем једне емисије за дру: том — чак до једногодишњег рока — онда је то питање терања ината међу телевизиј“ ским управљачима. И питање насилничког понашања према беспомоћној публици деликт без одговарајуће судске казне.

Најновији тржишни продукт ТВ-Сарајево, серија „Опасни сусрети“, инспириса“" на је, наводно, истинитим догађајима из борбе органа безбедности у првом послератном периоду против остатака непријате ља, диверзаната, шпијуна итд. оним невид љивим ратом који шира јавност често не примећује. Мотив добар, сврха још боља —- тренутак одлично изабран. Појављује се, међутим, оно чувено „али“ које девојкама и телевизији срећу квари...

„Опасни сусрети“ су без икакве сумње најгоре и најдилетантскије ос тварење које је цела ЈРТ од оснивања до данас благоизволела да роди. То ће, веро ватно заувек, остати апсолутни рекордер у категорији најјевтинијег драматуршког ки чераја, неизлечивог редитељскот дилетамн, тизма, глумачке „шмире“ и антологијски пример непојмљивог упропашћивања низа изврсних тема и фабула.

Свака ситуација у свакој епизоди про: видна је чак и за неинтелигентле особе; свака реплика, коју глумци изговоре, звучи лажно и банално; сваки покрет, израз лица, чак и најобичнији корак пред камером — обављају се у аналфабетском грчу, патетици и „штосовима“ виђеним по вашариштима. Велика је енигма: како је не ком пошло за руком да, у једну серију, стрпа све оно што не ваља Наш први играни филм „Славица“, снимљен без икаквог искуства и са скоро мизерним техничким средствима, био је — упоређен са овим ужасом — као најбоља представа Шекспира у Лондону према дилетантској представи у некој забаченој паланци,

За сваку осуду је беспримерно потџе. њивачки став Пјера Мајхровског и њего: вог ауторског „штаба“ у оба правца: пре ма публици и према извору података, којима се тако злехудо „инспирише“. Од ув: редљивих ситних немарности (време 19451955, а на пумпама се точи „галакс“, ста: нови су пуни „игнисових фрижидера“, за припаднике ОЗНље и КНОЈ-а стално се тада! — употребљава назив „полиција“ итд.), па до несувислих обрта, који било какву напетост претварају у комедијаше ње, подвиг у пародију, домишљатост у не дотупавност. Гледаоци већ почињу ла сматрају како присуствују емитовању лоше хумористичке серије — а то ваљ да ником није био циљ.

Ваљало би чути мишљење и људи из службе безбедности: да ли су они уогште видели шта је то снимљено о њима2 Да ли су приметили да њихове колеге из тог времена делују: као невешти, ограни“ чени и неуверљиви аматери — пошто сваки гледалац далеко пре њих види или открије тобожње „заплете", „замке" и „нерешиве ситуације“ И највеће реалпо херојство, овако незналачки интерпретирано, може да делује попут карикатуре.

Да иронија буде већа, „опасносусретско недоношче бива емитовано — истог дана када и изврсна акциона серија „Кол диц"! А не треба губити из вида да је свака радња „Колдица“ ограничена углав“ ном на један објекат, на стари замак, ла се одвија у скоро камерним условима док „Опасни сусрети“ имају па располатању прекрасне пејзаже, неизбројно мното ентеђијеђа н скстедпјеоа, екипу Од стотинак пајистакпутијих југословенских тлумаца и, очително, довољно новца за

разбацивање. Резултат је пак — ништа ван:

Берислав Косиеђ