Književne novine

_ СТВАРАЛАЧКА

ВАРИЈАЦИЈА

Стеван Раичковић: „БАЛАДА О ПРЕДВЕЧЕРЈУ“; „Нолит“, Београд, 1973.

МОРАЛ СТВАРАЛАШТВА обавезује песника да буде увек исти и — увек нов. Као штто сведочи треће издање „Баладе" које, по песниковим речима, „представља у неку руку нову збирку“, Стеван Раичковић осећа и уважава ову императивну обавезу. На тај начин, тражећи и налазећи нове дирке у сопственој версификационој клавијатури, он се одваја од многих дру“ тих песника који годинама свирају на једвој те истој жици. У последњој верзији „Баладе", нова дирка звучи, утлавном, као слободни стих. Истина, њен звук се чуо н раније, али је сада одјекнуо као доминанта у тоналигтету Раичковићевог певања.

Тај доминантни тон „наглашава одреЂена значења песникове речи, акцентујући њеп будилачки смисао и учинак. Овакав акценат посентира „Успаванку за шкољку“, која је закључена разбија њем глагола спавати; „Спа-Вај“. Блатодарећи овој суптилној операцији, крајњи слог глагола је семантички преиначен: он је претворен у један узвик, у ламент над успаваношћу. То дискретно вајкање добија јак ироничан призвук у бројним Раичковићевим строфама, па и у питању што га песник упућује сам себи или сваком Аругом: „Куда си то долутао — далеко —

"да "се тако бескрајно и тупо фараон-

ски испаваш>' Иронизујући успаваност мумије и шкољке, Раичковићев слободни стих као да потврђује следећу Елијарову тезу: „Рима је опасна, јер успављује. Поезија треба да буди људе; дакле, треба да се одрекне риме".

Буђење обелодањује јаву, а пре свега обичну свакидашњицу која се сматра овејаном прозом. Томас Ман, међутим, тврди да баш „љубав за људско, живо и оби чно" чини литерату песником. Читалац ће лако разабрати сазвучје између наведеног Мановог тврђења и Раичковићевог певања. Јер, наш песник каже: „Ово подне је сасвим обично — и ту почиње песма". Као говор о сасвим обичним стварима, „Балада“ одудара од оних усиљених бизарности које су претиле да преплаве нашу поезију педесетих година,

Она почиње у „обичном , али се не завршава у њему. Другим речима, песник успева да у језгру „тривијалног осветалн оно есенцијално или „тајанствено": „И иза ствари још као да се нешто тајно мицало". Осветљена песниковим погледом, дубина обичних појава постаје прозрачна, тако да се у њој могу назрети „необични" феномени као што је рат. Зато Раичковић опева „три мале истинске љубави — и два велика рата .

Песник је означене појаве видео, поглавито, у природи. То је навело извесне тумаче да Раичковићеву поезију опишу као својеврсну пасторалу, над КЏАТОМ „природног стања . Овај опис је одвећ упрошћен. У Раичковићевој визији, пејзажу природе контрастира панорама града; отуда, тај пејзаж значи не само афирмацију девичанске природе, већ исто тако — чак и првенствено — негацију модерне, урбане, техничке анти-природе. Рекло би се да буђење у Раичковићевом свету кулмини: ра баш овом дијалектичком негацијом. У сваком случају, тим светом не доминира „чиста" природа, него драматична тензија између природе и града. За Раичковића,

овај други није само материјални ком-

плекс асфалта, бетона и челика, већ један социјални простор, насељен обућарима, „официрима малог чина, служавкама и „усамљеним отправницима возова. Доживљавајући противречја природе и града, обичног и необичног, јаве и сна, песник је осетио пулс једне животне дијалектике која одређује. ситуацију савременог човека. Он је свој однос према ис тој ситуацији обзнанио самим насловом песме „Људи се буде без оружја". За њета, клупа нешто значи једино с обзиром на љубави ике који су с ње отишли („Новембар“). У суштини, дакле, песник тежи да „реификацију" људског бића надвлада хуманизацијом самих ствари. Таква тежња осмишљава Раичковићеву слику коју обликује извесна интелектуална мобразиља, наклоњена _теометријским фигурама (троутловима, пирамидама, крутовима, квадратима, коцкама... и, тако даље). Ако поменуте фигуре указују на рсификовану рудскост, очовечена ствар-

КРИТИКА

СТЕВАН ИВАН РАИЧКОВИЋ шоп

ност била би симболизована „петом страном" света и сневаном Шкофјом Локом, односно представама које одговарају имагинарној Инонији у руском песништву. У структури Раичковићеве песме, ове представе контрастирају оним фигурама, као што старинска форма баладе контрастира савременом облику слободног стиха.

Ефекат буђења се умногоме дугује баш тим контрастима, па и једном особеном коитрапункту звука и тишине. („Тихо је — као експлозија да је тек прошла"). Такав учинак не осећа се као неки шок који може пре да нас ошамути неголи да нас прене из дремежа. Напротив, Раичковићев утишани говор буди нас постепено и благо, а с обзиром на такозвани модерви темпо — чак и преспоро. Буђење је овде појачано доминацијом — слободног стиха, дакле — главном иновацијом у последњем издању „Баладе". ·

Да ди приказана новина повећава трајну. вредност тог Раичковићевог дела2 Вероватно. Али, ма какав био одговор на постављено питање, извесно је да ова модификована песма о предвечерју делује као праскозорје Раичковићевог новог г лња.

Радојица Таутовић

СТУДИЈА 0 НАСРЕДНЕ - ХО

о) Иван Шоп: „НАСРЕДИНОВЕ МЕТАМОРФОЗЕ“;

Институт за књижевност и уметност, Београд, 1973.

ПРИЧЕ о Насредин-хоџи, турском досетљивцу, личности која је ушла у фолклор мање-више свих народа од Кавказа до Бал: кана, предмет су најновије студије, есејисте и књижевног критичара Ивана Шопа. Сви досадашњи радови који су се бавили овим домишљаном били су усмерени, бар највећим делом, на то да се утврди његов историјеки идентитет, да се провере аутентичности појединих извора, као и да се истраже материјални трагови који би, можда, потврдили хоџино постојање. У том смеру су се кретала истраживања не само турских књижевних историчара и фолклориста, него и европских, па и наших. Најтемељитија студија код нас до сада „На: средин-хоџин проблем“ из пера почившег професора Фехима Бајрактаревића, иначе често цитирана, остаје у домену књижевно:историјских истраживања. Међутим, сту дија Ивана Шопа креће се у једном друтом домену, тј. у домену књижевнотеоријском, испитујући проблем хумора садржа»

ног у причама везаним за име Насредин"хоџе. Улазећи у једно до сада неистражено подручје, наиме да осветли приче и са естетског и са социјалног становишта, а бавећи се посебно одликама хумора, он кроз то посматра и друштвену условљеност тог хумора, осветљава друштво у чи јим су недрима поникле те приче не занемарујући при томе, као што је већ речено, и етичке аспекте хоџиних прича.

Као приступ главном проблему, Иван Шоп је у уводним поглављима изложио досадашња проучавања и хипотезе о Насредин'хоџи, изворе и преводе хоџиних прича у нас, анализирао класификацију прича и са посебном пажњом посматрао Насредин-хоџине приче као заједничко добро многих народа, да би потом прешао на структуру и стил самих прича. Обавештеношћу и критичним приступом материји он је овим поглављима помогао читаоцу да стекне општу, али сасвим поуздану слику о досадашњем раду на овом предмету.Сам аутор је, посебно и вишестрано кзаматрајући досадашња дела из области којом се бави, изнео своја гледишта и веома корисне допуне. Тек након овога, аутор је приступио главном делу свога рада, намнме да разматра одлике хумора тј. елементе сатире и е лементе гротеске у њима, не ограничавајући се да посматра хумор у свом ужем значењу као један посебан вид комике, Он је овим делом своје студије, може се репи испитивао готово све елементе комике и на широком плану показао удео игре речи, ироније, пародије и сл. у хумору везаном за Насрединов лик, Наравно да је све то указано кроз анализу појединих прича које помажу да се сагледа онај литерарни хоџа за кога се определио у својим истраживањима аутор ове студије. Улога Насредин-хоџцине комике није овим радом сас-

'" вим. исцрпена, како истиче скромно сам“

аутор, али је без сумње до танчина истражена „структура Насредин-хоџиних прича као и механизам који покреће његов ху мор", што је уосталом и била главна памена студије.

Оно што представља посебну вредност и сасвим оригиналан прилог овој студији су два поглавља „Насредин хоџа и Стеван Сремац“ и „Насредин-хоџа и Бранко Бо пић" у којима аутор упоређује хумор ових наших чувених хумориста са оним из хоџиних прича. Иако независни есеји ова два поглавља се функционално сасвим у: клапају у целину студије и нимало не нарушавају њену кохерентност. |

У закључку аутор истиче: „Насредин"хоџин хумор није настао случајно, већ је производ једне друштвене структуре, и да му баш тај ограничени ослонац омогућава да прелази границе, да се шири и да траје“. На крају књиге „Основна и приручна литература“ сведочи о темељитости са којом је Иван Шоп приступио изради сво“ је крајњом савесношћу израђене студије.

Овај изузетан и вредан прилог нашој науци о књижевности писан једноставним, лепим и колоритним језиком графички је тако опремљен да његову лектиру чини још пријатнијом.

Марија Букановић

СА ИЗЛОЖБЕ КОЈА СЕ УПРАВО ОДРЖАВА У ЉУБЉАНИ — ИВАН РАБУЗИН: ЦВЕТНА ДОЛИНА

Танасије Младеновић

Град на рекама

Град овај добија облике као да се поново раћа Невидљив за обичне очи својих гледалаца

Нечујан за свакодневне уши дремљивих становника

Развлашћених стараца

_ Натраг окренутих

За један цео век

Град овај опет добија своје име

Пуно нових кристала и светлости

Што преламају се процеђене кроз облаке Лаке и прозирне као сито

Светлости које силазе с врхова замагљених „Далеких и невидљивих планина

Сунцем обнажених, отољених до рамена На врелом сунчању

Град овај пун птица и жагора људи

Смеши се добродушно на прошлост и будућност

Замишљен над садашњицом Док се решава

На скок у даљ

На скок увис

На скок у шир

Бректав од притајене снаге и трудова. Устремљен у ново и непознато Док се

Као голуб у лету јавља и уче Гуком једним видовитим

У слутњи

Дана долазећих

Град овај памтљив на добро и зло Незабораван је

У сталном, тражењу себе

По терасастим бреговима

Испод нагнутог сунца

По пешчаним спрудовима својих река И у њиховим вировима

У којима су удављене

Толике тај!:2 историје

1963.

Никола Дреновац

Порука

Теби. За малодушност. Смирни се. Неко је у вечни кренуо мир.

И ти ћеш. Упиј у себе боје и мирисе Дана. Увео лист пао је у вир.

Дође ти да свиснеш. Али у мраку "Реци: сунце ће сутра сјати.

Па нек је патња на сваком кораку Та не смеш мосустати.

Бура. Ал не обазири се.

Срце зна пут којим те води.

Па нек над главом и мачеви висе Ти знаш куда брод твој броди.

Не стрепи пред силом.

И у њој базди трулеж. Гамиже црв.

У броду ТВОМ — ТИ буди за кормилом. Дух живеће ти и када усахне крв...

СУЗА

Из јада до тебе, до плача Скривена, у бдењу до јутра. Ни туга одласка није јача Од наде у Сутра.

Већ спава та вера, полет тај. Већ спава. А време

Да л' пакао је или рајг Пустош окружује ме.

И шта још на крају рећи2

Да љубио сам бескрајно Жену, Да живео сам у болу и срећи, Славећи лепоту Њену...

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9