Književne novine

ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

ЧАРНОЈЕВИЋ И МУСТАФА МАЏАР

1.

ДВА ИЗУЗЕТНА ЈУНАКА (Чарнојевић ођен 1919, и Мустафа Маџар — рођен 923) двојице великих песника, Милоша Црњанског и Ива Андрића, стоје, непревазиђени, на самом почетку наше модерне, југословенске, историје. Видим их као два тамна арханђела са угашеним баклљама које зраче, као два антропоморфно сти дизована стуба у дверима овог нашег, двадесетог, злог века. Два брата-близанца по судбини, различити у небитном, истоветни у битном.

Један је војник, други ратник; један израња из хаоса првог светског рата, други из метежа осамнаестовековних аустријскотурских војни; један је активни посматрач и пасивни чинилац општег злочина, други је усредсређени емисар зала, активно о. руђе убијања; један памти мајку (и то пре“ јако), други као да је није ни имао; и то је сва разлика између њих, спољашња, више вештачка, занемарљива.

Постоји између њих и једна спољашња, такође занемарљива, истоветност. Обојица су панонског порекла (словенско-хунског); обојица су коленовићи, богаташки _сино: ви, али на имањима која пропадају, готово разбаштињени; обојица су синови очева — расипника и пијаница; обојица при: падају табору победника у рату; обојица су школовани: по блатиштима, шумама и болницама ратним Чарнојевић носа са собом Дантеа и Бајрона, сећа се Достојевског, привиђа му се Љермонтов, а Мустафа Маџар се не одваја од свог сандука са књигама и „велике зурне од прна АРвета". И баш на тој танкој и нејасној фресци њихове спољашње истоветности (шко“ ловање) — указао ми се знак који ме јепотом, кроз лавиринте, одвео до открића њихове унутарње, судбинске, истоветности. Видео сам јасно и бистро, као што је бистар корен у прозрачној води, да су и један и други људи књиге којима није било допуштено да то буду и остану, и да је у томе садржана њихова зла коб. Схватио сам да Чарнојевић и Мустафа Ма џар представљају људе спречене да стварају, уметнике којима је ускраћен израз или који се сами јединог правог облика свог постојања (уметности) одричу. Пред собом, дакле, немам ироничног војника и крвавог ратника, већ два ствараоца без дела, два уметника без (сво“ је) уметности. Како то, зашто, где2

2.

И Чарнојевић и Мустафа Маџар почињу свој свесни младићки живот у сагласности са својом природом: чисто и надах“ нуто. Чарнојеви |: „Седео сам највише тамо, где се говорило о покретима читавих слојева бедних и одушевљених. То сам волео. Ту румену крв просуту по улипама." „Да могу да... одем лалеко не. куд на Новају Земљу, тамо где је лед зеден, а вода плава под ледом, снег румен." „Можда ће једном све нестати у уметности која неће рећи ни шта хоће, ни шта значи оно што каже" Мустафа Ма џа р: „По дану би читао књиге у варош“ ког хоџе Исметаге, а ноћу би свирао дуго у зурну, испуњавајући свирком надалеко подводан крај од чардака. А кад стаде да се пописује прва војска, он се наоружа, закључа чардак и оде с Делалића барјаком на Русију.' Тако су се некако, сли: чно, обојипа олбили од својих прагова, дављени тескобом свакодневице, чежњом неком гоњени — да у неким Новим Земљама буду Нови и Друкчији Људи. Чекао их је, међутим, пакао, исти и гори од

оног од којег су побегли, пакао самог жи-,

вота, у којем је рат само један вид и круг његов, и то онај одређенији, нечим чистији, па и подношљивији, Жућени свет (Онај Неки Тамо Далеко) — показао се језивијим и бесмисленијим од овог познатог ко“ ји је сапињао тескобом.

Обојица почињу да подлежу несаници, кошмарима, болестима. Мустафи Маџару не даду сна утваре невиних и незаштићених које је злостављао; Чарнојевића протоне приказе гомила које кољу, томила за: кланих, толо тело мртве мајке коју ку. пају старице... У дну душе најдуже, и упорно, живи оно чему се душа противила, а што је ипак, мимо њене воље, учи“ њено. Мустафа Маџар се сећа да је крепко и здраво спавао једино као млади Бак, на. мекој трави гробних хумки. А Чарнојевић каже — да је један једини пут спа: вао уистину мирно, и он на гробљу: „Седим на једном гробу. Спавао сам добро. Кад се пробудих, видех да сам спавао на девојчици... Да, лежала је мирно, под земљом. Живела је тринаест година." О60о-.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

јицу, полако: али сигурно, сустиже смрт од животног умора, најтежа смрт. Код Чарнојевића она избија поступно, код Му: стафе Маџара — нагло, одједном. Чар нојевић;: „Нити сам чији, нити имам кота, ни брата, ни слуге, ни господара." „Држим свој мали живот, сав потресен им уплашен, у рукама, чудећи му се, као што држи црни евнух прстен султаније у рукама, док се она купа. Он је у мојим ру кама, а није мој. Уморан сам..." .,„...Да ме поставе тамо, на ону цркву, високо као муезина, ја бих викао у вече пуно поља и биља мирисна, сав очај, и гађење моје над животом.“ Гађење! Оно је та предсмртна болест, болест од које јаки неумитно умиру. Кол Мустафе Мапара гаћење се најпре јавило (додуше без драстичније манифестације) приликом његовог другог повратка дому, из руске војне: кад је покушао да засвира у зурну, и кад је чуо и видео да му свирка не иде, али као весник смрти, као сама смрт, јавило се гађење — кад је трећи пут дошао кући, овенчан славом највећег јуна“ ел и кал сандук са књигама и зупну ни: је ни дотакао. Помисливши и казавши, тада, гласно: „Свијет је пун гада" — изрекао је себи смртну пресуду, па се, тада, и „олвалио као стијена низа страну, па нит му треба сна ни хљеба, нит признаје закона,"

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ, СНИМАК ИЗ 1932. ГОДИНЕ

Уморни од живота, згађени над светом — Мустафа Маџар и Чарнојевић полазе на своја последња путовања. Мустафа Мапа р: „...Сјети се Сарајева, веселог друга Јусуфагића, Чекрклинце, зе леног бријега с гробљем и меком травом на којој је некад, као софта, много попод“ не просидвао, с руком као узглављем." На том путу, последњем, бије и убија махни“ то, баш као полудели ловац у ограђеном ловишту. Али до циља не стиже. Хајканог, удараног, на домак сан-траве — сустиже та и обара ковачко гвожђе, Чарноје в и |: „Свуд има љубави, јер свуд има траве и жила и лишћа увенула. Звекне ко са, па навиру сузе." Ни он, међутим, није стигао куд је наумио: до те љубав-траве. Спотакао се о праг свог омрзнутог дома У наручје тетака које му, с насладом, читају, из новина, о крви на петроградским улицама. Чарнојевић умире меко и разливено, најгнуснијом смрћу: окружен хај“ ком тетака (жена), хајком утуткивања, ша путања, тихог корачања, смрћу окруженог ваздуха и запрљане светлости. Мустафа Маџар умире тврдо: искежен, режећи.

3.

Шта је суштина Чарнојевића и Мустафе Маџара, њихових душа и судбина» Да ли њихова трпљења и јунаштва на – бојном пољу, или тетурања по блату и провлаче“ ња кроз шљивике, битисање по болницама, касарнама и апсанама, кавга с кафанским пробисветима, или, пак, Данте и лир ско дозивање небеса, чардак изнад вода, књиге и зурна2 Свакако, не — и једно, и друго, и треће, него све то троје у фугој међусобној завади: сукоб онога што јесу, онога што нису (а приморани су да 10 буду) и онога што желе (а не да им се).

Обе приповести, у својој основи, јесу казивање једног бекства, једног хрљења, једног спасавања, праћеног сталним и ду боким бунилом — несаницом, кошмарем, иронијом, нихилизмом. То су, уистину, по" следња путовања двојице младих ЉУДИ, иста каква су им била и сва претходна — у болу и крви, али и различита, јер се окончавају скончањем, до циља не доводе, смисао не откривају. Од чега беже, чему теже Чарчојевић и Мустафа Маџарр Од битака не беже; беже од своје тоталне усамљености пре и после битке, и хрле не. кој младићкој ливади, травнатом гробљу, шумитријатељу: да заједнички сањају из међ зелених хумки и стабала. Који сан —

не знамо. Али знамо да млади војник и ратник беже од онога што су постали ономе што су желели да постану, од себе какви (привидно) јесу — ка себи какви (језгром својим) нису. Такви какви нису, а каквису могли бити — јесу они прави, једини истинити. Њих, међутим, нема, заувек, и зато до њих (до себе) нису ни могли доћи,

Тиме се суочавамо са кључним пита.

'њем: где су и зашто су Чарнојевић и Му:

стафа Маџар изгубили себе» На ово пита“ ње постоје два једино логична одговора, Први је простији, Будући да су обојица људи књиге, они су своју представу света, првобитну, изворну, саградили на крхком материјалу Људске духовитости, и ослонце смислу живота потражили у поезији и музици. Први налети збиљског живота, налети несамилосни и рушилачки, разнели су ту представу као куду од карата, а о слонце смисла замрсили као влажну ку' чину. Остаје им, као једина одбрана, мазохизам и садизам; зато, на крају, уз Чарнојевића нису књиге, већ дневни листови са својим обавезним лагаријама, и зато, на крају, Мустафа Маџар не пребиоа пр» стима по зурни, него узмахује наџаком. Ова1 одговор, међутим, не задовољава.

Чарнојевић тврдо исказује: „Не, никад ме желим сина, Згрозио бих се хал бих та видео младог и лепог у првој младости својој, а знао шта га чека." То је коначна, неопозива, животна позиција која све, сав свет, обухвата и зауставља; за“ ставља У потпуној смрти. То је захтев да се престане са рађањем. „Свијет је пун гаЛА, — пснавља, све упорније, све црње, Мустафа Мапар, Све своје искуство, се знање, сву мисао и сва осећања — он је свео на ове четири речи, четири знака. Сва времена и сви животи ту су истовпемено сведени на тачку и раширени у бескрај. И један и други то чине заиста категорички, јер су до тих својих открића дошли најтежим а не најлактим путем, не а поплом већ а розетом, не контемплапијом, размишљањима, _ помјат ном или размаженом безбвитом — већ активно, у кретању, у судару, у искупењима. Конгчно. ло својих истина Чарнојевић и Мустафа Маџар нису дошли као бонви: вани или сањађи, као људи разума и људи зела и пала. већ као војнипи и ђатнити, гта тепомипитлуивп љулста уамоемћоћа тил је се окончава излагањем насиљу и применом насиља.

Бити војник и јунак значи бити — зло: чинац. То је оно што су, У ствари, сазнали Чарнојевић и Мустафа Маџар. Арукчије не може бити, Ако покушаш друкчије, свиснућеш над неком водом с меком пазорном музиком у срцу. А свет у којем се ни на који други начин, до покотавањем злу, не може бити јунак (можда: ни човек) — јесте свет тада и галости. И ти" ме се круг затвара, круг тзв. објекта, историје... Да би се, силно, отвориле двери једне личне трагедије, остварења једне коби. Тако бива: увек кад се век или епоха, птетећи, до зуба наоружани, завлаче у љууттуру сопственог бесмисла, кад, тако, птиСетавају својој. последњој одбрани, устаје Атчност — да се понесе с бесконачношћу своје трагедије, да постиди, да охрабри.

Чарнојевић и Мустафа Маџар устају, дакле, против света и, тиме, и против себе. Хрукчије није могућно (не само у њихоком случају, већ и иначе), јер је то, го тово увек, или — жртвовање личне представе смисла општем осећању бесмисла, тиме — ремећење тог осећања; или самоубилачко налетање личног безнађа на опште стање мртвила и непокретности, и, опет, ремећење те непокретности. Анлри ћев и јунак Црњанског спадају у ову, да се тако изразимо, другу категорију побуњеника. Они хрле у смрт и казну. Да би је олакшали, обнављају у сећању срећне лане своје ране младости, сматрају, чак, да их то она зове к себи. Варају се, разу ме се. На ход кроз пакао личи тај њихов пут, на преваљивање стазе од тамнице до губилишта, али неке дуге стазе: далеко је губилиште, на видику нигде џелата. Зато у том личном додељивању казне нема ни задовољства, ни некакве, ма и горке. среће. Само гађење. Уз тврду увереност да је свет гадост, постоји, такође тешко, сазнање — да се, вероватно, могло ми друк“ чије, да се пред самим собом попустило, да се у самом себи изневерила, да се, ко зна кад и како, пропустила прилика за је: дно посебно, треће, најдалекосежније. трагично бунтовништво. Могли су, наиме, Чарнојевић и Мустафа Маџар бити збиљски људи књиге и музике, дакле стварала штва, поезије, најдубљег човештва. Све нам указује на такву могућност: љубав према самоћи, повученост у најскривеније унутарње доживљаје, друговање с поноћи“ ма уз поезију и зурну, на крају — оно сасвим чулно, опипљиво, рвање с приказама и утварама. Али постали су људи крви и оружја, дакле — злочина. Како, када Кад су поклекли пред страхом од своје неза' штићености или, можда, пред још неким и многим страхом, нама непознатим. али могућним у тим дивљачким временима.

Ми говоримо: тако треба, тако мора, тако обично бива... Оваква одређивања, кад се односе на личност у акцији, неми: новно негирају сваку, ма и најмању, трагичност њеног става или чина, Кад је у питању трагедија, онда је позивање на неко животно, природно или историјско пра вило не само неодрживо, него и депласи“ рано. У трагедији нема — тако бива, већ — тако не бива, али се, на понос и срећу човека, тако догађа, Ретки су јунаци (у животу и уметчости) до те мере сложени, чак противречни, да истим чином буду обични и несвакидашњи,.банални и изу зетни. Такви су — Чарнојевић и Мустафа Маџар.

Видели смо их — несрећне и обесмишљене. У чему су, и где — трагични 2 На свом последњем путу — они имају,

у малом сажет, сведен сав свет

који су прошли и доживели. То сажимање Чарнојевић изводи — метафизички и магијски, Говори: „Свуд се руље ЈУ ре; тумарају ... Бно_их тде се међу собом кољу, кољу у урнебесу шума и „блата, у агонији крвавих руку и мисли. „ „Кад ми је досадно ловим срне... Мопште ми се убијање сад јако свиђа... Убиство све излечи, оно је једина истина." Говори то с насладом, убеђен — да ће, изговоривши то и тако, у два потеза, речју као убистве“ ном магијом — сатрти свет и постојање. Мустафа Маџар сажима — те-

" десно, физички: у два фратра и Абдусе-

ламбегу. Фратри су свет против којег је војевао, хришћански, онај с друге стране бедема и нишана. Бег је свет с којим је, у савезништву, ратовао, живео, веселио се и туговао, дане и ноћи проводио, И на оба света он, подједнако хладан и одсутан, ди“ же руку. Психолошко тумачење задовољи“ ло би се констатацијом — да му је, У стању у каквом се налази, неподношљива п смевност, смиреност и помиреност као и бахатост, осионост, лаж. Учинићемо, међутим, корак даље, ако разумемо — да фратри подносе и трпе, и да то није љулски; а да се Абдуселамбег хвалише оним чију смштину не зна: јунаштвом, које је, то зна Мустафа Маџар, злочин, и ла то, такође, ТА мудски, И да их, због тога. поттетити и себе да казни, Мустафа Маџар, с том истом одлучношћу, казном и смрћу — о помиље. Или, бар, уништава.

Обојица, дакле, уништавају своје све тове, јелине које познају, тј, сав свет. То. ме је претходило чисто откриће (без обзира што се зачело у кошмару) — да је свет зао, и, затим, њиме условљено — да свет, ако већ јесте зло, ваља уништити. Батп тако: свести га на групу појава или појавледве, на неколико симбола, на симбол. и — уништити.

Ми, који нисмо у кожи Чарнојевића и'

Мустафе Маџара, и који посматрамо шта се око њих и с њима дешава, схватамо, без већег напора, да су они, највише, убиап. можла, два безазлена фрлтпа и јелног разметљивог бега, п да су маћијали ковљу над неким руљама, а ла никакве светове и никаква њихова зла нису ни такли, Схва: тамо да се свет може свести, сажети за демонстрацију, али не и за акцију, тј. да уништење зла заједно са светом није ни. како могућно, јер би тек уништен свет биб — тотално п дефинитивно зло. Схвата: мо, коначно, да је довођење историје на тачку или две с којих би се она, сва, мотла подврћи темељном, драстичном мењању — поуздан знак пропасти онога који о томе сања. . То исто су, можда, схватили и Чарнојевић и Мустафа Маџар. Иначе не би она: ко хитали: један — у натронтане скуте тетака-мртвачница, други — у мишоловку“ ловиште Луфтибега који се увелико прослављао језивим гајтанским јунаштвом.

Све су схватили, осим — последњег. И баш у том несхватању су и остали истин“ ски трагични. Упињали су се, изван својих поремећених људских моћи, изнад _ свог разорног освешћења, да оваплоте немогуће а, можда, једино: да сажму свет — за акцију. За оно што и даље, док је ове врлудаве предисторије и буновног комешања цивилизација и култура, остаје сан најдубљих и најнесрећнијих људских природа.

Опојан сан, опасан сан. Да би се могло

стварати нужно је — ослободити га се. Милош Црњански и Иво Андрић, мудри, товоре: Истина је — да је у временима

кад је лако погинути, или у тамницу отићи, или поруге и блаћења допасти, тешко без стида и гађења живети, а још теже стварати и уметношћу се бавити; али истина је и то — да је једини аутентичан човеков излаз: живот као свестваралаштво, свеуметност. Услов тог свестваралаш“ тва и свеуметности (сутра) — јесте упор: но стваралаштво, упорна уметност појединаца (данас). Другог пута и закона нема. Драгољуб С. Игњатовић