Književne novine

Милена Јововић Сунце

у зачељу

(74

Липолисто јутро над потоком у Котражи Раскикотала се поља пуна зреле ражи

У цветном вртлогу песме зричци мељу Сунце пиштемо с плавом круном неба Седи роси у зачељу.

Жарка шева

Међ брдима пева Жагоре пробућђене вране Изнад Пантовића бране.

Из власја избијају косачи ко ждрали За њима се љушкају откоси ко вали Паун се шепури на пласту сена Поигра се с тривастим ветром

И слете косбаши на рамена.

Ива над виром невину ноћну хаљину пере Ломе се косе кроз траве и росе...

О цветај ми, цветај, дивљи калопере!

ЈАБЛАНОВИ СУ БЕСМРТНИ

ћути за зидом орах ко стари монах Распете сени шакатом беспућу на стражи Стене ожалостило крилима јато врана Скореле вилице земља влажи

Жваћући

Угризак дана.

Над водама зубима белине шкрипи

у мрачна пена Сипи измаглица сива

На двери осаме куцам као сена Нико се не одзива.

До у бездане јечи брвнара стара...

Вид се опире

Реч кости одмара

Бол невеселе бразде оре

Куцам

Куцам

Зашто се двери осаме не отворе»

Пипам таму " Тама мека и хладна љЉигава и гаона Тама мене гладна Сенке нам се трле водопадно Црна тамо Зар нам није хладно

И последњи ће осмех камено: да утоли Ал шумеће шумеће Бесмртни јабланови!

ДАВНО СУ ПОСПАЛЕ И ПТИЦЕ

Жижак у старим брвнима струже Пауци под кровом мере време од живота дуже...

Сну жуборавом село не одолева Давно су поспале и птице Само звона са торњева

Лутају по брдима ко скитнице.

Уеталасао се мутељак

Испод грања кроз густи мрак

Трава се нагла росом га злати

Котем се великоблаженом царству предати Поћи

Или остати2

Хладовина

Зру откоси

Ветар пијан се заноси:

У влатима и вода спава Вила

Златних крила

Са дна мене испливава...

Кубад дивна клешу тамне таванице А земља села сред љубавне престонице!

Сну жуборавом се не одолева Давно су поспале и птице Само звона са торњева Лутају по брдима ко скитнице.

"УГАСИ СЕ СМЕХ ЈАБУКА

Чујте песме како плачу На оштром мачу

Црна застава подигла се Жал жалује

Барјактари

На обали

Срце крвари... ,

Угаси се смех јабука! Косачи намуњили косе Кроз траве ми јаук проносе Разлеже се туча...

Легла змија на откосе Зла се сунча!

Ледно ли је земљи око струка Утаси се смех јабука!

| КрИЖИитои 6

ВЕРИ ЧОВЕЋ

Стенан Иванић Тако се ваља покоравати не само од страха него и

по савести. . Апостол Павле

ЖИВЕЛИ су тихо и једноставно и избегавали славу и част, јер им је сањање било довољно, Пелагије и Пелагија, и усредсређени једно на друго, уважавајући свој мир, исцрпени несрећом, умреше у дубокој старости. Живели су тихо, као у бекству, и, понекад, потајно жудећи за равноправношћу, с маглом у очима, смежураних руку тражећи смрт, губили су сан и смешкали се ћутећи пристојно. Умрли су увече кад се гаси пламен ветра, а простор ништи упечатљиву прегледност малих ВИдНИХ поља и нестаје у слепим појмовним конструкцијама.

Залазећи међу људе, снуждени али прожети елементарним животворним оптимизмом им занемарујући поквареност и смрт, непознати у прошлости, чисти пред савременицима и равнодушни према будућности, само донекле заведени алегоријама администрације, у покорном садејству са корпорацијама власти тражили су удобну безличност. Јер страшни су били сусрети с људима чија подмуклост апсолутизује зло као васколику реваншистичку непрекидност неправде и патње и зато су и били одани, помирљиви и поштени, пажљиви према ближњима, и ходали су споро у благој скучености стида, чедно уживајући у достојанству човекољубља и доброте,

Многи су долазили на подворење, смерно са захвалницама и даровима, сумњајући помало али без оштрине у наступу карактеристичне за нарав традиције. Долазили су из даљине, преко брда, река и равница, мењајући поднебља и епохе у пуном заносу помодне убеђености док је из њихових округлих очију зрачио уморни сјај искуства.

| 55 а

-~ а = За ка) | 2 (5:50

20 34 > Јоу Да ЈУРИ џ АЦА (27 [2

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

Били су чисти и уредни и разгаљени свечаношћу морала који својим једноставним одредбама успоставља нарочиту аномију, гануће и заборав. Стајали су у групи, неки тако дословно држећи се сенке, и шапатом говорили о дивотама које прошлост оригинално комбинује. Неки су се распитивали, недовољно обавештени, и мада оваквим прикупљањем података опадајућа делимичност познавања ствари, оним агностичким остатком, постаје још нејаснија, они су, задовољавајући се пикантним ситницама, осућВивали или поштовали чак: и аномалије у исхрани.

У томе је предњачио Крхотински, тај вижљасти човек средњих година кога смо давно још молили да се заузме и који је личио на иследника. Мако непосредан у општењу (радо се уносио саговорницима у лице), гласан кад је требало ујединити посебну важност општељудског говора са оним лелујањем у замаху руку које моделирају будућу синтагму вере, великих уста у којима се већ пун дијапазон вокала прелива у прегласни кантабиле, Крхотински, који је вољу умео да преиначи као исту промену, и сам је, у последњем искуству, подозревао пред голим и големим тајнама Пелагијеве судбине. Јер тих самониклих дана које смо топлокрвно плодили живим занимањем за смрт, седећи окружен мирним сјајем сунца, даљине и вечности, Пелагије, у Нутљивом друштву Пелагије, није дефинисао никакве програмске тачке, па нас је наша пажња, губећи се у неједнаком иако подударном значају расплинутих карактерних и бескарактерних појединости, лаким издвајањем срама постепено довела до пуне силогистичке зрелости и последичне независности мишљења. А Крхотински, чију су аналитичност подстицали страх Од неуспеха, бескрајна подмуклост и нарочити садизам и који је са таквом упливнотићу дистингвирао комоцију својих афеката, потпуно је схватао Пелагијеву тугу, али је о њој друкчије мислио и то од нас крио. Он је, леђима помало ослоњен на пове пелове и раттирених руку приложавајући гомиле људи чије се наступање са подједнаком приљежношћу бележи и јавно и тајно, подређивао себе тиме баш што је овом испољавању претпостављао булуће дефинитивно знање, и свакако засновано на априоризму мизантропије и цинизма, и што је, конлензујући тако извитоперену наА“, пророчки одлагао крајње консеквенце актуелности. Коракну и издвоји се и размахну се, мршавим шакама плетући арабеске по празнинама ваздуха, а онда се окрену према нама.и као да потери даје упутства, рече, Типте, сада. Нико ништа није ни говорио, и мала увидесмо бесмисленост оваквог упозорења већ поигушену тишину сведосмо на страшно синхроно друштвено ћутање. Онда се неки пробише из залеђа, из средњих редова, и прилазећи Кпхотинском, један за другим, почете му нешто шапу. тати или предавати хаптијице, док је он, слушајући их, мењао израз лица, ралујући се или тугујући, и стављајући хартијице у џеп оштрим оком посматрао достављаче. Ми смо познавали лостављаче. то како моћно превазилазе порок суседа, грађанску чаму, и приказују развратне мале интрг 'антске поељибничке бракове, наппеловање у слуЖби, срах и прљавштину, завереничке појединце и кодове сумње, и то како потирући своју личност, Ффлуплни живе своје тетке конспиративне атентатске животе, Не „знамо да ли смо их жалили, нити то да ди смо их објективно

процењивали, али смо их се КЛОНИЛИ, аеото Ни Ма еха. г са. свој , Многи међу њима били су ћ успе. ћеним белим женама у шареним хаљинама, Цеа ЧК грудима и трбуху, са женама које буље у. по и скепсе и завидљивости, и са не ПРЕ идо 5 > „стајале су ДВА риме : под зањиханим крошњама цвет-

ам местима чене, на зборним м "лог непомерљивог лепог време-

них липа, усред монумент : па на чија бесконачност носи гадно бушотасво чоа 1 ности, срам, сплетку и злочин, Неке жене а лењо неосетљиве и ојађено грубе, сматрале у) По лошћеније и безвољније и у ову древну у А и невоља длвавитане своју ПА аирно Е 2: ле ти је пришао Пелагијев 5 Кро Мане даске, није много водио рачуна о овим

женама, мако им је, пригодимице слао ОИ ава фирајући и подил А уанљетра ла « пи На оступној таштини, А ни оне“ у вранле рано. ако | блике сразмерно он то заслужује, Јер су страх стављале чињеницу да се баш онај дома и нон " та њихових мужева могао поништити веће 568 и За така које им је за ближу и даљу будућност КР:

х трењу и могао . можда У таквом пом! просветлити 4 а арал 4 на живот апструзпи

пре СРАННА АОучерат ње ј иза Крхотински махпаралелизам политичке уметности, да МАРТИ теје ма ну руком једном Од својих поузданика, “6 Да етакроцефалусу, хипертрофираног фекалијског ои а ке билном на равним табанима, који приђе ТРИА за Ке буде неупадљив чиме само увећа мистерију ма Па Као бине, и онако извргнуту непријатним тумачењић к што је оно о пројективном хомосексуализму_ подре пе особља. Почеше се дошаптавати, а опАа ућуташе, свак

је за себе, кроз отворе на тараби, посматрао Ван делатност, који је сасвим снужден држао Пелагију зар У ку и, како се касније, прикупљањем информација ни , говорио о експерименталном човековом искуству, О стицању зла, о администрирању смрти. Нимало ДРЕ ТВИН кад је описивао страву, нимало тужан кад је смрћу требало превазићи пораз, симптоматичан кад је лагао, понекад прилагодљив окрутној иницијативи, Пелагије, кога су над зирали зато да би се заштитили од разних субверзивних евентуалија и кога су фаворизовали зато да би та одвратили од задњих мисли, вешто је у јавности неутралисао своју личност, и изложену и постављену проблематику дискретно оповргавао двосмисленом поверљивошћу. и док је товорио како је Крхотински ставио У извештај, његова иста била су сува, усне модре и танке, образи усахли, брада шиљата, а нос кошчат. Његов легендарни хомоцентрички лик, саздан на снажним елементима ништавила, оваплотивши бурно акциденталност судбине и зрачећи из свих периода људске несношљивости слабости вере, наде и љубави, неспособношћу да се одупре, освојио је све забринуте умове који се октроишу чак и кад рутински грете, Зато је Кптхотински, са својим повереником, иначе хранитељем бројне породице, и човг“ом коли уредан и тих и провокативно приступачан, лако саобраћа са саложазем сатоворниковог подсвесног и пресвесног, како У професионалним тако и у лаичким структурама друштва, и одлучио да прегледа регистраторски исказ, 'хабилитационе шелуље о вођењу тела и душе кроз харизматску силу и моћ. и они зађоше у коров који увек расте ту око тарабе и почетле сређивати хартитице. истинољубиви и савесни, и трагајући за флагрантним збуни их недостатак доказа, али превазићоте амбиваленцију сумње и у сопственој делинквенцији веродостојно открише симетрију лажи. Тиме 1ош виле учврстише своје становиште, ионако плаћено, обзирно поттовано, становиттте у којем се стичу највиша ревност, сентименталан однос према птицама, крваво подозрење и у којем се оптимално уважава оптужба, и они почеше сређивати инкриминаторске библиографске нумере и правилно оријентисани према суштини живљења, према универзалном покоравању утврдише да човеково морално дело, подвргнуто анализи тајног легитимитета, открива

"све значајне ефективе неуспеха. Али у свему томе они

сасвим занемарише хронолошко, ритмички низ сродне узајамности, и Пелагијев и Пелагијин живот приказаше као испрекидану феноменалну непосредност душевних обољења, јер нежност, коју су једно другом исказивали и над којом се мотрило, као и осећајна оданост, о којој се у прибелешкама са злурадошћу говорило, посталоше шифре умног застрањивања и деполитизације, па Крхотински и његов поузданик управо ту сабраше мисли о деспотији. Тако су сређивали судбоносну верзију грешне наивности, простоту која је била мања онолико колико то савременици нису могли прозрети, али довољна да стандардима времена дода малу практицистичку несрећу, тиху самоћу безимености и комплекс сопствене недоречености. У том тренутку Крхотински рече, Што даље од беде све ближе смрти, истегну усне да би речи поднеле сав терет тадљиво оптужујуће горчине и изви обрве као да је ономе што је изговорио потребна некаква миметичка траса. Поузданик ништа не рече, осим што махну главом са оним одушевљено подмуклим неразумевањем, тако да се и овог пута, захваљујући личном ангажовању и безрезервном одобравању, заснова толико потребно друштвенокорисно јединствено мишљење. И, коначно, ехргез515 уетђ!5, пред њима искрсну живот, иследна грађа, извештаји са терена као и аутентична Пелагијева и Пелагијина писма, и Крхотински и његов помоћник то сортираше тематски, процесуално припремајући материјал за обраду у вишим инстанцама. Била су то потресна документа о појединцу и појединки, о објектима брижног надзора о човеку и жени који срчано живе промискунитет власти, напуштености, чулне љубави и политике; биле су то социометријске цензорске експертизе које су Пелагију и Пелагији обезбедиле дуговечну архивску трајност и у којој је сасвим уважавајући сензибилитет независне брачне продукције делимично пресликан живот верног човека. Ево извода из тих бележака.

Т. — Рат је свуд око мене и срце је моје крваво, само мртви пролазе клонулих глава и молећи се пред отвореним ракама падају на колена. Преда мном пустотп, али литиће блуди кроз сутон а јеку топова разноси цвркут птица. Толе су ране моје и сузе. Жив сам али не знам чега има у томе, сама је патња довољна да објасни то.

Н.— Будим се ноћу, гладна сам. Неки љули пупају у рано јутро које као бели облак лети према небу. Дрхтим

" за тобом, мили Пелагије,

11. — Борећи се за то мало угледа прибегавао је клевети и теретећи срамом туђе животе, сам је, у својој чистоти, досегао искључивост поштења које није умесно онолико колико жртве пате. То искупљење пренебрегавало је нејасне садржаје части и водило протагонисту кроз изнуђену чедност. Упозорите Пелагија на последице. ,

ТУ. — Нисмо могли утврдити праву природу њиховог повлачења у себе. Држећи се за руке наши мотреници, дуго су пролазили градом и нешто шапутали, молитве или клетве. | Она је имала ружичасту хаљину са жутим појасом и беле ципеле. Њена коса била је увезана жутом траком. Он је имао лако тамно одело и косу мало дужу. Отвопено је тледао и одавао је тип човека који би се радо забављао. Ускоро вгтпе потединости,

У. — Мила Пелагијо, тукли су ме ноћас, везали и туЦе " ки Ба ита па су се кикотали. Један је имао ожиљак на челу. ес али хтели да ме погоде. се Нива сачини

МТ. — Свиће сада и ја се молим за-тебе, мили Пелагије. Само је једна звезда на небу, само је наша патња на земљи. О, како ћемо преживети.

УП. — Потвођујем истинољубивост њихових речи, као и исправност њиховог поступка, потвођујем такоће и то да сам се недостотно ложао и да су штетне моје мисли. Милостива је њихова правда, а Та сам се самостално развијао Долазим, заједно ћемо плакати, ,