Književne novine

ЕСЕЈ

ПОЕЗИЈА СНАТЕ И ОТПОРА

О лирици Матеја Бора — поводом шездесете годишњице '

песниковог рођења

У ПОЕЗИЈИ МАТЕЈА БОРА није велики размак од младеначког заноса и бунта до

дубоке зрелости и — резигнације. Као пес-

ник Бор се нагло појавид и брзо уметнички сазрео. Већ у својим првим песмама показао је склоност ка медитацији и понирању у сложене унутрашње склопове Људског бића. Истина, његова младеначка

поезија није увек успевала да смирено пренсе све немире његовога бића, али то ни-

је њен недостатак, јер она је по својим основним концепцијама ангажована, њу карактеришу брза реаговања на збивања у времену. Поред тога Борова поезија је сва од унутрашњих гестова, утонула у рестаурацију песничког језика, у тражењу израза адекватног узбуђењу, па и израза који ће значити више од реченог, који отвара ново време и нове односе у њему. У то нас посебно уверава његова лирика из рата („Превихоримо вихорје", 1942. године — прва партизанска збирка у окупираној Европи), јер је већ у своме почетку била израз јаких и потресних доживљаја, носила је у себи, а и данас носи, реакције на трагична уништавања људских снага. Та књига је била гесло снаге и отпора, револуционарно и интимно упориште свакога борца у чије је руке дошла, она је одмах по својој појави постала значајно упо риште ослободилачке борбе, а према томе им ослонац свакога борца.

Бор је уопште у својој лирици исказао. свет узбудљиве и веома драматичне наше прошлости: његова визија нашега времена је широка и динамична им захтева знатан психички напор читаоца да се прибере и да аналитички размишља о ономе што је према Боровој визији човек до сада доживео и шта га све још очекује. Овај је песник просејавао кроз густи филтер свога лирског казивања бурне догађаје нашега времена, а ратног посебно, али то није било само просејавање већ и креирање на основу доживљеног, проосећаног и наученог, наслеђеног из велике традиције. Има у овој поезији заноса, грцања до суза и очајања, има дубоких трептаја бића и оштрих судова — уопште ово је зрела поезија по своме садржају и по начину на који га је рекла. Чак и онда кад је интимна, кад је сведена на елементарне унутрашње трзаје бића, кад је израз згуснутих доживљаја, Борова поезија је у акцији, открива сложеност и дубину Људскога бића и филигрантски гради.“ 'унутрашњи портрет човека који ангажовано осећа време и историјске струје у њему.

„Можда баш у тим интимним тренуцима ова поезија и открива своју суштину, јер тада, чини ми се, њен борбени романтичарски полет највише стреми ка будућности, тада њена муњевита надахнућа улазе у најсложеније креативне сфере. О томе, о таквом изузетном песничком узлету посебно сведочи књига „Међу тамарисима“, јер у њој се, више него у било којој другој, сударају акција и драма, чиста поезија и ангажованост — супротстављени су једно другоме: љубав, бол и сузе

— акцији, самоодрицању и друштву. То

показује да је песник човек који воли, али мора понекад и да се одрекне неких љубави у име виших, општих идеала, мора да сузбије и обузда своје страсти и да их затомљује у себи. Понекад се у томе јавља и песникова драма, осети да је крај њега живот прошао као вихор и да је у појединим тренуцима остао опустошен и празан. У тим тренуцима га нешто зазебе и онда се нагло, муњевито и грчевито враБа одбеглим годинама детињства и младости и полако кроз песму надокнађује оно што је заувек изгубљено. Тако песник тихо, смирено, са личном резигнацијом, достојанствено и горко сазрева у себи, тако време сазрева у њему а живот шири етичка и историјска подручја.

С много поуздања се може тврдити да је Матеј Бор данас један од ретких наших савременика који интензивно лирски доживљава наше време и с много стваралачке страсти га уноси У своју лирику. По тој својој особини он представља једну од најмаркантнијих фигура савремене не само словеначке него и југословенске поезије са актуелним, дневним темама, које су по захвату, третману, дубини осећања, визије значаја наших дана и човека у њима — истовремено Мин сложене али и ј националне а ; Говорећи о модерном и традицији у пое“ зији Бор је 1957. године рекао да је дирика израз најсуптилнијих збивања у чове-

је ње у

те : паун и код приступа његовој поезији тај моменат треба увек имати у виду, јер из таквог схватања о функцији МЕНЕ је развија се и његова склоност за суке њем емотивних токова У човековом бићу. То је посебна карактеристика Борове ва рике, јер тамо тле је развијено емотивни

поимање, тамо је и дубока мисао развијена, тамо су ирационални токови освеш| је поезија продубљена, унети

ћени, тамо ! ! нови елементи људске снате, амо

с њу

о пој дубљег етичкот захвата у проблеме живота, џ његове историјске, антрополошке и социјалне односе.

ј веома разноврс-

"Теме Борове поезије су : не, али постоји нека унутрашња снага ко ја их организује У јединствену мисаону

КВИНЕНЕНОВНЕ 7

пи и космополитске.

това мисао израсла из ЛИЧНО.

и емотивну целину. То је друштвена стварност од које песник полази без обзира о чему пева. Али, основна тема његове поезије је, ипак, рат, и зато је исказана као снажан, дубок и потресан крик човека и, преко њега, народа коме је брутално отета слобода и који се не мири с тим да буде поражен, који ни у једном тренутку и ни у једном односу не признаје пораз.

Кроз ждрела гробова ступајмо у нови свет! Зато што умиремо, нећемо умрети.

(Мајчин син)

То је поезија о суочењу са смрћу, грцање пред њом, али и протест, бунт и позив на устанак — и мртви се буне, дух поробљеног народа и иза смрти се бори, његов пркос је остао у поднебљу, у атмосфери, у свему што је живо и што хоће трајно да живи. Борова поезија је израсла из ватре револуције, из њене етичке свести и марксистичке садржине. У рату је Бор био ватрено ангажован у идејним токовима борбе и сугестивно је певао о мукотрпном партизанском животу и његова поезија откривала елементе чисте лирике у најдраматичнијим тренуцима рата, што је била реткост тога времена. Бор је био људски и уметнички до последњег атома ангажован, свака је његова песма била потпун израз његових људских и револуционарних опредељења.

У овом тематском кругу најснажнији су песнички квалитети Борове поезије, јер је у њој најпотпуније исказан хуманизам револуције којој је припадао и најшире отворена вера да живот има смисла кад се човек за њега бори, кад у себи има 6удућности. А Бор је пошао од тога им то нас уверава да је његова поезија по својим етичким особинама, по структури и квалитету свога израза егзистенцијални глас свога времена; она је израсла из њега и говорила о њему, његова је мисаона и емотивна суштина; она је израз борбе против зла и непријатеља, тежња је да се свет ослободи и да се све у њему хуманизује. Ратну Борову лирику карактеришу занос и одушевљење снагом народа, вера У човека, доследност револуционарном опредељењу им зато се сав предаје великим идејама револуције, романтичарски понесен, зажарен и пожртвован:

Сву ноћ нам је огањ певао под земљом у коју сте се данас сами закопали,

ви, семе народа, да сутра из вас иотерају мирисна жита.

Кад нас кроз своја сита

буде сејало време,

будите зрна за нове сетве!

(Семе)

Борове песме настале у току рата запљускују нас ширином свога оптимизма, језгровитошћу мисли, пластичношћу слика, метафора и симбола, потресају нас реше ношћу да помогну, да се супротставе све му разарајућем, узбуђују нас својом отвореношћу и непосредношћу и привлаче уметничком снагом и великом жељом да се свет суштински измени и да људско до-

минира у њему:

Из сваког срца

нек потера — не ружа: нето бајонет!

У себи нек уништи љубав ко воли нови свет!

(У нови свет).

М том смислу, с тим одређењем, Борове су песме постајале снажни симболи и гесло револуционарног отпора, биле су израз нове, марксистичке етике, етике револу-

ције. ;

Послератно Борово песништво с ратном тематиком постаје смиреније, медитативније, дубље залази у унутрашње просторе човека, постаје ехо онога. што се збило. У рату настале песме су бунтарске, реске, рецитативне; оне које су настајале после рата смирене су, израз резигнације, бола што та је човек доживљавао и страве коју је човек са собом понео из рата. Те песме су обрачун са историјом, етичка субли-

Дела А И

| Цу! ' „ши

~ У

МАТЕЈ БОР

мација револуције и њено дубље поимање. Има тренутака кад је ова поезија нежна, сетна, кад је загрцнута и пригушена навалом болних осећања. То је сасвим разумљиво, јер се 'песник удаљио од ватре револуције, од њеног драматичног хода, од конкретних трагедија. Сада је остао са успоменама, с бурним светом који је изнутра измасакриран, суочио се с покиданим сновима и идеалима, оживећле су у њему неке слике из рата и намећу му потребу да буде сведок, да прекинуте снове настави, да их стваралачки оживотвори. Нашао се Бор пред задатком да открије дубоко биће револуције, да лирски искаже њену дијалектичку суштину. То је најсложенији задатак и највећи подухват Борове поезије, али и њена основна покретачка снага, њен марксистички налог.

Док се рана Борова партизанска лирика одликовала бурном и зажареном фразом, док је у њој било бунтовничких крикова и пркоса, дотле се каснија лагано таложи у смирене и интимне медитације. Бунтовнички и младеначки пркос претапа се у осећања тихог и искреног бола. Рат је исувише трагова оставио у њему да би могао бунтовнички да реагује на драматичне по-

„јаве око себе. Непрекидно присуство смрти

га је дубоко коснуло и почео је да гледа и доживљава свет са осећањем горчине и

. резигнације Сусрео се са интимним дра-

мама и оне су букнуле у њему, нарасле су у бритке туге и одјекнуле у неким песмама.као опомене. Песма. „Сусрет' је у том смислу дубока прекретница у Боровом песништву. Поновни сусрет са мртвом женом разбуктао је у њему емоције до најтежег бола, до неуздржаних јаука и потресних грцања:

На врес сам ставио твоју разбијену лобању, дуго сам гледао на њу сав тих и нем. ·

(Сусрет)

Ова песма је настала под великим притиском успомена, које песничком имаги. нацијом прерастају у стварност неизбрисиве трагике. Од тог трагичног тренутка распукла се у Бору жудња за нежностима и топлином, уселила се у његову свест несаница и блије у болу и непреболу који далеко премашује свој предмет пи израста у нову визију живота, која има космополитска и метафизичка одређења. Та интимна драма песника Бора трајно је одредила његову поезију: од тих тренутака непрекидно га походе успомене и он им се подаје, интензивно живи са њима и оне су продрле у сваки његов стих, натопиле је носталгијом и немиром и страствено га

вуку у најскровитије пределе сећања. Ме-

Ђутим, и поред честих меланхоличних расположења, Бор је, ипак, остао ангажовани песник, његове су песме и даље испуњене проблемима човека који се бори и који се никад не мири са постојећим.

У досадашњем филозофском виђењу света и човека Бор је увек стремио ка преображају и увек се супротстављао снагама које су заустављале дијалектички преображај, које су онемогућавале. човека у прогресивној оријентацији. Таква његова настојања до сада најснажније су исказана у песми „Визија“ и поеми „Иде путник кроз атомски век". У овим песмама Бор је испољио снагу визионара суочавајући на рафинирани начин. модерног човека са драмама које у себи крије данашње време, са коренима људског немира и са поживинченим страстима које букте у њему и разарају његова хармонична устројства. Свестан тих пораза савременог човека, Бор је са носталгијом изградио визију човековог драматичког понирања у пакао времена и простора, подижуБи у својој визији страшан протест против уништавања човека, који је истовремено и апел на људску савест. Бор није случајно своју визију послао у свет као телеграм конференцији за разоружање; он је био војник у једном страшном рату и зна каква је и колика је цена слободе:

Ко хоће да живи, нека не живи. У животу је смрт.

(Визија)

Поема „Иде путник кроз атомски век" значи и алегоричну и конкретну ви-

Радослав Златановић

маховина која сад уоколо о дрвеће усправно веже своје модре своје мудре своје мале опасне мреже

стари верни домаћи пас што упорно тризе тешки ланац

кад полазим сам у даљину скоро горак

скоро странац

празне куће које напуштају тад већи уплашене ласте

и копиле што као дрво у гори са зверима хитро расте

заљубљене обљубљене па остављене дивне јаке жене

њина деца њино ридање и луди смех постају део мене

и незакопани ратници који костима ено крај неке реке

као да трле земљу као да мртви љубе усне лепе неке

јој и та врела птица што лети сваком брегу као завичају може да се разболи да се стропошта да ли њене очи знају

забачене цркве које ту у близини крију хладне изворе и њина мукла звона и њина стока што из горе изгоре

улазећи у овај мој црвени дан што је богу Ра дедовина

јој што ми се пије стара словенска и илирска медовина

урвине о урвине и силне безбрижне пијане залутале воде

сад мене и моје љубави на неки страшни континент воде

велико глуво време љуте звери и зараћене војске братими

врела мтицо моја крила што на себи носиш кад-тад врати ми

и све тако даље јединствено и брзо и све

. тако чисто

ја ствари ваздух и животиње и биљке постајемо исто

ОСТАНИ У НЕПОЗНАТОМ КРАЈУ

Израњаван али. непостићен истим путем не враћам се

остани у непознатом крају и децу са женама иним роди

почињем испочетка шикару купујем играјте се силно моји луди коњи

стада су подигла паметне главе галоп им ненадни тутњи кроз срце

ватрару мудри ватрару мукли по пепелу ти се ваљају здрави синови

телали ћудљиви ударајте у моја врата хоћу ручак да прекинем у лицу да се променим

зију смртне опасности савременог света. Пуна густих симбола, ова поема комплексно делује на човекова осећања и изазива језу и страву. Али, крајњи исход Борових визија и контемплација није поразан и не може се квалификовати као песимизам, како су то неки критичари учинили. Бор је говорио о паклу атомског века болно ис великом зебњом, говорио је тако јер је дубоко осетио човекову драму и могући пораз човека. Његове лирске медитације изречене у појачаној температури с тамни. јим тоновима имају пре свега за циљ да опомену човека, да га упозоре на последице које може да изазове сасвим незнатна неразумност. Према томе, не треба рећи да је ова поема плач над садашњим човеком него узнемирено трагање за хуманијим човеком.

То је још један доказ да је Матеј Бор један од оних ретких · песника који се страствено предаје судбини савременога света и човека, он је и овога пута ревоауционар за кога и у коме револуција никада не престаје. Кроз несебично давање себе свету и његовој будућности Бор успева да створи свој систем мишљења, своју поетику, свој варничав и увек асоцијативно свеж стих, у коме се у пуном замаху одражавају импулси савременога живота, токови наше револуционарне прошлости, а можда и наша будућност. Није онда слу. чајна амбиција његове поезије да хвата и лирски уобличава наше време у његовом ходу, јер откривајући и бележећи његове најдинамичније тренутке, он у њима сублимира и своју егзистенцију и ствара неизбрисиве записе о свету који се преображава. Сам појам преображавања, а не пролазности света, изазива у песнику потребу да у: револуционарну епоху колој је припадао унесе и свој сензибилитет. Бор је то успео и зато је његова поезија јелан од израза типичних за натту епоху и у томе треба видети њену посебну вредност.

Миливоје Марковић.