Književne novine

ФЕСТИВАЛИ

ЈУБИЛЕЈ КОЈИ ОБАВЕЗУ ЈЕ

Двадесетпетогодишњица Аубровачких' љетних игара

ОВОГ ДЕТА НАВРШАВА СЕ двадесет м пет година постојања Дубровачких љетних игара, нашег најстаријег и свакако веома значајног драмско-музичког фести вала, Примат Дубровачких игара није потребно много доказивати, нити је пак потребно указивати на изузетни значај већ створене фестивалске традиције У најлепшем граду на јадранској обали. . Фестивал који је асимиловао од свега по мало, — јер Игре су увек биле у исти мах и низ приредаба на амбијенталним позорницама, али и читава једна летња сезона концерата у дивном и преакустичном атријуму Кнежева двора, који се тако претвара у јединствену концертну дворану; Игре су такође и многобројне серенаде, пригодни ноћни програми поезије и музике у атријуму палате Спонза, затим својеврсна смотра фолклора народа и народности Југославије, у извобењу најпознатијих наших фолклорних ансамбада; у граду под Срђем повремено се стварају, на различитим местима, импровизоване. позорнице за балетске представе реномираних наших и страних ансамбала, док се поједине поље, истина не увек најсрећније, претварају у просторе на којима се одржавају симфонијски концерти. Да „и не говоримо о јединственој Хамлетовој позорници —, тврђави Ловрјенац, и о другим тврђавама-позорницама Бокару и Ревелину,'које сваке године постају с неразлучиви Део најзначајнијих фестивалских збивања. И много још других манифестација — позоришних и му зичких — одржава се сваког лета у Дуб ровнику и око њега, на његовом мору и у његовом залеђу, тако да се без икаквог претеривања може слободпо рећи како је првобитна амбиција стварања летњег програма пре свега намењеног разо. ноди приспелих туриста превазиђена још у самом зачетку. Игре већ давно нису манифестација ради туриста и њихове 32баве, него веома привлачни медијум, због којег туристи долазе! Као и приликом сваког јубилеја, тако и приликом ове двадесетпетотодишњице, потребно је сетити се пионирских пот' хвата дра Марка Фотеза и његових напора да се на Ловрјенцу први пут прикаже „Хамлет“, као и његових настојања' да „прид '"Двором“ оживи Држићева дела, управо како је то у Дубровнику у време ренесансе било. Потребно је сетити се и Ступичине поставке Голдонијевих „Рибарских свађа" у старој градској луци, али и Гавелиних режија ДАржићевеа „Хекубе" и, изнад свега, Гетеове „Ифите· није“ у парку Градац. Такође, Гавелина поставка трећег дела Војновићеве „Дубровачке трилогије“ — „На тараци" имала је у себи обележја аутентичности и била је више од уметничког сведочанства о једном ишчезлом времену, Спаићеве поставке „Скупа" Марина Држића у парку Музичке школе, затим Војновлћеве „Дубровачке трилогије“ (прва два дела — у атријумима Кнежева двора-и Спонзе) и, најзад, Палмотићева „Павлимира"“ — представљали су блиставе фестивалске дотађаје, који се лако не заборављају. Мотло би се павести још много таквих представа и неправда је што нам простор овом приликом то никако не допушта, Било је током ових двадесет и пет година, то је ван сваке сумње, и промашаја, али они никако нису могли убити дух трагалаштва, који се, нарочито последњих година, посебно испољио у режија

ма Георгија Пароа, поглавито у његовим

поставкама Крлежиних дела („Аретеј“ и „Кристофор Колумбо"), као и у Јуванчићевој визији „ПЏлакира" у парку Градац. — Немогућно је овом приликом не сетити се и многобројних музичких манифестација — концерата и оперских извођења. Дубровачке љетње игре једино су од наших фестивала члан Удружења европских музичких фестивала и већ сама та чињеница довољно говори о значају и обиму музичког програма, који се сваког лета изводи уз учешће најугледнијих страних и наших солиста и ансамбала, у атријумима палата и самостана, као и на многобројним отвореним просторима. Акб се пажљивије размотри програм овогодишњих Игара, може се констатовати како је организаторима, више него икад досад, пошло за руком да окупе читав низ драмских и музичких ансамбала из Југославије, што свакако представља позитивни резултат међурепубличког договарања, које, како се види, може бити врло ефикасно и плодотворно. Тако је, најзад, изгледа, решено и пштање уче-

шћа у финансирању овог значајног ју-

гословенског фестивала.

Драмски. део програма Игара, ове го. дине, представља срећну симбиозу класичног и савременог: то' је дратоцени сусрет дела наше старије класике, посебно оне поникле у Дубровнику, са драма. ма насталим у нашем веку. Тако у програму доминирају дела Марина Држића („Плакир" и „ДАундо Мароје") и Мирослава Крлеже („Кристофор Колумбо" и „Аретеј“), али су присутни још и Бенетовић („Хваркиња“), Стулић („Кате Капуралица"), Војновић („Еквиноцијо"). и Чинго („Зид, вода"). Томе треба додати и неколико дела из светске драматургије: свакако ће најзанимљивији бити повратак „Хамлета" на Ловрјенац, као и извођење Макијавелијеве „Мавкдраголе"“ У

_КЊИЖЕвНЕНОИНЕ__ 10

парку Музичке школе. Ако томе додамо још: неколико вечери појединих глумаца, онда је слика драмског програма компдетна. И заиста се мора рећи како је овогодишњи _ драмски програм широк, богат и занимљив, што је резултат инвентивне и доследне драматуршке визије Маријана Матковића, коју он изграђује већ три године. То је још једна потврда да драмски репертоар не трпи никакве импровизације, већ захтева трајна и смишљена решења у оквиру једне конти-

„нуиране програмске политике,

За музички део програма овогодишњих Игара може се такође рећи како је ботат и разноврстан, јер обухвата гостовање четири реномирана симфопијска оркестра, неколико хорова и камерних ансамбала, али би солистичких концерата, нарочито наших уметника, могло бити знатно више. А тако би се и присуство наше музике на програму Итара учинило још видљивијим,

Двадесетпетогодишњица _ Дубровачких љетних игара свакако је јубилеј који обавезује. МИ зато је ванредно срећна околност што овотодишњи програм, који нуди заиста једно несвакидашње уметничко обиље, може обележити овај значајни јубилеј.

Рашко В. Јовановић.

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

ЛЕТЊЕ ПОЛО |

Сликарство у средњовековној Србији од 12. до средине

18. века, Народни музеј

у Београду |

У НИЗУ ИЗЛОЖБИ које су после рата приређене у Београду на тему средњове-

ковне уметности у Србији ова данашња ·

је безмало најцеловитија и најинструктивнија. Иконе Пећко-дечанске иконописне школе изложене 1955, велика изложба копија фресака 1959, Иконе у Србији 1961, Средњовековна уметност у Србији 1969, као и низ других, исто тако значајних и науци незаобилазних, окупиле су наше најеминентније стручњаке који су систематски, научно и са пуно жара улагали напоре да открију истину и лепоту наше средњовековне уметности. Због тога је данас то једно добро истражено подртучје, историографски и музеолошки обрађено, али с обзиром на време и сложеност проблема које носи један овакав историјско-естетски, етнографски и социјални комплекс, многа питања још чекају да буду постављена и разрешена.

Ова изложба у Народном музеју помадо се разликује од неких досадашњих покушаја презентације дела нашег средњове ковног сликарства, истина — више у ме-

Тоду него у квалитету: она је замишљена,

с једне стране, истраживања,

као резултанта научних озбиљног истраживачког

-приступа материји која је доведена до по-

требе синтезе, док је с лруге стране изложба постављена и обрађена толико Тасно, чисто и прегледно да се и лаику чи-

ни како је то све тако природно и логи-

чно. Конципирана у основи хронолошки, по великим групама (фреске, иконе, рукописне књиге, слике у емаљу и украсни метал), изложба је компонована од оригинааних комада, на жалост — често фрагмената, који се чувају у многим музејима широм земље, манастирским ризницама, црквама, заводима за заштиту споменика. Већ сама чињеница да је у току припрема за изложбу (која је' најпре приказана у Прагу) обрађено једно огромно подручје и да је знатан број експоната први

пут“ приказан у оквирима презентације

нашег сликарства у огромном и по многочему "изузетном временском периоду, од 12. до средине 18. века, говори о озбиљности подухвата и вредности експозиције. На жалост, због природе материјала, највеће н највредније подручје нашег средњовековног сликарства — фреске, заступљено је минималним бројем експоната. Од око стотину изложених дела, само

једна десетина припада фреско сликар.

ству, и то у фрагментима, детаљима ликова и композиција,

Аџтор изложбе, Десанка Милошевић, показала је не само добру обавештеност стручњака већ и осетљивост естете. обимном _ предговору У каталогу Де санка Милошевић је систематски, са пуно _ ерудиције,- анализирала дела с обзиром на време, историјске услове, стилске утицаје, и међузависности, али и у тежњи да открије само биће слике, аутентичност дела, његову битну, једину карактеристику. Користећи се огромним материјалом који је годинама растао и који је она проучавала, дала је популарну и у исто време врло прихватљиву синтезу о делу византијског сликарства У нашим крајевима, анализирајући оно појединачно, субјективно, непоновљиво, али и национално · специфично, оно што изми че и цркви и канонима стила, религије и

'

· ног. стваралаштва тематски

ПЕТАР ЛУБАРДА: ГЛАВА РУДАРА (ЦРТЕЖ, 1946)

владајућег укуса, и оно опште што доноси време, као широки фон услова који до. приносе рађању дела и одређују његову друштвену функцију. Имајући јасно на уму специфичност појединих „школа", регионалних карактеристика и индивидуалних остварења појединих мајстора, Десанка Милошевић је наше сликарство 12. до 18, века схватила и разматрала као целнну, као јединствен организам који је имао време раста, успона и време стагнације и пада, Зато изложба делује

ника монументалног фреско сликарства. Због тога изложба заиста делује и као антологија мада У основи нема антологијски карактер. |

Богато илустрован каталог допуњен је свестрано обрађеним подацима о сваком лиограф-

експонату, са најважнијим ским јединицама и досадашњим изла_ тањима у земљи и иностранству. То су

драгоцени подаци који ће послужити и стручњацима а не само љубитељима наше уметности.

»

Меморијална галерија Петра Лубарде

ПОШТУЈУЋИ давнашњу Лубардину жељу да Београду остави знатан број својих капиталних дела, Скупштина града Беог. рада и Музеј савремене уметности, у са радњи са Вером Лубарда, уложили су напоре и средства да се Лубардин атеље у Иличићевој 1, у којем је провео последњих петнаестак година живота и рада, претвори у својеврстан музеј Лубардиних дела. 5 РАМЕ. У

Атеље је прерађен по принципима мо. дерне музеологије у изложбени простор, џ који је смештено, поред документације о сликару, око 200 експоната, слика, цртежа и скица. МИзложени материјал представља углавном послератно Лубардино стваралаштво, од 1950. До смрти, У избору који је претежно сам аутор сачи. нио; Ту су неке од оних чувених слика из славних педесетих година којима је Лу. барда отворио нове путеве савременом сликарству у Србији („Фосил", „Оштре стене", „Косовска битка"), ту су и дела из оног прелазног периода шездесетих годи. на у којима је уметник на. непоновљив начин исказао сву драматичност _нашет времена („Рањена птица" из 1957, „Ватра" из 1959, „Камена мрежа" из 1960) али и десетине дела из последњег периода његовог стваралаштва којима се сликар исто тако достојно одужио времену, уметности и народу. Најдирљивије и некако најмо-

_ нументалније делују скице за недоврше-

на дела из којих се наслућује шта би сликар још могао урадити да га смрт није предухитрила.

Ако у Галерији нема предратних слика (што је заиста штета) скице и цртежи за: ступљени су са неколико доратних и рат. них комада, тако да је у овој области видљивији континуитет и преобража! Лу. барлиног дела. р

Последњих двадесетак година Уубарди: је окренуто немиру савременог човека, али и пита њима! историје и поетске вокације која извире из мрачних дубина стваралачког бића. Последња монументална композиција, Први српски устанак, рађена за Народну библиотеку СРС, представљена је скицом великих димензија (130х170) у техници лака на лесониту.

Ово је још један опроштај од великог сликара Петра Лубарде. МИ у исто време потврда да ће његово дело остати трајна културно-уметничка вредност нашег вре мена и наше средине. .

·" Срето Бошњак

ПОП СТРАХИЊА. ИЗ БУДИМЉЕ, ДЕТАЉ ИКОНЕ, КРАЈ ХУГ И ПОЧЕТАК ХУП ВЕКА

целовито , упркос одсуству најзначајнијих представ- о

СМОТРЕ

ТРАД КУЛТУРЕ

ПОЗНАТ по извору буковичког кисељака и бањи која пружа одмор и 1лск, Аранђеловац је сада преко лета светилиште кКултуре и уметности којем хрле музичари, сликари, керамичари, вајари, песници, романописци, глумци... Некадашњи градић удаљен сто километара од главног града, а самим тим и од „центра“ уметничких збивања, данас нуди намернику жељном уметничких доживљаја обилат сплет музичких, драмских, ликовних им керамичких манифестација. Траје у том граду већ читаву деценију један од најзначајнијих југословенских културних манифестација, смотра „Мермер и звуци“, једно оживљено збориште уметника са свих страна наше земље, а сада и из иностранства. Ова смотра заслужује многоструку пажњу: она је, можда, пре света потврдила _акционо јединство привредних им уметничких организација града под Букуљом и оближњих места, „потврђен је изванредан спој настојања радних организација да својим људима омогуће шире упознавање са вредностима музике, сликарства и других уметничких грана, омогућујући им да се духовно обогате, оп лемене и тиме још више постану креатори друштвене политике на подручју културе и уметности а не само њени статички, повремени, конзументи. Велики број привредних. организација, водећих у овом нашем региону, схватио је улогу уметности у оформљивању радног човека као учесника у процесу културног живота и _ издвајањем _ великих _ материјалних средстава омогућио да радни људи Аранђеловца потраже себи места уметничког доживљавања и уживања, а поред њих и хиљадама туриста који долазе у Бању. Уметници су међу привредним функционерима Аранђеловца нашли достојне сараднике и почели једну сложену, дуготрајну и врло ангажовану сарадњу. Вајари су дошли у Аранђеловац пре читаве деценије и у Парку створили најчуднији музеј у Европи. Као вечни становници Бање „дежурају“ скулптуре аутора пристиглих из свих крајева Југославије, са различитим естетским оријентацијама. Ту су дела Косте Анђели Радованија, Виде Јоцић, Милуновића, Баки“ ћа, Тршара, Кратохвила и многих мстактих уметника наше земље, заједно са остварењима француских, румунских, итали-

"јанских, израелских и аустријских мај-

стора скулптуре. Њима се придружује, као новина изузетног значаја, група југословенских керамичара, који су смотру „Мермер и звуци" обогатили својим делима која представљају спој уметничке инспирације стваралаца — керамичара и задовољења потреба „обичних“ људи да У својим домовима имају мале фигурице од керамике, као неку успомену, за неко сећање, за неку изгубљену тајну. У чувеној аранђеловачкој глини ствараће се вазе, фигуре животиња и људи, чаше мм други предмети који оплемењују сваког дневну околину у којој радни човек живи. Група београдских уметника (Иван Табаковић, Борђе Росић и Владимир Буњац), оснивачи тог необичног уметничког посла — „Света керамике“, заједно са Олгом Вујадиновић, Велимиром Борђевићем, Мирјаном Исаковић и другима, наишла је на велико интересовање керамичара из других земаља и током ове сезоне почеће да се остварује шира сарадња.

Програм музичких, драмских, филмских, ликовних и књижевних вечери смотре „Мермер и звуци“ презентира једну веома озбиљно изабрану групу извођача — најбољи · југословенски солисти и ансамбли нашли су своја места у концепцији програма Смотре. Од Београдског балета, који је извео дело Зорана Христића „Даринкин дар“, на отварању Смотре, 4. јула, до свечаног концерта загребачког ансамбла „Ватрослав Лисински“, којим ће се Смотра закључити 23. септембра, изведено је низ концерата, ликов них вечери, сусрета са књижевницима, представа награђених филмова у Пули, балетских вечери, Свака од тих манифеста ција је, у ствари, једна мала смотра, један мали фестивал музике. или боје, казане речи или игре у простору, озрачен белином венчачког камена,

Суделовање на овогодишњој смотри „Мермер и звуци" остварили су у овом периоду од месец Дана како Смотра траје: Крушевачко позориште, њихове титоградске колеге, трупе изворног фолклора, совјетски уметници „Распеване виолине“, Трио Лоренц из Љубљане, архитект Ранко Радовић, виолинист Владимир Шкерлак са младом београдском пијанисткињом Елеонором Сурутком, писци Јанко Боновић и Војин Јелић. Програм у августу месецу испуниће такође Маја Димитријевић у Позоришту једног глумца, Кубански балет, Јасна Буић, Јанез Лајовиц, Недељко Гвозденовић, Душан Јакшић, Крагујевачко позориште, Миодраг Б. Протић, Јуре Франичевић, Пеђа Милосављевић и Совјетски оркестар са солисткињом Људмиом Зикином. Од великог значаја је свечани концерт који ће бити посвећен осам Десетој годишњици рођења Крешимира Барановића, једног од најзначајнијих. југословенских композитора пи диригената.

"Септембар месец, најлепши период у Бањи и њеном Парку, довешће у АранЂеловац Душана Трбојевића и Мирослава Чангаловића, Блажа Конескот, позорттта из Београда и Новог Сада, Десанку Максимовић, Александра Вуча, Хусепна Тахмишчића, шест сликара из шест република приредиће изложбу ,6х 6“ п — на стушиће јесен да лишћем посипа скулптуре које живе у Парку... Остаће, међутим, хиљаде жеља да се и идуће године походи Аранђеловац, некадатшња паланка, а сада центар једног од-највећих наших фестивала. Владислав Димитријевић