Književne novine

ПОРТРЕТ

· САМОУНИШТЕЊЕ И ЕКСТАЗА

О прозном стваралаштву Слободана Џунића

У СВОМ ПРВОМ РОМАНУ, „Виноград господњи", Слободан Џунић каже за своју јунакињу Јерину, једну стару жену препуну мржње и пакости која се непрекилпо свађа са мужем и оином; „У свести ди јој затопотали неки чудни коњи, без „седала и без господара. Она је знала друге коње, не те, знала је још да су ови

4руги отишли, да их нема више, али да'

суипак јакикао корење стогодишњих јела по планини; то се корење — чуђење није дало. титчупати". Желећи да спасе имање Од харчења, Јерина оптужује мужа и сина за материјалну пропаст, за " промашени живот, за старост која је испуњава ужасом. Али она не заборавља ни нека"дашње срећне дане, унука Колчу на кога преноси ' остатке своје љубави, свота пожртвовања. М овој мрачној, сулудој жени бере се две страсти: једна, деструктивна, која оставља за собом пустош, и друга, пригушена, племенитија, усмерена ка незахвалном унуку. Судар ових опречних душевних сила описује Џунић помоћу једне више пута поновљене метафоричне слике о топоту коња. без седала и тосподара. Ова слика, поетски интонирана, садржи изразиту евокативну снагу. Мместо реалистичког описивања психичког живота, коме је често прибегавао у првим књитама приповедака „Зрна" и „Глади“, он у роману „Виноград господњи" примењује поетски метод карактеризације личности, тежећи експресивности језика и драматичности фабуле.

Слободан Шунић је већ тада, 1959. тодине, показао да пут којим намерава да иде није пут традиције, али критика је показала приличну равнодушност према његовом необичном 'романсијерском подухвату који траје петнаестак година, једнако несхваћен. Амбијент Џунићевих проза је локално обојен, док му је језик препун провинпијализама: ништа лакше но закључити, без икаквог удубљивања, да је посреди регионална · литература. Овај аутор је, међутим, упорно, у усамљености, без подршке критике, стварао своје прозно дело, знатно дубље пи општијет значења него што то на први поглед изгледа. Оно пламти од страсне, сочне и густе поезије речи која обликује животно градиво неспутано правилима реалистичке технике писања. Поезија се овде манифестује и у реченици и у структури самог тог. света евоцираног изван свих схема рационалистичке конструкције. Она најпре“ разбија уобичајени поредак ствари, онда, усред тог хаосом захваћеног света, поставила нова, магична правила игре.

Џунићеви јунаци живе по диктату свог ирационалног бића; њима владају чежње, заноси, мржње, комплекси. Они знају за тренутке беса и мржње када су спремни да понизе своје ближње, али исто тако и за тренутке усхићења када праштају све увреде. Њихови доживљаји „су елементарно јаки. Стварност која их окружује представља препреку, обруч који треба сломити да би се могли 0остварити и у љубави и У мрокњи, | Неумерени, у сталној напетости, у некој врсти емоционалног пијанства, они би хтели да измене људе око себе, своју природу, да од својих чежњи изграде један друкчији, подношљивији људски свет. Само у окриљу природе осећају се спокојно. Све оно што се назива цивилизацијом и што им је само у мрвицама дато, Џунићеви јунаци доживљавају као извор узнеми“ рености и осујећивања. Снага која копни или се извитоперује у руши

у заједници лачки нагон, расцветава се у шуми, поред. потока, под звезданим небом. Јерина

не може да поднесе присуство Борђије и Јосима, као што ни они не могу њу да трпе у" својој близини. У том усплахиреном тражењу криваца за друштвени и биолошки слом, увреде се добацују са уживањем. Нетрпељивост као да даје обележје сваком међусобном људском односу. Два бића посматрају се и узајамно окривљују (или гласно или макар само у мислима) за. неуспех. Новац, посед, угдедно име, све оно што се у заосталим сеоским приликама | тешко стиче, само привремено доноси смирење. Нагон за бе моуништењем разара и имућне и сиром У хе, подједнако незадовољне стањем у ко ме се налазе. Мутне жеље које не могу из сами да објасне нити да им се одупру терају их у безумље. Они "воле само Та) свој унутрашњи глас који им помрачуј стако задовољство У заједници, презиру сљет око себе, не знајући 'при том шта

„хоће; ~

Обузети мешавином заноса им лудила,

миоти Шунићеви јунаци настоје да изиђу по стварности коју осећају као окове. Ала, куда да крену, обузети бесом2 Шкргут зуба, проклињање свега и свачега, немоћ и очај; то је њихов одговор. Већином су то снажне личности препуне живеза. Њихова је несрећа у томе што не анзју да усмере СВОЈУ активност, па се збег тога, урлајући, копрцају. свету

Џунићевих проза налазимо мноштво ТИХ.

узаврелих, елементарно јаких личности, мужјака и женки који осећају дамарање живота, али које ипак нису у стању да упознају срећу, осим У тренуцима телес-

) ,

| патио >

конвенције људског понашања, да би.

ног спајања. Они воле живот, али их неки тајанствени нагони, држећи их под својом влашћу, спречавају да осете сву његову лепоту. Између екстазе и жеље за самоуништењем пролази им цео живот.

Ову причу о људима набреклим Од снаге, опседнутим, који сањаре о лепоти, али који су увек спремни ч на сваки деструктивни чин, прича Слободан Џунић са доста хумора и поезије, као неку бајку. Као песник проговорио је касно (књ те поетских проза „Слапови“ и „Дивља ружа“ објављене су 1972. и 1973. године), али се већ раније у начину његовог причања осећао лирски тон. После „Винограда господњег“ дошли су романи „Па-

"гани" и „Курјак“, где је поезија присут-

на и у ритму реченица и у општем штимунгу. _Реалистичко сликање амбијента преображава се у лирску евокацију једне средине колико постојеће толико и из маштане. Стварност у. којој живе ћеви јунаци постепено се дематеријализује: страсти које из њих проваљују уништавају чврстину њене конструкције. Од сада ће они живети у атмосфери прегрејане осећајности и усковитланих инстинката као у јединој реалнодти.

Песник Слободан Џунић сажето п не посредно иоказује своје осећање живота, које је и у његовим романсијерским прозама исто тако присутно али, захваљују“ ћи самој природи прозног фабулипрања, не и толико експлицитно казано. Његова визија је и у поетским прозама н у РО манима дионизијска. Живот је за њега непрекидно стварање које одолева смрти, бујање свежих енергија и ницање младих снага, магма из које се уобли: чава неуништива воља за постојање, клими дионизијској, оргијастичној и ритуалној Џунићев човек, опијен брујањем гласова, препознаје природу као свој ис тински завичај. Све оно што ће доћи ка-

сније — борба за живот, жеља за надметањем — удаљава га од ње, од те природе чије шумове он разуме, чију АУШУ познаје. Човек усред, природе, окружен .·

исконским светом, као у тренуцима митског постања, испуњен је радошћу. Мушшкарац и жена се траже и налазе у атмосфери паганског ритуала, не хајући ни за шта друго осим за испуњење својих жеља. Они су једнаки.

Филозофија заједнице формиране У пивилизацији („Ода двојице само један може да буде први“) не важи за постање првобитне здружености. То није сан о сладуњавој срећи смештен у оквире длетенди о рајском добу човечанства, већ марска прича о јаким људима који се воле и који живот воле на мужеван начин, Најважније је обнављање живота, зачетак и сазнање „да је прастаро дрво живота шикнуло још. за једну пветну гранчицу и жилицу, високо и дубоко доде". УМ поетској прози „Маја" (у књизи „Слапови"), која се приближава песми испеваној у слободном стиху, налазимо и ове редове који евоцирају прелазак заноса двоје заљубљених у опште славље, У космички тријумф животног принципа: „Пева ко како хоће и како уме јКао пијани и као луди заједно са звездама сви људи певају“. Ту се жена воли исто тако једноставно као што се воли цвет, поток, дрво или птица: као манифестација елементарне онате природе и отелогворење животног полета. У питању је паганска глад за уживањем и срећом, паганска равнодушност према моралним забранама, кајањима, патњи. · '

Бића која у заједници пате покушава ју да оживе у дубинама несвесног древне жудње. Окружена природом, она заскрсавају давно изгубљене обредне поступке и успевају, макар и за кратко, да створе илузију среће. „Слапови' и „Дивља Ружа" „описују то настојање човеково, да пронађе испод свих моралних и друштвених конвенција своје аутентично језтро: „Ваљда у жељи да се насити боја за све минуле и будуће дане, прогоњен тима, човек се окреће на све четири стране, као у каквој паганској молитви". Још само у природи откривамо стварање ко: је не зна ни за предах ни за умор; све остало као да је пресахло или пак у свом цветању краткотрајно. Зато тај анонимни јунак Џунићевих постских проза до. живљава сваки тренутак као поновно стварање света: „Вратио се час прапочетка — свејеџ додиру у прожимању једнота с другим, у мењању“,

' » и

Када. у „Гладима" или у „Винограду господњем" описује живот на селу у У гоисточној Србији, Џунић је опор, „смркнут опсерватор несрећних судбина. Ведрина избија из оних његових дела која су писана хумористички или У параболично-постској стилизацији: у „Курјаку", „Паганима" и „Меани поред друма". При. митивни живот на селу не изазива у њему радост; она је, изгледа, могућна само онда када се поглед одврати од непод: ношљивих прилика и судара међу људима испуњеним егоизмом и кад се управи ка сферама светлијим, чистијим, измишљеним, веселијим. „Курјак“ пружа пример веште комичне стилизације живот-_ ног градива. Јунаци овог кратког романа,

Пенча и Пенка, пробијају се кроз живот

захваљујући дукавству, ситним крађама п обманама. Они оличавају, на нивоу сео'ске. свакидашњице натуралистички сагле.. дане у детаљима, виталност, људске природе. Због доследно „спроведене ауторове хумористичке , замисли, ми пратимо до живљаје -.ово- двоје · сироматиних,--на „све. спремних виталних људи са наклоношћу.

'

Џуни- ·

СЛОБОДАН МЏМУНИЋ

Пенча преобраћа вечну сељачку смркнутост у радост живота од данас до сутра, у безбрижност. Он једноставно себи не дозвољава да буде забринут. Најбољи начин да се недаће избегну састоји се у тоМе да се оне исмеју. Ипак, не заборавимо да је ово повест у којој су сви ликови и све ситуације саображени намери пиштчевој да представи један вид живота на хумористичкој равни. Он иде један корак даље, па настоји, не баш срећно, да хумор појача помоћу римованих реченица. Жеља 'за поетским преображавањем животних чињеница долази до пуног из» ражаја у роману „Џагани". Пошто радост живљења може да се манифестује једино у области имагинације, Џунић ствара митски простор који насељава бићима представљеним у духу своје дионизијске концепције. Уверен да је живот у својој неоскрнављеној суштини свечаност, он У овом роману приказује људско постојање као обредни екстатични чин. Јерина, Борђија, Јосим, Колча, Пенча и Џенка, јунаци притиснути животом, незамлесливи су у амбијенту преплављеном светлошћу. Кнез Безум, митски господар оргија, организује пир у време поклада: они исти људи насликани у поетским прозама преображавају се и уздижу У пишчевој визији, ослобађају се нетрпељивости, напајају се мистичном животном енергијом. Мунић је више песник и сањар него реаапстички романсијер: „Пагани“ откривају једног писца који хоће да евоцира исконски, ирационални свет радости; не свет малих појединачних задовољстава, већ свет универзалне среће, где све подрхтава од напона, полета, душевног и физичког уживања. Покладе објављују наступање новог доба, победу нових оби-

чаја кадасу сељациједни другима „опрос-

тили и заборавили у тешком времену равбијене главе, | подвале, оговарања, мржње, крађе, прељубе и друга добра делатоме слична,па се заклели им себи и свима и свакоме, да ће од сутра све почети изнова, као да ничега до тада није било!".

Живот схваћен у духу хришћанске ас кезе исмејан је на страницама овог дела које описује једну необуздану, древну игРу. учесници, Јагода, Милијан, калуђер Виноје и сестра Параскева, воле се и радују под притиском својих нагона и чежњи, у атмосфери пролећног буђења, То је игра крви и узбуђених срца којој се сви спонтано предају. Џунићева реченица се и сама расцветава: ту речи звуче и певају као у лирици. Покладе неће вечно трајати;и животни занос има крај. Та стрепња од пада у време пре и после поклада као да још више уноси страст у душе Џунићељих митских људи захваБених оргијастичним. весељем, а његов стил чини м и сочнијим.

Смрт ће доћи и пробудити их из сна и усхићења, али ће упркос њој, букнути неке друге, нове свечаности и опет ће потећи радост. Без обзира на све недаће које прате његове Спрудиштанце они добро знају да морају све издржати: да би се узнели неопходно је за.њих да живот проживе „да би непрекидно трајало од гонетање прастаре загонетке: таман мис миш одгонетнуо си је, а загонетка се опет појавила загонетније но икада, да би поодужили свет земље, љубави и звезда, светлости и таме, небројених прелаза између дана и ноћи и ноћи у дан! да би

'пркосно и истрајно устрајали. из сваког · пепелишта: како

би до иза бескраја вр: тели своје олалије, своје вретено приче!"

Ово вретено приче врти се помамно и у „Паганима“. У новој Џунићевој прози „Меани поред друма", причање је нешто мирније, лишено раније патетике и мета. форисана, усиљеног и заморног. РеалиС грађена фабула има богат мисаони подтекст и мисаону димензију. То је у ствари, параболична повест о добру и злу, О тражењу среће усред света испуњеног патњом. И овде Џунићеви јунаци више _ верују _ својим _ чежњама својим чулима. Отуда у њих чудесна способност да стварност игноришу, Незадовољни приликама у којима живе, осећају ћи се сатрвеним од судбине, они, побеђени, хтели би да поштопото пораз преокрену у победу. „Меана поред друма" говори 0 судбини једног човека и његове поролице,

но |

х

орности једном јаловом акцијом која га само привидно удаљава од провалије. Налазећи се између реалистичких им поетских проза, између „Глади“, „Винограда господњег“ и „Пагана", овај роман сажима крајности пишчевог односа према животу. Стварност је у њему наслика на са много појединости. Људи који јој припадају осећају је као мочвару. Немајући снаге да се ослободе њене прљавштине, њене оскудице, они ће потражити вештачку утеху и обмањиваће себе сањарењем о властитој вредности. Покладне свечаности, могућне само на нивоу митскот, доживеће у. „Меани поред друма" карикатурално извитоперавање. Оно што су Јагода, Милијан, калуђер Виноје и сестра Параскева остварили у сферама легенде и песничке визије, Бељузан, који води „мртав живот и живот насилу", покушаће да постигне у сеоској крчми, У „Лекиној меани" преображеној у његовој

„алкохолом и незадовољством распаљеној

машти у „светилиште".

Таворећи годинама као сиромах, Ђељузан одлучује да се за кафанским столом потврди, да се испне за неку степеницу на „чудесној лествици". Он продаје ствади које је годинама стицао; његов пример постаје заразан: и остали секапи придружују му се у овом морбилном светковању. Штавише, и његова деца га следе. У задимљеном простору крчме, за прљавим столовима одиграва се, дакле, призор фиктивне среће, кад гомила презрених несрећника уображава да је за њих наступило време „препуно неког нездравот ссијања"“, „дуг сунчани рас пуст“. Жаивот као колективни дионизијски чин, као обред љубави и 'радости, Дера је овде на ступањ хистеричне уке.

Зидови крчме раздвајају два света: је

. дан, женски, спољни, који трди и прек-

лиње, и други, на челу са Бељузаном, који ужива у ритуалу кафанске забаве: у ударању у главе, кукању, опијању, картању, гутању мува. Писац слика тај свет кафанског заноса у фантазматоричној светлости: „Тако узидани, ови њихови мужеви мешкоље се и клибере у тој чуд; ној светлости у меани, као. неземаљској, врте се, говоре и вичу, и не говоре и не вичу али се смањују и расту у исти мах:

" скачу им шубаре, шајкаче и качкети, го-

ле главе лете им на некакво дно и одатле,

ка таваници, зидовима и ван њих, и опет су онде". Помама достиже врхунац када кафански посетиоци, желећи да добију новчану награду коју им је Бељузан обећао, љубе његову децу у. задњицу. У питању је снажан гротескни призор: „До јуче вашке, од јуче до малочас Влашићи, звездано јато, сјајне звездице на небу, а од овог часа па док земља не постане суха гола коска, бела као снег, тако испрана, постојаће и као анђели". У елизоди „Вољење" ЏШунић је приказао заједничко весеље праћено праштањем, једну врсту дионизијске светковине, али овога пута са укусом бљутавости.

„Меана поред Арума" доноси негативну пројекцију дионизијске визије из поетских проза и „Пагана". Овај меански свет незадовољених чежњи рађа се из судара реалности сна о срећи, једнакости и правди. Бељузан и његови другови теже за оним „што мирише као ружа и цвета попут цвећа", за чудотворном тра вом и временом испуњеним светковинама, за животом достојним човека, да би онда, не могући да остваре своје тежње, завршили у крчми где се намећу као господари. Овај роман прича, дакле, о покушају неколицине несрећника да се ослободе подређености и презира, о постојању само једне алтернативе: или живети и даље у. беди, или потражити излаз у крчми, једином месту на коме још могу да се такмиче. У једном дубљем смислу, роман представља параболичну повест о сиромашним и безизгледним "људима, о њиховим покушајима да изроне из мртвила и да се по сваку цену домогну живота који би био мање пуст и неправедан. Попут Мухарема, јунака Булатовићевог романа „Црвени петао лети према небу", Бељу. зан жели да се издигне са нивоа подљулског егзистирања на ниво просечне људскости. На крају романа он се буди из кафанског заноса поставши свестан Свог

. неуспеха. .

Отрежњене личмасти мање интересују писца од сновима и заносима опијених људи. Џунићеза литература лобија у снази онда када екстаза почиње да замагљује контуре реалног. Стање осујећености у коме се налазе изазива полет маште која треба да надокнади проматаје у живо ту. Да би постигле елементарне циљеве,, љубав и срећу, да би осетиле сирови живот чији су део, оне реагују страсно, бурно, нагло. Често одсечене од корења земље, поступају грубо и неуротично. Духовна клима У којој живе обележена је меланхолијом, сензуалношћу, очајањем и сновима. Срећа је за њих замислива само изван граница стварнот, тамо где их пипчева фантазија ослобађа сваке животне веродостојности и реалистичке – истини. тости. Крећући се између свакидашњице која их рањава и свог сна о животу ка: кав би требало да буде, оне осећају свет око себе као мноштво спутавајућих околности. Једино им машта и природа пружају утеху. Ово тетурање људи измећу бића каква она јесу и идеалних представа о њиховим дубљим, неоствареним мо-

остима, приказује Слободан Џунић

са несумњивим ларом живог пи уверљи вог приповедања. % 5 Павле Зорић

%).Поговор роману Слободана Џунића, „Меана

о“ његовим—настојањима-да -се лиичупа -из - .|-- -порса. Арума/;, „који_ узкоро „излази у. издању Српске

стања друштвене и психолошке инфери-

,

књижевне задру:е. ђ

“