Književne novine
Наставак са 5. стране
Ао као у Халеђ у интензивном; ужур"баном раду, трчећи на Универзитет да би што више сазнао и научио и спремајући своја сочиненија и преводе заштампу. Ту је живео, као и свуда, од свог васпитачког рада, давања часова латинског и математике, Главни извор прихода били су му, како изгледа, епископови штићеници, она два младића из Молдавије, који су се. налазили под његовИМ „надзиратељством“ у Халеу и са њим заједно прешли у Лајпциг.
| „С помоћу Бога" (односно, с великом
муком од сопствене зараде) и прилозима „којег доброг, Србина", Доситеј је успео да код Брајткопфа у то време изда „Љу безног Харалампија" и први део „Живота и прикљученија" први део „Совјета здравог разума", као и један превод са немачког; „Слово поучателно господина Шоликофера" (беседе једног реформаторског проповедника, 1784), полажући велике наде у своја „сочиненија"; уверен да ће она утицати да се његов народ просвети и облатороди. „Боље је једну паметну и полезну књи: ту с коликим му драго трошком дати да се па наш: језик преведе и наштампа, нето дванаест звонара сазидати", тврди Доситеј. — „Кал ће нестати мржње и врабжа на земљи2" — пита се он даље... „Зато ћуја писати за ум, за. срце и за. нарави чловеческе, за браћу. Србље све једно којега су они закона и вере".
Зов за путовањем не даје, међутим, Доситеју мира ни у Лајплигу, Мора да види Париз и Лондон. — „Всегда о ови градови читати и слушати, ови просвеште“ ни народи књите у рукама имати а њих воотште не познавати.. то би за ме значило као у мраку живети", пише Доситеј. Зато крајем јесени 1784. године натлшта Лајппиг исанешто зарађених ду ката путује у Париз, где остаје три недеље, а почетком децембра истегодине прелази м Лонлон, у коме, под врло повољним условима, као васпитач живи пола године. За то време не само да је добро на: учио енглески језик, већ је као кућни учитељ створио себи тако добру егзистенцију да је у Лондону могао дефини тивно остати и угодно живети. Али, жеља „ла јотп који лист на матерњем је зику изда" не даје му мира. — „С Ботом дакле нек остане не само Лондон и Париз него које му драто на свету место, гли ја ову моју везховнејшу жељу исполнити не би могао“, каже Доситеј у аутобиографији;
Половином 1785. године поново је у Лајицигу. Ту гајечекаопозив познатог мецене, руског генерала Зорића, пореклом Србина, да дође у његову резиденцију Шклов у Русији првом приликом, где ће моћи да штампа све своје списе, У че кању. те прилике Доситеј напушта Лајпџиг и одлази да види Дрезден и друге
познате градове по Саксонији. Пошто се прилика за путовање у Русију није указивала, а џуштеђене енглеске фунте су потрошене на том путовању по Не
мачкој, он одлази у Беч, где поново жи“ ви као кућни учитељ, с надом да ће му се ипак указати прилика да штампа своје списе, који се све више нагомилавају. Прилика за дуг пут у Русију се, најзад, указује, одлази у Шклов, али га тамо очекује разочарење. Обећана шта мпарија, ни после шест месеци узалуд: ног чекања, није се појавила. Огорчени Доситеј са неколико стотина рубаља долази поново у Лајпциг 1788, године и код Брајткопфа штампа одмах „Басне" (Езопове, преведене и „сербској јуности посвећене") с „наравоученијем". У Лајт цигу пише и завршна поглавља за сво ју аутобиографију. Ускоро (почетком 1789) напушта Лајпциг и одлази у Беч. То је било Доситејево последње бавље"ње у том граду, коме имамо да захвали: мо што смо још пре ускрснућа наше националне слободе добили писана де“ ла на народном језику нашег просветног реформатора, који је за свој мукотрпни рад сматрао да ће му највећа награ: да бити — по речима написаним у Лајпцигу 1783. године — ако неко застане крај његовот гроба и каже: „Овде лежу његове српске кости! Он је љубио свој род!"
„
Мила Обрадовић
=
: “ 4 5
К
(1783), а затим и
ј
/
4
ДАТУМИ
“ к
ко
|
“у |
КАДА БИСМО, условно ни за тренутак, прихватили застарелу и ненаучну поделу (која понегде још опстаје) на „мушку“ и „женску“ књижевност, онда би се за Сидони-Габријел Колет (28. 1 1873 — 3. МШ 1954) слободно могло рећи да је она у ХХ "веку оно што су гђа де Ла Фајет и гђа де Севиње биле у ХУП, а Жорж Санд у ХТХ, с тим што је првим двема ближа не само по вредности дела уопште него и по великом доприносу књижевном изразу, по огромној заслузи за развијање и чување чистоте, лепоте и богатства француског језика. Несумњиво је да је у Колетином делу француски књижевни језик са свим његовим изражајним могућностима, достигао савршенство. Данас, када се говори о „смрти романа“, сигурно је да ће она
заувек задржати глас једног од; највећих ·
стилиста француске књижевности не само ХХ века него и уопште,
Позната и призната за живота (члан Белгијске · краљевске академије, члан, а затим и председник Академије Гонкур, Ве лики официр Легије части, носилац Велике медаље града Париза, предмет бројних чланака и студија, филмова и позоришних комада) Колета данас, двадесет година после смрти, сија сталним и неумањеним сјајем на француском књижевном, не бу, класик по природи своје уметности и класик по вредности и угледу и месту свога дела) Сва у чистој уметности и не будући никад »танге а репзет«, као на пример један Андре Жид, она није, као он, имала да пролази нензвесним путевима књижевног чистилишта који не воде увек у зрачне пределе литерарног раја.
Три инспирације, тачније три опсесивне теме обележавају цело Колетино дело: однос мушкараш-жена и у вези с тим "живот чула и нагона; прошлост, родитељски дом и породица, а нарочито мајка, и најзад, природа, посебно животиње.
Поникла из породице у којој је мајка била ,доминантна личност, и сама испу-
њена осећањем (толико оправданим) соп-
ствене супериорности, распињана потребом да као таква потчињава мушкарца, а да му, као жена буде потчињена, сензуална до прелажења граница полова и врста, Колета је свој лични мит — формиран и под утицајем њених првих веома лоших брачних искустава (када је била предмет књижевног и материјалног искориштћавања од стране неверног мужа) пренела у своје дело у коме је он, разуме се, стално присутан. Зато у њеним романима као што су „Сентиментално повлачење“, „Распусна наивка", „Скитница/, „Препрека", „Шери“ и „Шеријев крај", „Аруга", „Дуо“, налазимо стално вечни
проблем односа, често сукоба, мушкарап- ·
жена, и то у два вида. С једне стране, Колета, свештеница нагона и чулног живота, слика жену фатално везану за чове-
ка, којом потреба за мужјаком суверено.
влада. Колетине јунакиње знају по правилу, за разлику од јунакиња других романа, само за једну врсту љубави: чулну љубав која се рађа у сладострашћу. „Код мене моје тело мисли", каже једна њена јунакиња. „Оно је интелитентније од мога мозга. Када моје тело мисли, то јест када ја... када он.. Е, тада све остало ћути. У тим тренуцима цела моја кожа има душу“ („Сентиментално повлачење").
Иначе, у овој врсти романа, то јест у онима где је реч о љубави било какво да је њено порекло, лако је уочити стални пиклус састављен од три елемента, три женина става према мушкарцу: први је одговор ма позив гласа који долази споља им коме одговара њен унутрашњи глас; други је разочарање, повлачење у себе, усамљеност; трећи је сличан првоме прекид са чамотињом и гордим повлачењем, прилажење мушкарцу и пустоловини по цену нових, патњи. Неки наслови — „Сентименталнб повлачење“, „Скитница", „Препрека" — и сами речито говоре о овоме. Мноте Колетине странице узбудљива су слика патетичне. борбе између потчињавања и слободе (за Колету је карактеристично да борба стално постоји), чије су поприште женино соце и њен разум. Оне су такође слика Колетиних личних проблема које она кроз њих износи и покушава да реши. Писац који прихвата љубавне везе и ослобађа их се или их из бегава, који се удаје и разводи, сав је присутан у оваквим делима.
Али, ако Колета слика жену која се, после дуже или краће борбе, предаје слат ком мили горком' робовању, она такође слика — и ту је нарочито новина њеног дела — жену која престаје да буде објекат, чинећи, напротив, мушкарпа предме-
~ том, предметом посматрања и чулног 32довољавања. Онда када је слободна Од љубави, Колетина жена стиче „привилегију погледа“ (Марсел Биоле-Годино), поста је „мислећи субјекат“, супериорно посма-
1) Превођена на готово све језике света, ла, разуме се, и на југословенске, предмет, изучавања научника и књижевника и школски и антологијски писац, Колета је ОА оних доста ретких аутора који
· налазе обожаваоце у свим слојевима читалачке публике, који се тумаче на универзитетским предавањима широм света и читају у метроу и аџтобусу. Бројне екранизације њених романа, посебне публикације које су јој посвећене после смрти, један трг у Паризу који носи њено име, изложба у На. тномналној библиотеци прошле године, били су при-
| знање њеној вредности и знак популарности.
ЕТА И ЊЕНЕ ТРИ ОПСЕСИЈЕ |
44 Ни ! Поводом стогодишњице рођења и двадесетогодишњице смрти
тра и суди мушкарца, служи се њиме по
својој вољи и потреби. Очигледно је да
се у таквим случајевима налази — поред
осећања суперирности и независности (пре · свега Колетиног) — нека врста освете (о-
пет пишчеве) за сва потчињавања и падове. Да су за Колетина живота постојала.
контрацептивна средства, неке би их њене
јунакиње сигурно узимале да би и тако
што мање зависиле од добре или лоше
воље и веће или мање пажљивости „веч-
ног непријатеља“ и да би постигле што
већи степен равноправности са њим као
љубавним партнером који се по вољи
може узети и оставити, (Није потребно
маглашавати колико је Колета у овоме
не само новатор у књижевности нето и
претеча нових односа међу половима).
Друга Колетина опсесија, други један свет, различит од оног првог, у коме Колета живи то јест о коме пише, свет у "коме се она пречишћава и уздиже, кроз који она себе упознаје, проверава и кроз који се учвршћује, јесте њена младост, њен родни крај, очинска кућа и породица, а изнад свега њена мајка Сидо. Тема прошлости бременита свим оним налред поменутим, стално је и једна од најважнијих Колетиних тема. „Родом сам из краја који сам напустила“, каже она и додаје: „Треба опет да из свог родног кра ја ишчупам све моје корење које крвари“ („Витице на лози“). Захваљујући свакако и тзв. оптимизму памћења, родни крај и породица у Колетином, животу и делу је су онај изгубљени рај за којим та „осетљуива провинцијска госпа“, како је саму себе назвала, окружена градском вревом, стално жали и за којим непрекидно жуди, рај који је, са свим оним што садржи, као неки пробни камен, мерило и критеријум за поступке и путоказ у животу. „Клодинина кућа", „Сидо", „Сентиментална повлачење", „Витице на лози“, „Рађање дана", „У познатом крају“, салрже неке од најлепших страница које је Колета написала. У тим делима у којима се налази најбоља инајсимпатичнија Колета, на рочито долази до изражаја њен дар, дар великог писца и песника, да „обичним“, сва кодневним стварима ДА значај и драж новине.
У вези са другом опсесивном Колетином темом стоји и трећа: то су природа хотште, животиње посебно. Наслеђено пи стечепо у првим тодинама живота, нарочито под утицајем мајке Сидо која је волела све што се на'земљи креће и успева, у бујном, врту родитељске куће и шумама и ливадама родног> Сен-Совера, ово осе-
_ ћање остало је код Колете као једна ве- у лика љубав и као неодољива жудња им потреба. Испуњена снажним осећањем
природе као примитивно биће поникло из ње, које воли да додирне, помирише и окуси све што она пружа онима који живе у њој и разумеју њен језик, Колета носи у себи п утанчано осећање при роде; биће везано за земљу и песникиња иду заједно, сензације и импресије једног, постају осећања која се развијају и до. пуњују код друге. У тој љубави према природи, љубав према животињама —тесно везана за родни крај и детињство која постаје такође једна врста уточишта пред невољама и патњама које лолазе,ол људи, заузима посебно место, У Колетимном случају та љубав, мада и иначе ве ома распрострањена у Француској и ње ној књижевности, представља изузетан психолошки и књижевни феномен.
Док човека слика најчешће у једном његовом виду — „очишћенот“ од наслага цивилизације, у његовом тако рећи чистом стању, са инстинктима и нагонима који доминирају, Колета животиње даје у свем њиховом богатству и разноврсности, почев од њиховог физичког изгледа, преко покрета до сликања најтајнијих кутова њихове душе, чије јој истраживање и упознавање помаже да продире у исто тако тамне лавиринте човекове _ психе, Проучавајући као зоопсихолот реакције животиња у одређеним ситуацијама, Колета је претеча данашњих природњака који се, као Конрад Лоренц, баве испитивањем понашања животиња, да би у крајњој консеквенци објашњавали њима психичке појаве код човека и њихове манифестације на индивидуалном и колек тивном плану. У књите као „Дијалози жи_вотиња“, „Мир међу животињама", „Затвори и рајеви", „Мачка", Колета је унела сав свој, посматрачки дар, сву своју песничку душу и свој блистави дух; час објективно мирни и пуни оштроумних запажања, час пуни маште, поезијем хумора увек прожети пишчевом симпатијом, ти описи спадају међу најбоља Колетина остварења, која поред чисто уметничке вредности која је примарна, имају ми неоспоран документаран, научни значај. , Оно што никада или готово никада нико Колети није покушавао озбиљно да оспори, то су њен психолошки дар и посматрачки смисао, њен култ речи и осећање за ритам и музику говора, њена класичарска склоност за литоти, њена способ пост да на оригиналан, посебан начин говори и о познатом и уобичајеном, комбинована са такође песничким смислом да се диви свему што је окружује и да то дивљење пренесе на читаоца. Ако је тачно да она преко чула открива свет и продире у његове тајне, није мање истина · (Луј Форестије) да она и преко речи от: крива себе и тај исти свет. Као за сваког правог песника (овај писац романа рекао је једанпут да и последњи песник иде испред првог прозаисте), за Колету је реч оно матично средство којим се продире
"
СИДОНИ-ГАБРИЈЕЛ КОЛЕТ '
у“ непознато. Отуда кодње богатство речи, обиље слика, нарочито метафора од ко јих је мноштво — што нимало не изне нађује — узето из природе, посебно из животињског света. А све то спојено са оним познатим. француским осећањем за меру и прецизност. (На питање шта треба ставити у књижевно дело, Колета је олговорила да је само понешто сазнала о томе шта је боље у њега не ставити.)
Ако је Колетина уметност била и ос тала неоспорна и неоспорена, њена мисао и њен морал били су предмет различитих тумачења и оцена. Не одвајајући личност од ствараоца, неки су савременици, поред дела имали у виду и неке Колетине личне особине и поједине тренутке њеног живота. (женске везе, појављивање на сце нама мјузик-холова и кабареа, обнаженост која тек данас почиње да се допуптта и правим глумицама и играчицама), ка да су говорили о поруци њеног дела. Било
_је и необавештених и злонамерних.. Има
их и данас, нарочито оних првих, свуда. Или оних који су њено дело гледали јеАнострано. Ако Колета као писац често има рекло би се претерано много разумевања, то јест оправдања за неке“недостатке и извитоперености људске психе м по пнашања (симпатија с којом говори о жепској хомосексуалности, тумачење садизма као искључиво природног наслеђа“ и сл.), чињеница је, с друге стране да она као ретко ко говори о љубави, нарочито о љубави према родном крају, према при роди, према породици. „Хлеб мога живота и мога пера, љубав“, пише она у књизи „Вечерња звезда", резимирајући тако чттаву једну страну свога дела. Осим тога, као њена учитељица, мајка Сидо, она верује у значај и вредност свега што живи, па и човека. (Управо то олсуство издвајања „божјег изабраника“ човека од друтих живих бића којима Колета приз наје исто право на срећу, то одсуство представљања. човека као искључивог носиоца свих „људских“ врлина, један је од узрока нерасположења неких критичара Колетиног морала и филозофије.)
Као хуманисти уопште и слично својој књижевној сабраћи Монтењу и Раблеу, она тражи слободан развој за човека и мо тућност за њега да ужива у свету у коме живи. Као обожавалац и сликар природе и аполотета живота у њој, она попут Жида из „Земаљских плодова“ или Жана Жи оноа нз „Песме света" и других дела, спу шта човеков поглед на земљу, позивајући та да у стварним лепотама које му она пружа нађе рај за којим жуди. (Колетин атеизам, без агресивности али постојан био је такође један од разлога за љутњу једног дела критичара њеног става пред животом.)
Порука Колетине мудрости (много пре нето филозофије) јесте и лупидно посматрање себе и, света у коме живимо, прилатођавање ономе што нам живот који је и пре нас постојао и који ће и после нас незадрживо тећи, доноси. Ако у њеном делу налазимо култ зларавља п телесне снате обојен извесном грубошћу, у ње му је такође садржана и вештина старења, па, у крајњој линији, и умирања. Мењајући само прву реч у Монтењевој чувеној изреци, могло би се рећи да за Колету „живети и посматрати значи учити умирати". Два њена дела која стоје међу њеним највећим достигнућима — „Сентиментално повлачење“ пи „Раћање лана" нарочито садрже оно што је Тијери Моније, назвао „контралдикторном темом лишавања и богаћења“. У тим књигама посебно, Колета нас учи да је цео живот стицање, богаћење. Прихватајући лупидно и храбро све што нам живот и године доносе. стално богатимо своја сазнања, јер је свако губљење једно ново искуство. а свако искуство нова лобит. Тако нас Колета учи да се. не без храброг напора, мтримо са неизбежном судбином свих људи и свих живих бића.
Михаило Б. Павловић ХИ ју
КИ ЕВИТНОВИНЕ