Književne novine

Џесумњиви · приповедачки квалитети

Данило Николић: „ПОВРАТАК У МЕТОХИЈУ“, „Слово љубве“, Београд, 1973.

КАДА СЕ, пре годину дана, пред нама нашла књига „Повратак у Метохију" јавила су нам се, уз остало, и размишљања према којима смо имали разлога да будемо резервисани, јер се могло догодити да нас подстакну да помешамо књижевна мерила са неким другим, људским, ванкњижевним. Пошто се ова проза појавила после пишчевог дугогодишњег ћутања, могле су нас сентименталне реминисценције одвести дотле да пренаглашавамо околност повратка у литературу, што се код нас — где и даровити ствараоци, вођени дневним животним потребама, понекад на пуштају књижевност — редовно, макар у првом тренутку, са благонаклоношћу бележи. Могла нас је при првом читању и блискост ових приповедака са прозом коју последњих година негује једна група српских писаца (у почетку састављена од млађих прозаиста, а потом и од припадника такозване средње генерације) упутити да се превише бавимо аналогијама, класификовањима и жанровским од: рећењима.

Могло се десити такође да нас, непо-. средно у тренутку поновног књижевног обзнањивања Данила Николића, превише окупира свет ове компактне прозе и осећање живота у њој. У том случају, дОдуше, не бисмо погрешили, јер има довољно разлога да се опширније интерпретира наклоност одређеној врсти атмосфера и занимљивим личностима, углавном оним за које је вратоломни темпо нашег времена пребрз, од кога се оне склањају потпуним бекствима или привременим излетима, супротстављајући успомене, већ претворене у прихватљив животни систем, неизвесном будућем тренутку. У том би се случају књига „Повратак у Метохију" откривала као јединствена целина, руди. мент романа, што најчешће није квалитет који би се смео пренебрећи.

/ Но ипак би сва. оваква просуђивања била уопштена, и тешко би могла да буду чвршће и поузданије заснована, поготову ако претендују да лао трајније квалитете и самосвојности аколићеве прозе. |

Чини се да ћемо посебног разлога имати да искажемо афирмативне судове о књизи „Повратак у Метохију" ако запазимо како су теме затотовосве приповетке нађене без оног напора какав је Код про“ дуктивнијих писаца често видљиво много се "чему види да је Данило Николић писац са одличном опсервацијом, а при том стваралац који није сваку своју идеју

непосредно и набрзину експлоатисао. За.

сваку је причу обезбеђено. довољно дИСтанце од непосредног повода, а такође је припремљен читав један декор, са многим видовима аутентичног и препознатљивог живота. Не бисмо У овом тренутку имали довољно аргумената, а ни правих разлота, да претпостављамо како је присуство доживљених и проживљених, дакле аутобиографских, детаља допринело животно“ сти и сочности прозе, али се У овом случају показало нешто У шта многи ствараоци не верују: да Је и ћутање даровитих писаца једна деликатна стваралачка

фаза.

У набрајању детаља, за које нам се чи-

ни да су поузданије књижевно мерило пштене Д

а бе смемо да занемаримо и један посебан квалитет: приповедачку самоконтролу, како се централна тема ни у. ЈЕ ним случају не би експлоатисала пр " ше, до огољења и осиромашења. па Николић уме, на начин који је ан модерним приповедачима, ла одред „55 нос између основне теме и епизовА ша узгредним детаљима, што изнениа > сну, често каже много више но шт ИЕ непажљивом читаоцу могло учинити, 4

КБИЖЕВНЕНОВИНЕ

импресије о ' опредељењу

а КРИТИКА Ба.

ДАНИАО НИКОЛИЋ

БРАНИСЛАВ ПРЕЛЕВИЋ

сновној нити фабуле. Код њега сваки нови, на изглед случајно унети, детаљ мења односе у хијерархији књижевних података, и — изузев на појединим местима, не честим, где се упада у клишетизираности — остварује хармоничну слојевитост и вишезначност.

Богатство значењима испољава се и тако што се и кроз судбине јунака појединих приповедака и кроз атмосфере осећа да се садржаји не исцрпљују у ономе што је речено; стално је присутан утисак да постоји нешто пре приче, напоредо с њом, и после ње, То је појачано доследношћу нарочитој врсти проблема, судбина и штимунта, као и ненаметљивим тезама које су, стилизацијом, функционално Усмерене. Има се повремено утисак да пи“ сац наставља неко већ раније започето приповедање, а читаоцу се при том чини да му је стварно јасно од чега се претходног полази, или да се најављује некакав поновни сусрет, иако се не би рационално могла потврдити таква најава. Истини за вољу треба рећи да се неке целине, као например „Маска" и „Дневник Невенке Никач" узајамно настављају и обогаћују.

Читљивости приповедака Данила Николића не доприносе само аутентичности детаља, актуелности проблема и језичка концизност. Ови квалитети постоје, али сами по себи не би били у стању да обезбеде укупну књижевну вредност тек стова, Читљивост се постиже и увођењем једне промишљене и. испланиране драматургије, која постоји и у психолошком откривању појединих ликова, али Коју писац уме и самим концептом, условно бих рекао споља, да унесе. Свака је прича компонована као путовање, или као излет, или као одлазак, или као бекство, или као повратак, или као суочавање града и рустикалног пејзажа, прошлости и садашњости, И тиме се остварује ритмика догађања и приповедања, што само писци са даром умеју на прави начин да користе.

Ограбивање од уопштених квалификација, чиме смо започели овај осврт, оба везује нас да и на крају избегнемо сумарне оцене. Ако пропустимо да наведемо наслове приповедака за које нам се чини да их озбиљни антологичари морају паж љиво прочитати, онда то можемо да прав" дамо уверењем да ће пробуђени писац Данило Николић, на најсрећнији начин пробуђени, ускоро пружити повод да о њему поново пишемо.

Чедомир Мирковић

Од конкретног до етеричког

Бранислав Прелевић:

„ИГРАЧ У ВАЗДУХУ“, „Просвета“, Београд, 1973.

АХРУГА КЊИГА песама Бранислава Пре. левића „Играч у ваздуху“, по својим сижејним опредељењима и у реализациј тих опредељења, сасвим се логично надо“ везује на његову прву песничку КљИТУ „Ниоткуд сна". Песме у првој књизи су испеване у класичним формама (сонет), међутим, песме У другој књизи у слобоалном стиху. Већ нам та чињеница сама по себи говори да је песник створио могућ“ ност да тематски простор својих песама испуни казивањем које није копија оног које срећемо у првој књизи. Другим речима, сижејна опредељења су у суплтини остала иста, разлика је само у томе што је, при остваривању тих опредељења, пес ник изабрао други начин. Наравно, самим тим и та су опредељења добила већу ширину. Прелевић у Књизи „Ниоткуд сна" сво: ју спознају и осећање света приказује песничким средствима која се не ослањају, или то чине у сасвим малој мери, на конкретност, Ту је сасвим извесна тежња ка трансценденталном, оном што је изван наше воље, Међутим, у књизи „Иг рач у ваздуху“ своје искуство света и осећање сопствености на конкретни свет. При томе се он само привидно задржава _на фактографском ' опису предмета и појава из наше околине. Чињеница је, наиме, да се код њега

Прелевић ослања.

да обезбеди контекст и температуру 0 1| осећа тежња да се спознаја света, коју

је изразио у првој књизи, рашчлани на анатомске састојке, али да се не остане. само на томе, већ да се пронађу извесне релације које свет најнепосредније праксе спајају и раздвајају од света уопште.

Мосталом, Прелевић је у књизи „Иг рач у ваздуху“, тачније у извесним ње ним песмама, изразио ироничну дмистанцу трема конкретном свету. Није отуда ни мало чудно што многе песме у овој песничкој књизи у својој сижејној грађи садрже и елементе окаске. И сам наслов ове књиге није ништа друго до скаска о свеопштој пролазности,

Но, ово не значи да је то једина значењска димензија овог. наслова. Напротив, то је само једна његова страна. Тај „играч у ваздуху, већ на први поглед, асоцира на људски живот који није нише та друго до „чардак ни на небу ни на земљи". Али исто тако он значи и пројекцију живота који је захваћен валом пролазности. Та пројекција треба.да се прељ нама појави не у садашњем временском тренутку већ у будућности. Дакле временска димензија ове књиге, у којој се она догађа, садржи и димензију будуће, то јест, оно што следи кал пређемо „на другу страну/заједничке ноћи":

На космичкој раздаљини једнакој само

још чама

Преко свих несаница огромног светлосног

стола

У неком новом свету појавићемо се опет Ми који ти се суштино не ближисмо

без бола

Прелевићев песнички поступак и сижејну усмереност његове песме најбоље одражава песма „Распоред ствари“ која спада у ред најкохерентнијих песама књите „Играч у ваздуху". Већ на први поглед се види да песник у овој песми казује. То казивање пројектовано је у три слоја. Први слој чине искази који се односе на ствари _ најнепосредније наше околине (сто, столица), други искази који вемају појединачни карактер већ посебни (камен, стакло, „после чаше долазе све неча шасте ствари"), а из опрега ова два и као њихово продужење следе искази о земљи, о звезди који имају општи карактер,

Занимљиво је да ови искази не теку независно једни од других. Напротив, они су у узрочно-последичном односу, То отприлике изгледа тако што песниково искуство изазива први, први изазива, друти, а као њихов резиме јавља се трећи ис каз. При том је значајно да први исказ није независан у односу на трећи. У току реализације првог песник успоставља релацију са трећим. То значи да је песвик свестан овог. трећег исказа: у било ком тренутку песме:

Да ли столица долази пре атола на знам

То би био први исказ, а трећи би гласио: љиј Да ли то земља долази пре звезде ' не знам

Очигледно је да ова два исказа спаја једна заједничка нит, али је сасвим сигурно да се они ни у ком случају не би уклопили у биће песме да није оног дру: тог исказа на једној страни и на другој заврштног исказа који проистиче из спрета сва ова три исказа заједно, а он је у стиховима:

Али знам сигурно да врхом зида можемо

прећи

Да врхом зида можемо прећи на другу

| : страну Заједничке ноћи

Очигледно је да код Прелевића реч само привидно одражава ствар. Она има своју даљу судбину, која је у чињеници да је она средство помоћу којег песник треба да изрази своју спознају света. Мако су, дакле ствари разложене на своје ана; томске састојке, Прелевић не остаје са.

мо на томе, већ из спрега тих састојака. синтетички даје песничке слике и исказе,

који нису копија ствари. Кол Поехапића се, уосталом, не може говорити о песничким сликама, већ о исказима, а ти иска-

"зи немају ничег заједничког са фактог-.

рафијом конкретних предмета. Они кастају као тежња да се успостави однос и изнађу законитости између људског би“ ћа, предмета којим је оно непосредно ок ружено п света који се налази изван љетове воље. У томе је, поред осталог, и значај ове песничке књиге.

Тиодор Росић # . ,

ДОБА |

Велимир Лукић

Године пусте џи. опори снег!

Азбука море, имена муклих вечери. Кроз последње обрисе ума

Као пустиња зари се реч.

Птице, људи... то вртложје часова. Руб потоњег неба и умор ватре. Сањају! Око тлувих стабала

Гласанп товор сенки. Душе зоре!

Силазе у врт. Можда су већ мртви А можда тек почиње судбина. Дуго

. путују мудраци, Чаролије и нема. Лакомислено свитање

Прекида ток, Одлазе љубавници, У шуму беже звери.

· СЕНКА

Ако поклониш цвет бури

А буру предаш сивим снима, Сазнаћеш можда како жури Самрт сама у свим часима.

Тражићеш пусту утеху рима Зурећи ведро кроз крв и кости; Та иста жеља припада свима. Некако да се живот премости,

Јер и звезде што се клоне Са живог и злог свода Ватре су бивше, то су оне

Весталке старих непогода. Постојиш и ти. Сати звоне... И стабло расте без сна и плода.

БДЕЊЕ, А МОЖДА . МАДРИГАЛ

Слова од пламена, сутон од земље Живи од мртвих... опојна река! Страдање има боју љубичастих цветова А звук само ватра.

Оштар је руб лета, худо путовање облака. Стојим у шипражју. Големо језеро бдије. Преко камења и траве мрави, или сећања: | Сати пробдивени. У небу копље и коса јахача.

Оклева време, не навиру речи, не стиже смисао, У води сребрнаста риба рони ка

подземном сунцу.

Из пехара сломљеног лопи вино, Усне, заспале усне Тајне. Камен бачен кроз сумрак урања у срж,

ПРЕДЕО

И све што заспа

Неста као ветар. Тама. Срж и лишће труло Пакла се чују обале.

У корак са маглом,

Где сенка нека ивили.

То нису сузе, то није грч Већ одавно пресахле нити.

Пасторала давнот. пејзажа, Ружа одевена у сумрак. Речи које недостају, гласови мртвих Пара, мраз, златасто иње.

епрегледна водо, скамењена водо! Праскозорје без кпошњи и без звезда. Голо и замукло. То дете птазнине. Отледало, и не више разбијено,

А скучено као век.

(974

–

ПРАХ, ПУТОВАЊЕ

0д лобања праве мехапе, пд судбине трен. Имена дана, путање боли!

Киша за кишом, и дах за дахом Стихови копне у давним књигама.

Божански певач. прилази рекама За живот свачији постоји песма,

Ал сенка једна припада свима: Плашт што пада крат биљке и звери: Велико. вретено и сати ко вуна. „

Бог гледа у своју дугу ноћ.

Ево, престаје и шапат звезда. Ваздух се Р цери. Пробућено дете отвара прозор,

Кроз тамно лишће беласа,се рука...

Пре него што клоне та рука ће звати, Ал часи су нити, а судбина трен.

Глас допире до обала, до безгласних али!

ИСПРАВКА

У 465. броју „Књижевних новина", од 15. МГ 1974, на 10, страни, у чланку Р, В. Јовановића „Десети сусрети позоришта Србије" поткрала се груба грешка у оце ни глуме Милије Вуковића, која треба да гласи: „Тај млади глумац, поред лепе (изишало је: „лоше") говорне културе, показао је да апсолутно влала средствима глумачког израза. и да уме интелитентно да их користи" 255 не Ије лук