Književne novine

ЦМАКАЛИ СУ ГА, АЛИ РЕТКО | Лазар Сенички, 28 сећаа -ре

ХМ време безнадежног повлачења са РА; ника, вод поручника Гарашанина , био! је одређен да штити одступницу на коти 504, односно на брду званом Липова Главица. Главнина пука нестала је на њихове очи тог предвечерја, мокрог и ветровитог, а поруч "ник Гарашанин је шапутао пред водом у за клону и показивао своје дуге беле зубе, док су му штуцани бркови подрхтавали од стра ха, јер беше остао сам да одлучује о судбини вода. Старешина чете, батаљона и пука нигде не беше, а ни везу са њима није могао успоставити. Млади и лепи поручник је међу њима, прокислим 'и гладним војницима, тражио човека који ће се жртвовати за

опстанак преживелог дела вода и ватром.

из пушкомитраљеза и ручним гранатама штитити повлачење преосталог дела вода, сам, док буде имао среће и муниције,

Нико се није јавио. ћутали су сви и гледали преда се. Поручник Гарашанин је мо рао да одлучи сам. Уперио је прст према Велизару Остојићу и рекао: Ти! Збуњен, Велизар није знао да ли га то на смрт осуђују, или му. неку војничку правду деле, "поштују ли га или га отписују. Прст поручника Гарашанина био је задуго уперен у Ве хизара Остојића, као застрашујући знак да ће заувек остати на ћувику Липове Главице. Смркнут и блед, Велизар је устао и пре него што је за спас вода учинио било шта, окренуо се Милутину и замолио га да он, Милутин, ако преживи рат и врати се кући, поздрави његове кћери и исприча им како је погинуо њихов отац.

Испричај им ти — рекао је Милутин и устао, пљунуо по обичају, опсовао бога и ратовање, Ђавоља и курвинска посла, а онда је стао пред поручника и рекао да ће он да остане на Липовој Главици и штити од ступницу своме воду, јер Велизар има кућу и жену, стару мајку, и децу, а он, Милутин, још нема деце. Истина, има кућу и жену и стару мајку, али деце још нема; истина било их је, али су сва зарана поумирала, или их жена на свет није ни донела.

За поручника Гарашанина био је то тренутак када је морао да обори поглед и задуго га прикује за земљу, јер још јуче шамарао је Милутина, псујући му мајку сељачку, а сада се тај Милутин јавља да им штити одступницу и умре за свој вод. На оку поручника Гарашанина појавила се суза и скотрљала се низ лице. . Иступио је пред Милутина, загрлио га, лично му предао митраљез и поставио га у ров на Липовој Главици. Снабдео га је ручним гранатама, показао му предео који је потањао у сумрак и измаглицу п рекао му: Ово што видиш, то је Србија којом газе душмани! Ене-дер, насмејао се Милутин, зар ја то не знам, господине поручниче»2

Видно узбуђен, поручник Гарашанин је грлио Милутина и стао да га цмаче, као да ће заплакати, а Милутин се мрштио под влажним пољупцима официрским, бришући образе рукавом свог сукненог сељачког гуња, као што је чинио и јуче, после шамарања. ПОМОЛИШЕ МУ СЕ ЗА АУШУ, дао је Лазар Сенички. _

Кроз измаглицу вод поручника Гарашанина је окренуо леђа Милутину и Липовој Главици, сјуривши се низ јаругу. Кад беше измакао, вод је слушао митраљеску паљбу. Шварцлозер је бректао, бректао, све док се не огласише гранате. Тако Милутине! говорио је поручник Гарашанин извлачећи вод усиљеним маршом.

Када на Липовој Главици завлада тиши на, језива, страшна тишина, поручник Гарашанин се прекрсти, шапућући речи молитве за душу Милутина Остојића, а за њим то учинише и остали, не дижући поглед са земље.

Након два—три дана, пуковски свештеник одржа помен изгинулим и помену име Милутина Остојића. Зарозаше се сељаци у сузама пијући из чутуре за душу Милутина Остојића.

УМАЛО ДА СТРАДА ЗБОГ ПСОВКЕ, приповедаше Лазар Сенички, врло често.

Судбина је хтела да Милутин стигне на своје подушје. Сав каљав и поцепан, без опанака, дотетурао се до вода говорећи: Где стег Не можемо вас стићи ни ја ни Швабе. Настаде грљење и љубљење. Највише је Милутина грлио и љубио поручник Гарашанин: Одликовање, одликовање ти не гине храбри војниче! Јебеш одликовање одбрусио је Милутин.

Велизар Остојић је раширених руку чекао да последњи приђе Милутину. Грлио га је највише и најдуже: Брате мој, слатки брате, ти си ми место брата рођеног, спасао си оца кћерима мојим! ·

Извлачећи се из загрљаја, Милутин је Велизару опсовао и рат и кћери и тако је настала пометња у којој је Велизар због повређене части својих кћери потегао тесак ' на Милутина. Уместо похвале и одликовања, поручник Гарашанин је Милутину “03 биљно претио преким судом.

.

ОДСТУПАО ЈЕ НАТРАШКЕ, сећао се Лазар Сенички, коме је, као и осталима који су одступали пред непријатељем натрашке, корак по корак, отаџбина бивала све мања.

људи, шта се ово са нама догађа2 Шегачи ли се ово когод са, нама, или не знају куд нас воде, или је и бог од нас диго руке2 Ено, остависмо онолике њиве и поља; шта само шума остависмо непријатељу! вајкао се Милутин Лазару Сеничком и псовао официре: Куд нас воде, ко да својих кућа немамо и своје чељади у њима, онолике наше воћњаке остависмо! „

Људи моји, ми одступамо брже него што непријатељ може да наступи. Смемо ди бити бржи од њега, ако нам је до образа ста02 — питао је поручника Гарашанина кришом, а поручник му је објашњавао да је вакат да у било чему будемо испред непри„јатеља. Милутин га није разумео ни тада као ни касније. И даље је одступао на трашке, не због непријатеља кога није ни

припове-

8

КОИИЕВНЕНОВИНЕ

|

1

|

било за петама њиховим, нето због поља и шума које су остајале у даљини, негде, под непријатељем. Одступао је натрашке да би гледао оно што је желео и за чим је жалио.

ПОДКРАЈ УБУТА И СТАДЕ ТИХО ДА КУНЕ, приповедао је Павле Кезун. ха

Они који су одступали натрашке све мање су личили на војску и свевише су губили, наду на победу и на избављење отаџбине Кад леђима ударише у гураве, високе планине чија имена нису знали, суочише се са новим непријатељем праћени глађу, оштрим хладноћама и опаким болестима.

Бацали су топове и плакали, не толико што су са њима побеђивали, не зато што су их они својом риком толико пута. обрадовали, не због тога што без њих неће победити, него због тога што су они те топове својом сељачком муком платили, и што се без топова не могу као војска пред савезницима појавити. Окомите камените обале и велике дубине брзих река гутале су челичне вапаје тешког оружја, а торе, под небом, које им није било наклоњено, јављали су се нимало челични вапају болесних и изнемоглих.

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

Милутин је стајао по страни поред јед: ног брдског топа спремног за суновраћање у амбис. Не да топ, не сме се тако, муком и знојем је направљен, стао је да псује, не због тога што је држава пропала, што су многи изгинули, него што је грдна имовина сатрвена. Стао је да виче на једног наредника који је дошао да порине топ. Надвлачио се и препирао са наредником, а кад је топ полетео низ литицу, Милутин устук» ну и стаде тихо да куне.

УМРЕБЕМО У СТИДНОМ СТАВУ, вајкао се Милутин Павлу Кезуну, на једном застанку када је вод поручника Гарашанина рашчеречио последњег коња.

Милутин је жвакао жилаву лабушину и умарао вилице, а пуцњи су се одазивали са ћука, обарајући његове измучене, изморене и болесне другове у потрази за храном. Је ли то пакао или која друга казна бож: ја упућена њему и онима који су га повели2 Је ди то њих ђаво куша: шта се збива2, Која је ово земља» — питао је Милутин пуковског попа, а поп, који већ поодавно бечше изгубио своју камилавку па кроз сусне жицу граби под шајкачом навученом на уши и сваки час истрчава у страну да у получучећем положају чини од себе, рече му: То ти је, брате, Албанија.

Шта ћу ја овде2 — питао се Милутин Остојић и тада и касније и никако није мотао да докучи, какве су га то замисли и мудрости вођа, политичара, краља, војвода и тенерала довеле чак овамо.

У Скадру, док су изнемогли седели поред ватре, Милутин се изувао да би се преобуо. Тек што је назуо просушене чарапе, стиже Павле Кезун и рече: Умре Младен Марка Јеринића! Милутин је скочио и пошао за Павлом. Угледао је Младена како лежи за тарабом сваљених чакшира и, таћа, поред скраме слузавог измета, па је закукао за јединим школцем кога је имадо његово село, не толико што је умро, кодико због тога што је умро за тубом тарабом, сваљених чакшира и гаћа и после свих мука у одступању, а није умро стојећи, на бојном пољу, тамо у Србији, на Церу или

вобору.

СТИГОСМО ДОКЛЕ СУ САМО КЛЕТВЕ СТИЗАЛЕ, шапутао је Милутин Лазару Се-

ничком и Лазару Чарапићу, када је угледао .

море, големо пространство бесловесне во.

де. Био је тужан и осећао се изгубљеним. Колико је дуго путовао; куд се део, како

је далеко стигао чак овамо, до овога недо-

. Бина, до „сињега мора'2 Сећао се да су са:

мо клетве, тешке клетве, тамо У његовом крају виновника слале до сињега мора, а

сада, ево то што се у клетвама помињадо, ,

стиже и њега, ваистину. · - ћ

Окусио је ту воду, море, и осетио да. је слана. Био је то за њега знак још веће из губљености— куд је залутао, шта ће он овде где ни вода није како треба. Испљунуо је воду и згадио се. Где су их то у довели2 Зашто их нису пустили да се кољу са Швабама, да ајдукују тамо по Шумадији, да бране своје жене, децу, мајке, своју стоку и жито.

ЗАПИС 0 МНАУТИНУ „ЋОРУ«

Данко Поповић

официри ·

| : '

к НОВИНА“ ““

еног, утученог, укрцали су га на

брод заједно са коњима. Покренула му се испошћена утроба, стао је да бљује и да шкргуће зубима, псујући себи мајку што га је родила мушко и што је родила у Србији, тамо под Букуљом. | . Нахранили су га, као и остале, конзервама, енглеским, зечетином за коју су им ре кли да је из Аустралије, коју нису разликовали од Аустрије. Прејео се као надничар и позлило му. Добио је пролив и разболео се, грдно п мучно. Унередио се као дете, у чакшире, као и многи његови земљаци, читава гомила војника који су једва знали којим јединицама припадају. То их је потпуно дотукло и поразило, те болести, проливи нарочито. Док су их убијали и рањавадам, док су их десетковали, још су некако веровали да ће доћи и њихових пет минута, али кад се унередише као деца, изгубише сваку наду на победу. Овакви не побеђују — пожалио се Милутин Лазару Сеничком, мислећи на срдобољу која их је домлаћивала исцрпене.

МРШАВИМ ЛАЕШЕВИМА ХРАНИЛИ СУ РИБЕ, приповедао је Милутин као да исказује немогуће,

. у туђим болницама, У

_У туђем св утин и остали, били су

туђој постељи, послушни и преплашени као овце. Срдобољан, Милутин је, данима, укочена погледа зурио у таваницу, да не би гледао како ње тове другове товаре у чамце и бацају у море, рибама. '

Два Енглеза с носилима дошла су и пред Милутинов кревет. Ухватили су га за ноге и за рамена и понели из собе. Неко је из собе слабачким гласом довикнуо: Немојте њега, још је жив!, али, енглески болничари то нису разумели.

Немојте, браћо, још сам жив! — процвилио је Милутин сетивши се да ће га баци ти рибама у море. Енглези га нису разумеди, носили су га и даље, а он је закукао призивајући у помоћ своју мајку, у даљини. У помоћ му је притрчао човек у пижами. Немојте га носити, још је жив рекао је човек у пижами на енглеском је. зику. | Доктор је рекао, ваљда доктор зна боље — казао је Енглез болничар.

Направила се читава гужва. Дошао је и доктор м, напокон, рекао болничарима да врате Милутина у кревет, а човеку у пижами је рекао да ће они, показао је на бол ничаре, ипак, ускоро однети Милутина тамо куд су га били понели.

ХРАНИШЕ ИХ И ПОДГОЈИШЕ ИХ ДА БИ МОГЛИ ДА УМРУ НА БОЈИШТИМА, приповедао је Милутин оживљавајући сећања;

Заједно са многима, и Милутина поново укрцаше на брод. Пошто се добро наповраћаше, једног јутра се искрцаше у земљу за коју ће тек касније сазнати да се зове Африка. Ту земљу доживеше као изгнанство. Било им је врућина, ужасно, а ваздух који су удисали био је тежак и прашњив, Растиње и пргдели које су гледали излазећи у шетњу из камене вароши, ничег сличног немаде са њивама, шумама и воћњацима, тамо

"у Србији. Угледаше и камиле, први пут у

животу, и због тога се осетише изгубљеним још више. У туђим оделима, смешни сами себима, шетали су се само у групама. Тражили су неки поток да виде, али потока

"нигде не беше у тој земљи, па су због тога

били снужденији него док су били тамо, на оном грчком острву. Да на њима нису биле француске униформе, нико'не би помислио да су они било каква војска. Хранили су их чудним воћем, бананама, поморанџама, и јелима од којих се подгојише и заруменеше у образима. Кљукали су их слаткишима на које нису били навикли.

Зашто ли нас оволико хране, питао је Милутин Павла Кезуна. Међутим, кад их опет укрцаше у бродове и рекоше да иду у Грчку, у Солун — Милутину постаде јасно да су их онако хранили само зато да би опет могли да се туку и умиру на новим бојиштима. 5

'ЗАКУКАО ЈЕ КАО ПОБЕДНИК, сећа се Ми-

лутин и о томе је товорио својој жени Живани, врло често,

Осетивши своју земљу под ногама, и Мидутин и остали, журили су као да се не "враћају својим кућама, својим породицама, пољима и шумама, него, као да су журили да умру на својој земљи. Мрлали су гласније него кад је рат започео. Јуришали су на врх Кајмакчалана, па преко Криве реке и многих других бојишта, све док се опет не наћђоше тамо где оу рат и започели, на обалама Саве и Дрине. |

Кад је угледао пространства равног Сре ма, са Милутином се нашали ратна срећа: један усамљен пуцањ, једно залутало тане гразнесе око. ' Ре Мине је јаукао за оком, не толико због тога што га је изгубио колико због тога што га је тане закачило последњих дана, на самом крају рата. Жалио је што га није закачило, ако му је већ суђено, на почетку рата, па не би морао газити у крви до колена, нити би се вукао по каљавим ро, вовима, балегу јео и смрзавао се, нити би, болестан, срао и пишао пода се.

МАЈКА ГА НЕ ПРЕПОЗНАДЕ, .сећала се Гвозденија, мајка Милутинова. '

Седела је Гвозденија на кућном прагу док су мештани, жене и деца, пратили вој' ника без опасача и упртача, главе увијене џ беле завоје, налик на повесмо. Нико га није препознао. Једним оком Милутин је сада гледао свет за који се тукао, ради ко. јег је испаштао. Једним оком угледао је и мајку и видео да га ни она не препознаје.

Глава придошлице сва у завојима поло тела је Гвозденијиним недрима као Ђуле. Чувши познат глас који јој паде на груди, Гвозденија се, уплашена, истрже из чвро тог загрљаја непознатога јој човека и стаде да се крсти као да нечастивог одтОНи.

То сам ја и главом и брадом! викао је Милутин, не на мајку него на судбину. Гвозденија му је пришла и одмотавала завоје све док није угледала и препознала синовљеву главу, а'онда је закукала: Милутине, Милутине! .

Реци Боро им овога и онога света, казао је Милутин, као. да је знао да ће уз његово име уместо презимена бити додат надимак „ћоро" за сав свет и у свим приликама осим код пореских власти и пред судом.

ОТКУП НЕСРЕБЕ, ИЛИ ПРОЦЕНА РАТНЕ ШТЕТЕ, Милутин никако није могао да сконта и разабере.

Склонивши се у хлад под липу, Милутин је седео на клупи уз цименту воде, кад се на капији појавише људи са ташнама под пазусима. Комшијска деца су се пентрала по оградама док су се придошлице поздрављале с Милутином и из својих ташни ва. дили хартије на које ће, како рекоше, уписивати ратну штету.

Ко то све може да попише и да израчуна2 — питао је Милутин пре него што је по чео да ређа штету коју је у три рата пре трпео.

Гвозденија и Живана привукле су се на неколико корака, да би се нашле за случај да се Милутин и овога пута посвађа са чиновницима. Слушајући Милутина, оне су се. чудиле, какву то грану стоку помиње, как ве ствари и које све људе.

Пред чиновницима су стајали листови чисте хартије, а они су се згледали и сле гали раменима — о чему, то Милутин зборизг и

Пиши — рекао је Милутин и стао да на: води грдне бројеве стоке, оваца, говеда, и коња, али не своју стоку, не чак ни сеоску, него много више, целе земље.

Живана је намерно испустила тигањ да би његовом јеком на калдрми опоменула и уразумила Милутина.

Пиши — узвикивао је Милутин, наводе. ћи бесмислено велике бројеве надница из губљених у рату, при чему је урачунао не само наднице војске, него чак и наднице које су у рату изгубили и његови- неприја. тељи.

Хартија на храстовом столу и даље је остајала нетакнута, а чиновници су се згледали.

Пиши! — узвикнуо је опет Милутин, а онда је наводио штету коју су официри при чинили, не мислећи при том на грдне броје ве рањених и изгинулих него на њихов не. марни и расипнички однос према провијанту, војничкој опреми и државној имовини.

Немојте, Милутине да наводите штету целога народа, него само ону која је причињена вашој имовини, — казао је чиновник Старчић, који беше приметио да Милу. тин своју штету меша са штетом целога народа и са неким губицима који се не могу надокнадити ничим, а поготову не нов. чано.

Пиши! — рекао је Милутин, и почео да наводи многе тешке призоре које је током рата доживео, или видео. Помињао је при том жене и децу, мачванске збегове и неку колону Ђака која је залутала и изгубила се у снежним вејавицама на Албанским планинама. .

Не надокнађује се несрећа, него штета — објашњавао је Старчић Милутину Бору, а затим му је рекао да он, Старчић, у име не ке чувене фирме из Београда, врши откуп. ратне штете и да Милутин може своју ратну штету продати тако да ће му одмах бити исплаћена у готовом новцу. _

А, тако значи, казао је Милутин! Тако значи, — погледао их је, придигао се и ру ком показао према капији.

Збуњени, чиновници су ишли према со каку, а Милутин је за њима довикивао: Немате ви плајваз да запишете, нити ваша фирма има паре којима то може испла. тити... |

Живана му је пришла и цименту хлад не бунарске воде ставила на даске храстова стола. Ћ,

Све си учинио како доликује ратнику и домаћину, узми воде, поринула је цименту према Милутину, а он је одгурнуо цименту, довикујући чиновницима: Немам ја штету но несрећу, а то се не продаје... |

Умири се, Милутине, узми хладне воде и помисли како је оним ратницима који не мају своју липу, свој бунар и своју цименту — поринула је Живана опет цименту према њему, а он је и даље мумлао за чиновницима: Оћете да ми откупите несрећу да бисте ме отписали, је ли... а, шта би ме ни остало... — одмеравао им је до лакта.

(Одломак из прозе ЗАПИС О МИЛУТИНУ „БОРУ")