Književne novine

КАИЕВИРНОВИНЕ.

НОВИ ТЕКСТОВИ

НОЋ

Завеса је подигнута. Сцена представља ведру летњу ноћ. Само непредледно звез. дано небо које засводи целу позорницу и спушта се, у позадини, до самог пода сцене. Ничета више. |

Једно време сцена је празна, а онда полако улази ЖЕНА и уморно се спушта на под. Седи на левом боку; погнуте гла= ве, ослоњена рукама р под сцене. Улази ЧОВЕК. Узнемирен је и знатно уморнији. Али хода брже. У

ЧОВЕК: Где си била2 Звао сам те. Ви. као као суманут кроз ову нељудску ноћ,

ЖЕНА: Била сам ту, све време, крај тебе.

ЧОВЕК: Овгј непрекидни мрак. Не Зидим. .

_ ЖЕНА: Покушај да се привикнеш. ЧОВЕК: На ноћ се не може навићи.

ЖЕНА: Сада је као и на почетку. А онда је било наде.

Уноси јој се у лице.

ЧОВЕК: Не! Ни онда није било наде! ЖЕНА: Била је ноћ, иста као и ова сада. Чиста. Неокаљана грехом. Само звезде и земља.

ЧОВЕК: Била је џиновска ноћ у збрци снега и ватре, А онда, једног дана, једна будала подигла је главу и открила небо. „Звезде!“ заурлала је та будала. А звезде су заурлале с тог истог неба: „Не гледајте у нас! Идите својим путем! Ако залутате, нећемо да вас носимо на души!“ Али већ је било прекасно. Главе свих Љу. Ам остале су подигнуте. И предвођени том јудалом, као махнити, похрлили су људи да дижу градове. И ницали су градови на све стране, широм земље. И ти исти Људи, вођени том истом будалом, сваке ноћи отварали су прозоре да се диве овим истим звезлама. Али звезле су, чинило се. тотово из ноћи у ноћ, бивале све мање. Улаљавале су се ношене својим зетром. Људи си нистезали вратове, али све је било улазуд. И дошло је оно најстрашније: звезда више није било. Остале су само дтумљиве баруштине неба и, као опомена, пусти, широм отворени прозори градова.

ЧОВЕК се спушта на колена, крај ње.

ПАУЗА

ЧОВЕК: Боље ла смо остали под пепе_ Лом тих гралова. Зашто смо баш нас двоје греживели2

ма ЖЕНА: Сами на земљи. Можда смо '/ одабрани. ЧОВЕК: Не верујем. Ко би нас ода.

брао2 А и зашто баш нас Авоје2 | ЖЕНА: Неко је морао да остане.

ЧОВЕК» У име чега2 Да види ову пус. тош2 Сумњам. Пре верујем да смо нас Авоје случајно преживели онај пакао.

ЖЕНА: Ла ми нисмо. остали, не би било ни сећања.

ЧОВЕК: Комо лепе среће ла га нема, (Апонтинолј Сећања. Нестати што пре. То је најбоље.

ЧОВЕК тустате. Удаљава се неколико

· корака од ЖЕНЕ, у правцу рамие. ЖЕНА

и даље седи на поду.

ЖЕНА: Али постојало је и једно друкчије небо. Сети се!“

ЧОВЕК: Мислиш да је то небо било постојаније2 '

ЖЕНА: То не тврдим. Али је постојало. ЧОВЕК: Нећу ла се сећам. Хоћу што тое све ла забопавим. Арукчије небо. Глупости. Све је било само трен.

ЖЕНА устаје са пода 'и прилази му.

ЖЕНА“ Не смепт да заборављати, Тај тренутак је постојао. Сети се: моје руке на твом рамену... Спокој лампе... Ти седи: за столом...

ЧОВЕК: Доста! То ничему не води! Око нас је пустош!

ЖЕНА: Тек ће настати ако све заборавимо. Жигт смо док се сећамо.

ЧОВЕК: 'Онда . желим умтем. 6

ЖЕНА: Али ниси .сам. Ја сам уз тебе. Зар ти то ништа не значи2

ЧОВЕК: Добпо ми је познато то твоје Атукчије небо. Пообудим се жив и здрав. Лежим мало у кпевету. Тамо 1е сто, чаша, прозор који ћу отворити. Онда одла. зим из те скучене собе, али не за дуго, до следеће ноћи само. =

ЖЕНА: Нису све собе биле скучене. Мотли смо слободно да говоримо: рука, небо, земља. А док смо изговарали те вевике речи, сети се, није било ни трунке оног лажног сјаја. Могли смо да ходамо кроз те собе, да се додирујемо, али не као слепци у мраку, већ 'обасјани живим људским гласовима који су били свуда око нас. А били су ту, не заборави, и постеља, и хлеб који смо ломили, и чаша из које смо пили, и зидови који нису сметали. овог часа да

10

у Е

ЧОВЕК: Да, била је то права сцена, она древна, могућност да се отворе врата. |

ЖЕНА: Зашто иронишешг

ЧОВЕК: Зато што је тај живот био прелиставање с страница већ прочитане

књиге, И то не једном прочитане књите, ,

Било је то као кад у навиклом ритму раз. мешташ ствари, ветриш постељу, улазиш у пространство њеног ока где те ништа више не изненађује.

ЖЕНА: Лепо. ЧОВЕК: И спуштали смо се у спокој

предвечерја, крај реке безгласне као по..

жар заласка у који се уливала. У тој шетњи сви покрети били су дозвољени. Могли смо, на пример, подићи руку, застати у ходу, потрчати, али, наравно, не даље од те воде коју смо знали. То је

био пут без оштрих окука. Брегови се ни-'

су супротстављали, гране су биле лако зањихане, и дисање је било олакшано. (Пауза) У такав живог сваког трена неко је могао банути и рећи: „Ухватио сам те, опет млатиш празну. сламу!“ Или, што је још горе, свако је могао да стане на твоја врата, да те погледа м, једно. ставно, да ништа не каже; само тако да стоји на вратима и да те посматра годи. нама, целог живота, ако му се прохте. А то је било неиздржљиво. Јер, истини за вољу, нисмо мотли да померимо ни камен с пута, а камоли дрво, сутон, вечерњу

маглу. А о брегу и да не говоримо. .

време!“ И тај њен позив био би сасвим на свом месту, да човек стоји на врху степеница. Али човека више нема. Остале су само степенице. И то какве степенице! Погледај их! Свуда су око нас!

Крајње узнемирен, тотово у паници, ЧОВЕК брзо хода сценом. у разним правцима. С времена на време потрчи, гледајући унезверено око себе. ЖЕНА клоне.

Спушта се на колена и беспомоћно га посматра са пода сцене.

ЧОВЕК: То су те степенице, погледај их! Добро их погледај! То су те степенице, не могућност, већ — то су те степенице! Реч коју нисмо вребали, а ту је! Застала нам је у грлу и полако, али сигурно нас гуши. Хајде, испљуни је ако можеш! И удахни ми живот! Обви поново око мене своје крхке, моћне руке! И реци овој пустоши у мени: „Нек буде живот!“ Уради то, ако можеш! И видећеш како ће, угасли свет опет процветати око нас! Синути у још лешшој светлости!

"ЧОВЕК се надноси над ЖЕНУ, прете. ћи, са мржњом. Она клечи потнуте главе.

ЖЕНА: Милост! /

~ "ЧОВЕК: Нема милости! За нас више нема милости на овој земљи! Погледај добро те степенице! Свуда су око нас, а нема! им краја. То су степенице! Године које нисмо могли ни да замислимо, а види како су пренаглиле! Предео у који не бисмо зашли ни у кошмарном сну! То су те степенице, не могућност, већ, то,су те степенице! И ко сад то упорно понавља:

МОГЛИ СМО ДА ХОДАМО КРОЗ ТЕ СОБЕ, ДА СЕ ДОДИРУЈЕМО, АЛИ НЕ КАО СЛЕПЦИ У МРАКУ, ВЕЋ ОБАСЈАНИ ЖИВИМ ЉУДСКИМ ГЛАСОВИМА КОЈИ СУ БИЛИ СВУДА ОКО НАС. 5 Пи

ЖЕНА: Па ти као да си хтео да будеш Бог2

ЧОВЕК: Камо лепе среће да сам био Бог. Христове муке позеле су у три поподне, а престале у смирај дана. А нашег Колико ће ово још трајати2

ЖЕНА: А ношење крста2 А поруте2

ЧОВЕК: Говорим о његовим стварним мукама. Распели су га поподне, а умро је

у предвечерје. ЖЕНА: Хајдемо одавде. Што пре,

ЧОВЕК: Куда2 Под тај горостасни крст, са ког још капље крв, долазили су да плачу сви они који су били распети у души. Сада је на нас ред. Невоља је само у томе што смо остали последњи. Зато не вилим чему ово наше распињање на крст. После нас овладаће мук. Исус је умро на крсту. Тако су хтели људи. А он је такву смрт прихватио уз благослов свог оца. Испаштао је до последњег часа и умро као човек са криком на уснама. Онда је отпочело људско испаштање, трајало .вековима, и на сву срећу завршиће се с нама. С тобом и са мном. Исус је издахнуо на крсту. И никада, као тог пролетњег дана, нису тако отворено, тако трагично, стали једно према другом добро и зло, невиност и срам, светлост и тама. Али Исус је умро на крсту, то не заборави, да би људи могли да пођу пу. тевима земаљског раја; да би се из тупог пијанства вратили у занос; да би васкрсли из мрачне тромости порока, који подсећа на живот, а смрт је. И тај час, на жалост, остао је непоновљив. Исус је У том тренутку био ломача на којој су буктали заједно сви“болови овога света. И мада је умро узалул, издахнуо је тог дана на Голготи уз крик који је завештао не само онима који су га волели, већ и свим онима који су га били презрели и напустили. А ко ће прихватити наш умирући крик2 Једино тама вечне ноћи и ове неподношљиве, глуве звезде.

ЖЕНА: Хајдемо одавде. Одмах!

ЧОВЕК; Куда2

ЖЕНА: Напред. Што даље.

ЧОВЕК: Откуд знаш где је сад то напред, а где — назад Где — лево, а где — десног Свуда је исто. Пустош. Тражити од мене да пођем напред, исто је тако бесмислено као и очекивати од слепца да

има осећај за нијансе. Подсећаш ме на жену која стоји у подножју степеница

т довикује човеку: „Па ти ћеш опет за.

.„каснити! Пожури већ једном, крајње је

„Попните се, попните се!“ И опонаша обалу на којој више не стојимо. (Пауза. Ко је тајг И зашто је још тако паклено обузет нама2 Његова. моћ, очигледно је ноћ која понавља, која нам непрекидно говори: „Попните се!“

ЖЕНА: Као што сте се сагињали и подизали по кући, у послу. ,

ЧОВЕК (иронично): Као кад сте веровали над књигом.

ЖЕНА: Једноставно, као кад сте се молили, кад сте гледали у очи које су вас смиривале.

ЧОВЕК: Попните се, угасите ту светдост, забога!

ЧОВЕК виче ове речи у небо и, заба. цивши главу уназад, полако се руши и пада на колена. Клечи погнуте главе. Жена нагло устаје са пода сцене. Притрчи ЧОВЕКУ, подиже му главу, трли га, и обасипа му лице пољупцима.

"ЖЕНА: Покушајмо још једном! Мож. да ће успети!

ЧОВЕК је грубо одгурне. Устаје. ЧОВЕК: Успети2! Сада, у овој мори2!

Почне да се смеје хистерично, гледајући у ЖЕНУ. Преставши са смехом, 20-

' вори јој озбиљним гласом, који осцилира

између шаптата ма вике.

ЧОВЕК: Никада није успевало. Увек сам хтео да се окренем на другу страну, да се удаљим за једну малу · слободу даха, за педаљ сигурног спокоја. Али то ми није полазило за руком, јер твоје ноге непрекидно су се будиле, увек нове, горуће као сам пакао. То није био онај млечни шум. Никада нисмо померали гоблаке у сну. Исувише си ме грубо дотицала! А хтео сам да се удаљим нерањив, да заспим у једно друго, у поузданије неко вече, у вече које ослобађа чисти пламен, а не мучну, пољупцима запретану ватру, Чујеш лим, покушавао сам да се удаљим, упорно, јер то није био осмех усана! Питање је да ли је осмеха икада и било! Само усне! Усне које су се зате. зале у два модра лука. И нога која се опасно дизала као неки лутајући, сабла.сни брод заливен сребром ноћи. Морао сам, морао да се улаљим! Али грчевито сам се хватао за ту ногу као дављеник за сламку. (Пауза. Та нога као да је имала очи и пригушени мирис земље, Шта сам тако безумно по њој тражпиог

ЖЕНА: Као да није било простора за реч. Као да није било светлости.

Добрица Ерић

ИЗГРЕВАЊЕ МЕСЕЦА

Изгрева месец ко точако од дреша

и котрља се позлаћеним путом. Раде око плота

. _ разбоји живота.

Као да никад није било леша

на овом гумну посутом барутом.

Изтрева месец. Свлаче се тополе.

Изтревају свици у згуснутој сенци. дудових чадора удовичких двора

(што још миришу на исцеђен мед

. смоле) где нам остадоше синови првенци.

Изтрева месец. Изгрева и река. у Изгрева срце које не посуста.

Доба трећег плашћа

доба сладострашћа. ; Изгревају дотке из тесних „јелека ч чопори зуба из скорелих уста.

Изтрева месец. Изгревају куће. Изгрева бачва пуна белог вина. Пљушти месечина као медовина. Изтрева неко чудо немогуће ) које се зове — Моја Домовина!

Изтрева месец Ко точак од дреша и котрља се позлаћеним путом, Раде око плота Ј разбоји живота. 'Ко да више никад неће бити леша на овом гумну посутом барутом. Изтрева месец. Изгревају лица месечара усред овсеништа шумна, Небо им орово грло јаворово.

Изгревају тротлаве але вршалица што ждеру крстине, ратаре и умна.

Изтрева месец као шлем из рова. Изгрева детиња главица из младе мајчине утробе тек приспеле с мобе.. Изгревају лобање из травних гробова да надгледну своје бивше винограде.

Изгрева месец. Изгревају куће. Изгрева жрвањ прадедовског млина. Посребри перчине паспаљ месечине. Изгрева неко чудо свемогуће које се зове — Моја Домовина!

-7

ЧОВЕК: Само отров лишен сваког сјаја уливао се у вене.

ПАУЗА а.

ЖЕНА: Кренимо. Молим те.

ЧОВЕК: Свуда је исто.

ЖЕНА: Не могу више да једем корење и пијем из смрдљивих, устајалих бара.

ЧОВЕК: Ускоро неће бити ни тога. Земља се нагло суши. >

ЖЕНА: Покушајмо, бар, молим те. Можда постоји још неки брег дрво, извор. ПОВЕК: Ничега више нема. Само ово бездано небо. Ова угашена земља. |

ПАУЗА.

ЖЕНА: Сећаш ли се како је прскао кестен у крошњама зањиханим ветромг Како је падао на влажну земљу. ;

ЧОВЕК: Одувек је било хладно.

ЖЕНА: Знаш, кад се пробудим усред ноћи, увек чујем кишу, ветар, снег, чујем како упорно засипају старе беспомоћ. не градове. И „видим поља, шуме, плани. не, како се гасе, како безгласно старе. Видим реке, мора, поноре, видим како им светлост трне, како тамне. Чујем крике, чујем пољупце свих уснулих. Још увек, веруј ми, чујем људске гласове. Чу. јем како зараста земља, како се подижу нови градови, и видим сунце.

ЧОВЕК: И, тако, пробудиш се једног јутра, кад оно — ни гласа, ни тишине, ни времена. Као и да није јутро. Само безукусни простор. Несагледив. И поми. слиш, наравно, могао си сасвим лепо и да се не пробудиш. Шта више, кажеш себи, боље да си мирно заспао заувек, без 360. гом, без икакве поруке — чист као заборав. А у теби ничега да задрхти: ни сен горчине, ни сен наде. Само стоти пуст и далек. Ни ваздуха. Ни земље под ногама. А што је још лепше, стоји под још незамисливим небом, пред још непостојећим вратима. За тобом ни маховине, ни камена, ни мисли о светлости.

ПАУЗА.

ЖЕНА: Идем даље сама.

ЧОВЕК: У име чега2

ЖЕНА: У име тога што још могу да ходам; да товорим, да мислим; да гледам.

ЧОВЕК: И шта видиш»

ЖЕНА: Тебе.

ЧОВЕК: Оваквог2

ЖЕНА: Да, таквог. Али те још видим. (Пауза) Хоћеш ли са мном2 Последњи пут те питам. .“

ЧОВЕК: Господе!

ЖЕНА уморно, вли одлучпо жрепе ка рампи. ЧОВЕК пође за њом као пребије. но псето.

(Одломак из необјављене драме)

Владимир В. Предић | |

'