Književne novine

ПОЗОРИШТЕ

НЕПЗРЕСНОСТИ РЕПЕРТОАРА

У очекивању нове позоришне сезоне :

СВЕ ШТО ЗНАМО о предстојећим. позоришним догађајима јесу наслови првих премијерних представа. Комплетни репер. тоари јавности нису презентирани, а искуство нас учи да се таквих обећања или обавеза нико и не придржава.

Наше друштво је изградило одређени однос према позоришним институцијама али не и према театру као живој, динамичној и ангажованој уметности. Нама све форме и изрази одговарају. Узнемиравамо се нешто више једино када наиђемо на неке социјално.фељтонистичке или политичке импликације. У том погле. ау позоришта постају све опрезнија и зато, судећи по репертоарима, идејама и стиловима, нисмо ни много борбени, ни · савремени а камо ди авангардни. У дру-

тим срединама дошло је током протекле деценије од одређеније диференцијације у домену идеја, концепата и стилова тако да је превазилажење сопствених заблуда“ довело до нових резултата који импонују својом снагом и естетским вредностима» Ако хоћемо да надокнадимо изгубљено ми се сви заједно око позоришта и у њему самом морамо коначно определити: · иживљене форме које припадају давно минулим деценијама не могу више да се презентирају јавности. Критеријуме. савременог и слободног театра нисмо успеам да наметнемо ни нашим. водећим сценама, а шта је тек остало мањим и немоћнијим ансамблима који делују далеко од главних центара. Шаренило је поражавајуће па се логично поставља питање: шта театарску уметност данас везује за наша животна и друштвена кретања2

Иза банализираних парола о комунама, новој публици, слободним просторима, демократизираној експресивности и ренесанси театрализма не постоји озбиљне и пажње вредна мисао. Између друштва и театра не морају да постоје перманентна конфронтација и кризне ситуације. Поготову ако ове односе не регулишу само материјални фактори него и ачгажованост самог израза. Како у томе домену не налазимо праве и заједничке подстицаје и. акције долази, хтели ми то или не, до извесног отуђења нашег позоришта и дезангажованости која је све упадљи.вија. Наши најзначајнији стваралачки напори па и резултати углавном су везани за класична дела и од раније проверене тек. стове,. Веома мало играмо савремену дитературу, а вероватно ће тако бити и новој сезони. Зато је веома тешко говорити о ангажованости која ће бити пре израз слободе деловања а мање нужде и ограничења у испољавању. Једноставно хтели бисмо снажно позориште а не само неколико вредних или чак изузетних представа! ;

Немамо ни много позоришта ни сувишних ансамбала. Отуд приче о унификацији израза одражавају више нашу немоћ и незрелост да се боримо и прихватимо значајније пројекте и преокрете. По развијености нашег друштва, његовим потребама и егзистенцијалним тежњама требало би да имамо веома индивидуализиране 'ансамбле. Конзервативност није исто што и осећање традиције и зато нико нема право да понавља пређени пут. Ако ангажованост поистовећујемо · са аџтентичношћу онда нови театрализам и . окретање ка суштини, о чему се данас толико говори, није ништа друго него борба · против униформизма и безличности, Ако већ размишљамо толико о природи и смислу театра, не можемо занемарити чињеницу да само јаки ансамбли великих креативних могућности и индивидуалност талентованих и духом САОбодних стваралаца могу да нас уведу У круг оног што данас подразумевамо под светским позориштем.

Можда своје могућности и потцењу“ јемо. Позоришта, теорија и критика не сарађују довољно у том трагању за аутентичношћу израза. У новије време се сусрећемо са парадоксалном чињеницом да се држимо доста резервисано према слободнијим формама и да, истовремено, све више: осећамо утицај извесних тенденција које своју афирмацију налазе управо на Битефу. Нисмо навикли У театру на велике преокрете нити смо вични да се користимо _ стваралачком слободом, па често постајемо жртве једностраности или монопола који поједине групе настоје да наметну театру. Уместо да се сви на свој начин боримо за нове изражајне форме губимо време у лутањима, обазривим компилацијама или. спречавању нежељених девијација. Ситуација је прилично деликатна па се и наша настојања да се Битеф одлучније усмери ка афирмацији оног што је најизражајније и највредније у савременом и авангардном театру — инспирисана жељом да подстицаји за креацију и ангажованост буду далеко плодотлорнији и снажнији.

Театар без ограничења рани на К потврђује као савремена уметност. з Ба перспективе нити можемо бити задовољни оним што се догађа у нашим позоритима, нити уметнички ансамбли ВА. односом према њиховом деловању. Проблем је у томе колико смо спремни да чењамо наше међусобне односе.

Петар. ВУЛКИ ваја а Ае, |

Као и толики пешаци овога града, увиБам да се све мање води рачуна о нама, чак толико да изгледа да" уопште и нисмо „планирани“... Тротоари сваким даном све више постају а тзв.

козје –стазице,

Градско паркиралиште можда снује и да.

их сасвим укине као — непродуктивне.

Невероватно је, рецимо то!, да једно предузеће, дакле једна трупа, људи, које ништа. није уложило за стварање својих „средстава. за производњу“, има, права да тако предано шири та „средства“ — за своју зараду!! Гледајући како и у ком смеру те ствари напредују, помислио сам да би било сасвим на месту да Вам се предложи, друже Председниче, оснивање једног Градског пешачког предузећа, које би било мање агресивно и које би имало задатак да спасе што се још спасти мо. же. У противном биће ускоро нужно да се удружимо и да тражимо да нам се

Статутом трада гарантује право мимоила.· жења на тим козјим путељцима! Ствари:

постају апсурдне, али ако се иде таквим путем, онда је логично да се само на апсурде и наилази!

Кад сам већ у тој „уличној“ проблематици, желео бих да Вас замолим, друже Председниче, да једном приликом скренете пажњу Скупштини, којој председавате, на чињеницу да 1. јануара ступа на. снаду Закон о контроли издувних гасова из свих моторних возила. То је у нашим ваздушним приликама — један епохалан а

закон. извините, никако се нема ути.

БРАНКО КОВАЧЕВИЋ: КОМПОЗИЦИЈА, 1973.

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

СА Т БИЈЕНАЛА САВРЕМЕНЕ ХРВАТСКЕ ГРАФИКЕ У СПЛИТУ — НА СЛИЦИ:

Х

ТИНЕ БЕОГРАДА

сак да су обе стране — они који Закон треба да спроводе ш они који:мисле да га крше — свесне блискости тог датума. Нека ГРАДСКА предузећа ш' даље набав. љају возила која би већ — по новом Закону — у првом минуту 1. јануара: морала изаћи. из саобраћаја!!! А шта да кажемо о толиким возилима која долазе из

· других атара! Наше улице су напросто

запрашене димом и у том погледу наро. чито предњаче ГРАДСКА возила. Ако им је ту, недавно, каваљерски понуђено поскупљење „услуга“, зар им се не би могло сада, опет каваљерски, рећи да те непланиране новце не употребљавају на непланирано „побољшавање“ „удобности“ и „фреквенције“ саобраћаја, већ да: се припреме за: лојалност према новом закону! Немојте ме, молим Вас, другачије схва. тити, али РИГОРОЗНО спровођење 0воз, Закона, који је од највиталнијез значаја

· за- трад, јесте и Ваша шанса да будете

запамћени од, „својих“ грађана! Мислим да ћете се сложити са мном да то за. памћење није ствар само воље већ и битна обавеза сваког градоначелника, заправо његов дуг према граду на чијем челу има част и срећу да стоји.

Извините за ова приватна оптерећења. У нади да нисмо изгубили време, ја пишући а Ви, друже Председниче, чита. јући... ·

Срдачно Вас поздравља. један грађанин који се зове ·

СЛОБОДАН ТУРЛАКОВ, Београд, Дурмиторска ча

ПРВИ БИЈЕНАЛЕ СУВРЕМЕНЕ " ХРВАТСКЕ ГРАФИКЕ

Уметнички салон у Сплиту о т.

ПРВИ бијенале сувремене хрватске графике, као и њене претходнице: Графика београдског круга, Међународни графички бијенале у Љубљани, изложба Савремена југословенска графика у Загребу, Бијенале младих у Ријеци, омогућује да се, на једном веома широком плану, посматрају тенденције савременог, актуелног тренутка графике и на локалном и на општејугословенском и на светском нивоу. Мочљиво је да је југословенска РТрафика престала да буде инфериорна У односу на сликарство и њему, подређена, што је био случај на почетку седме деценије, и да је, достигнувши висок, пре свега артистички ниво, постала самостал; на, оформивши сопствени начин изражавања са свим његовим законитостима. Ло се унеколико поклапа и са напретком "технолошких средстава, тако да се низ ликовних стваралаца — сликара и скулптора, оријентисао и ка експериментисањима која пружају савремене графичке технике. Овакву експанзију је, с друге „стране, подстакао - и нови „однос визуелних комуникација, коме се графика наметнула, пре света због могућности ум" „вожавања листова. (И: Сплитски бијенале, слично као и љубљанска смотра, поставља питање премошћивања јаза, који је на силу створен, између такозване „чисте" и „примењене“ трафике, који објективно постоји, нарочито у Србији. Издвајајући „чисту“ Од

„примењене" графике. проблем се не ре.

шава, већ избегава. Наиме, прво питање које се намеће је „Шта је то „чиста“ графика2" односно у чему је разлика Да ли је „примењена“ она графика која првен“ ствено служи својој сврси — обавештењу (плакат), рекламирању, илустрацији»2 Данас су оваква питања депласирана, јер се основни квалитативни процес у умет' ностима одиграва на бази визуелног ко муницирања, односно на невероватном убрзању на релацији дело — посматрач, те проблем треба посматрати са тог становишта, што управо чини Сплитски бијенале. Уочљиво је да сег губе класични оквири појединих категорија, а да се истраживања окрећу ка интердисципли“ нарном, односно ка тоталном уметничком доживљају. | | а

ПРЕДСЕДНИКУ ГРАДСКЕ СКУПШ |

то. негују и одвајају такозвану

Бијенале савремене хрватске графике је, судећи по овом првом; који се управо одржава у Уметничком салону у Сплиту, замишљен веома широко као пресек кроз двогодишње графичко стварање на тлу Хрватске. Имајући у виду анале „ГрафиТка београдског крута", намеће се закључак да се истраживања и у Хрватској и у Србији крећу сличним правцима, али, док су београдски графичари чвршће ве зани за традицију класичних графичких техника, у којима траже и изналазе нове изражајне могућности, дотле се у Хрватској осећа јача усмереност ка новој технологији, пре свега код млађих ствара: лаца. С друге стране и код хрватских и код српских графичара, а сличан је случај у сликарству им скулптури, уочљиво је интересовање за фигурацију, али је веза са њом у Србији такође далеко чвршћа. Наиме, сем ретких изузетака и краткотрајних излета у апстрактно конструисање ликовног садржаја, српски графичари_ су, углавном, у водама фигуративног. Чак и кад теже да напусте фигурацију, они то чине опрезно и задовољавају се разним видовима асоцијативне апстракције. Раскид са фигуративним, о чему“ сведоче листови Буре Седера, Љерке Шибеник, Вилке Жиљака, Вјенцеслава Рихтера, Ивана Пицеља, Јулија Книферта, да спо менемо само неке на овој изложби, далеко -је изразитији код хрватских стварала-

· ца. Но, основне разлике које се уочавају – при упоређењу ове две смотре долазе и

изрази „чисту“ графику, односно уметнички доживљај који је сам себи пиљ. па

О једној манифестацији која тежи да. постане традиционална преурањено је доносити чвршће закључке после првог паступа. Потребан је низ година да мани фестација добије своју коначну физиономију, али је Бијенале савремене хрватске графике, бар са становишта хроно“

отуда што београдски графичари

. лошког праћења оправдан; да ли му одре-

дити коначну физиономију, или пустити да се она из године у годину формира,

· ствар је пре свега организационог одбора.

Василије Б. Сујић -___

%

МИ лем и

· за предстојећи

|

ПОБОЉШАТИ ПОЛОЖАЈ И АМАТЕРСКОГ _ СТВАРАЛАШТВА

Друже уредниче,

,

У „Књижевним новинама“ од 1. сеп. тембра о. 2. прочитао сам чланак Драгу. тина Вујановића „Хонорар и његово налимје“. Чланак (због свјежине и важности теме коју обрађује, смионости и виталности ставова изнесених у њему) заслужује пуну пажњу, како читалаца „Књижевних новина“, тако и наше жултурно-књижевне јавности, а понабсоб т одговорних друштвених "чинилаца.

Ипак, поред тота свега,.не могу се У потпуности сложити са неким ставовима друга Вујановића. Такођер ћу у овом свом чланку настојати да се надовежем на медитације аутора чланка „Хонорар и његово наличје“. |

Но, пођимо из почетка. ' |

Истина је да је материјални положај писца у нас врло лош, атиме је и сам друштвени положај писца незадовољавајући, им слободно се може устврдити да је писац помало запостављен од стране друштва.

Мада је у овом случају доста неправедно компарирати и изједначавати вриједност и значај професионалног и ама. терског књижевног рада, ипак, налазим за сходно да кажем, да ни културно ама. терско стваралаштво из области умјетности и књижевности није у ништа бољем положају од писца, а да и. не товоримо о положају радничког аматерског културног стваралаштва. Материјална. средства за финансирање развоја културног аматерског стваралаштва су врло ниска, а

· наше друштвене и културне институције

често нерадо дају та средства, тако да брита око егзистенције и развитка кул. турног аматерског стваралаштва пада на. терет бројних ентузијаста који најчешће остају усамљени, без ичије подршке и разумијевања.

Ову своју тврдњу поткријспићу једним нпримјером из СР Хрватске. У тој репуб.лици се већ мет година одржава традиционални натјечај поезије „Млади хрватски пјесници“ (а у, поводу „Дана младости“ и рођендана друга Тита). Циљ 0вог натјечаја поезије је његовање, развијање и подстицање пјесничког стваралаштва чајмлађе генерације у СР Хрватској. Ини. цијатор и организатор те значајне кул. турне манифестације је пјесник Стјепан Лаљак из Запрешића. Најбољи пјеснички радови с тог. натјечаја одабиру се пи штампају у зборнику поезије. Тако је прошле, 1973. тодине, потпуно отказала друштвена помоћ и подршка, тако да је Лаљак сам морао финансирати издање зборника. поезије „Млади хрватски пјесници 1973“, који је штамман чак у пет хиљада примје. рака!! Осим тога, бригу око расписивања, натјечаја и дефинитивног избора пјеснич. ких радова, водио је сам Лаљак — и то све без икакве друштвене награде.

Чудно је, де јасто, да та алармантна чињеница, тај недостатак, та деформација. у нашем културном животу, која је иначе друштвено структурирана, — није побудила пажњу и позорност одтоворних друштвених чинилаца ни до дана данашњег. И зашто се онда често питамо, зашто немамо стваралаца-новатора у области прозе и поезије, пи зашто нам писци нису продуктивнији; а такођер смо често са жаљењем тврдили како су прошле тенерације писаца биле мното продуктивније — а ми у ствари заборављамо да смо 20отово запоставили културно аматерско стваралаштво, — запоставили смо ону прву и толико пресудну фазу умјетничког развоја која утиче на формпрање и умјетничко · сазријевање будућег умјетника. Осим тога што смо неправедно запостави= ли развој културног аматерског стваралаштва — заборавили смо и запоставили. писца, запоставили смо друштвене услове у којима он живи и ствара. Друштвену подршку и друге друштвене прерогативе дали смо спортистима, пјевачима и филм= ским глумцима. '

Сматрам да је заједно са побољшањем

– друштвеног положаја писца, потребно по.

бољшати и друштвени положај културног. аматерског стваралаштва, а посебно радчичкот културно.аматерског стваралаштва.

Друг Вујановић у свом чланку тврди да су друштвене награде за умјетнички рад писпа изгубиле свој стимулативни смисао. Јасно је да се под том друштвеном наградом подразумијева новац. МеЂутим, за правог писца новац није стиму. ланс за умјетничко стварање. Сигуран сам да ниједан прави писац кад започне писати било које књижевно дјело, не размиш“ ља о новцу који ће добити за то дјело. Њему је у циљу да да свој конструктивни допринос југославенској књижевности и култури уопште. Али, наравно, Вујано-“ вићев чланак може послужити као добар потицај за разматрање социјалног поло. жаја писца у нас.

Било би добро кад би неко од писаца, контрес писаца Југосла. вије, написао пешто на тему: „Социтални положај писца у Југославији“ по „ЛАруш“=

· твени положај. развитак и улота култур-

ног аматерског стваралаштва из области. књижевности“.

'

АНЂЕЛКО | АНУШИЋ

, радник, 4 Петриња.

Ул. Малинова бр. 4. - |

КЊИЖЕВНЕ НОВИ 9

пи