Književne novine
"ЕСЕЈ ,
ПОРТСКА. РЕЧ И Животни чин
На тему „поезија — друга реалност2“
1,
ПРЕМА ЈЕДНОЈ општој предрасуди, песма је сан; другим речима, она је негација јаве или стварности. Током нашег века, бројни песници и мислиоци покушали су да се ухвате укоштац са овом предрасудом која влада већ одавно (али не и одувек). Одбацујући свођење поезије на илузију, они су целокупну уметност третирали као неку самосвојну стварност. Тако, за апстрактног сликара Пита Мондријана, слика би била предметни, реални Антисвет који контрастира свету природне реалности. Насупрот овом другом свету, стајала би апсолутна хармонија која одликује структуру уметничког предмета, У том кључном питању, Мондријан и слични уметници приближују се појединим савременим мислиоцима, као што је, на пример, Макс Бен-
зе. Овај западнонемачки филозоф држи да
математичка конструкција представља извесну специфичну нужност која коег-' зистира са природним нужностима; исто тако, естетичка креација презентује једну особену стварност која је дата заједно са осталом стварношћу; по Бензеу, дакле, уметноот би била ко-реалитет. .
У том погледу, међутим, Мартин Хајдегер изгледа радикалнији него Бензе. Према овом егзистенцијалисти, језик је дом бића. Стога би нам етимодошка анализа одређених речи омогућила да „ослушнемо" њихов егзистенцијални смисао, То значи да сеу поезији настанила сама егзистенција која превазилази не само човека већ и бога. У огледалу Хајдегерове онтолошке естетике, . поезија се одражава као теургија. Јер, песништво је истина бића, а у таквој истини (по Хајдегеру) присутне су тајна и светиња, које обухватају богове.
Оптолошка естетика је очигледно принуђена да побија ону гносеолошку концепцију по којој уметност није никаква самобитна стварност, већ одраз стварности у људском духу. Поменута естетика приказује уметнички феномен као нерешиви спор „света“ и „земље"; при том, земља одговара тами или скривености, док свет означава осветљење или откривање. Ако се прихвати наведени приказ, онда се мора закључити да нешто тамно и несазнатљиво пребива у најинтимнијој, најтрајнијој суштини уметности. Овакав закључак се директно коси са схватањем уметности као својеврсног сазнања. Сачињавајући „дом бића", песничко дело стајало би насупрот сазнању; сем тога, Хајдегер мисли да се оно уздиже изнад уметниковог креативног делања; за њега, творевина је битнија од стварања. ;
На тај начин, између гносеолошке и онтолошке естетике води се оштар теоријски спор који има дубоку историјску позадину. Овај спор личи на епилог и ехо једне давне естетичке разногласице у крилу хритћанске: цркве. Иза Хајдегерових леђа на-
ре се удаљена фигура Јована Дамаскина, који је још у ММП столећу онтологизовао верску уметност. Сходно Дамаскиновој теорији о иконама, уметност би понављала главну хришћанску мистерију, то јест очовечење Апсолута. Овој онтолошкој естетици одговарала је византијско-руска иконо„графија. Насупрот томе, католичка уметност Запада нагињала је гносеолошкој естетици. У својим делима, она није тежила да презентује само биће Христа, већ да репрезентује његов лик. Бото,. на пример, не претендује- да „оваплоти" Христа у микрокосмичком простору иконе или фреске; он се задовољава тиме да прикаже Исусово обличје, а такав приказ подразумева дистанцу између слике. и њеног „модела". :
У наше време, онтолошко схватање у. метности не отклања недостатке гносеолошке естетике; напротив, оно их мистификује и потенцира, додајући им своје сопствене, још теже недуге. Органски дефект изложеног схватања јавља се као редукција бића на ништавило. Под утицајем разтовора са Хајдегером, један Јапанац је на необичан начин интерпретирао јапанску реч Ку која значи, отприлике, исто што и ништа. Ако је веровати том тумаче њу, ништа би било виши називбића.
Остављајући по страни историјске корене,
и теоријске огранке истог тумачења, овде ћемо погледати како се оно, реперкутује на нашу мисао о поезији. ар 4
Узмимо, дакле, да се биће схвата кроз ништавило; у том случају, по Хајдегеру, _ поетска реч имала би се разумети кроз ћутање. Сада је јасно да онтолошка естетика преобраћа поетски говор у његову негацију: у ћутање. Или, што је исто, она укида поезију. Поврх тога, ова естетика укида. саму себе, јер њен закључак противречи њеној основној претпоставци. Хајдегер претпоставља да песничка реч образује „кућу бића"; али, он закључује да је ово биће равно ништавилу, којем, у области поезије, одговара ћутање. На тај начин, уместо да поезију узвиси изнад привида, Хајдегер је
спушта још ниже, џурањајући је у ништави, |
ло. Његов егзистенцијализам преобраћа се у нихилизам, то ће рећи — у властиту супротност. У том преобраћању манифестује се слом онтолошке естетике, а пре свега неуспех њеног покушаја да појми против. став бића и сазнања. па
Ова естетика не савлађује означени про. тивстав; сасвим обратно, она му се повињава, пошто је доследна руководном егзистенцијалистичком начелу које је Карл Јасперс формулисао у виду следећег афоризма: „Ја нисам оно што сазнајем и не сазнајем оно што јесам". Чистећи уметнички „феномен од мисаоних и сазнајних примеса, естетичка „онтологија" одстрањује идеологију из уметности. Једном речју, она дезидеологизује уметност, Пошто је јасно шта та дезидеологизација значи у савременом друпе
1
КЊИЖЕВНЕНОВИЕ 5
твено-историјском контексту, овом прили- |
ком се више не бисмо задржавали на њој, већ бисмо се вратили односу бића и сазнања, уколико тај однос одређује структуру песничког и уметничког дела.
2. Па
"Разматрани однос је једна дијалектичка _
противречност, коју онтолошка естетика не решава него је заоштрава до извесне супротности метафизичког типа. Самим тим, она још више отежава и запегљава онтолошки проблем уметности, који, ионако, спада међу гордијске чворове естетичке проблематике. Када дотичу питање „онтолошког положаја" песме, Велек и Ворен виде у њему „једно крајње тешко епистемолошко питање". Ова изузетна тешкоћа потиче отуда што се песма не да редуковати на пуко мишљење, али ни на чисто биће. –
Лењин је инклинирао закључку да се уметност не може определити као егзистенцијална реалност у обичном смислу. Тумачећи Фојербаха, и настојећи да уметност диференцира од. религије, он је писао: „Уметност не захтева признање својих дела као стварности". Са своје стране Берђ Лукач је увидео несводљивост уметничког дела на голу идеју; отуда, он је таквом делу приписивао специфичан, естетски реалитет, али је одмах додао да је то „ипак, само, стварност под знацима навода". Сва ова разматрања побуђују утисак да уметност и јесте и није стварност. Лукач појачава ту амбивалентну импресију, када доказује да уметничке творевине делимице превазилазе стварност, а делимице је не достижу. По нашем мишљењу, Лукач је овде сагледао, ону суптилну дијалектику која- дејствује између стварности и уметности. |
Та иста дијалектика измакла је Мартину Хајдегеру. На првом месту, он није разумео дијалектички однос између песни„ка и песништва, — између ствараоца и тво-
ове две стварности може претпоставити оној другој :
Веома неслични писци изгледају подјед-· нако расположени да преферишу животну стварност. Тако, у делу Томаса Мана „Јосиф и његова браћа", заводница Мут-ем-енета се неупоредиво више диви лепоти живога тела неголи лепоти бронзаних и камених кипова; њено дивљење није умањено сазнањем да човечје тело брзо пропада, док статуе трају вековима. У том деликатном питању, ова древна египатска принцеза слаже се са песником-револуционаром Мајаковским који узвикује: „И најситнији делић живота — драгоценији је од свега што сам створио и што ћу створити",
Било како било у том погледу, сигурно је да естетска реалност песме тежи да пређе у животну стварност човека. Опеванилик тежи да постане личност од меса и ко-
"'стију. Као што је познато, Павле Корчагин У. Ј
је сишао са страница романа, да би дошао у партизанске одреде, где се реинкарнирао у многим војницима револуције. Када се естетска стварност трансмутира у животну
'збиљу, онда и песнички чин прелази у ви-
тални акт; она трансмутација била би неостварљива без овога прелаза који се обавља посредством поетске речи,
Што се пак описаног прелаза тиче, он'је омогућен тиме што поезију дефинише људ-. ска пракса у смислу у којем је Маркс: узимао ту категорију. Маркс је исту праксу схватао: као човекову самоделатност (даће Зеба Њега ипо). Он је објашњава следећим речима: „Свесна животна делатност разликује човека непосредно од животињске животне делатности. Он је управо на тај начин генеричко биће. (...) Човек производи слободан од физичке потребе, и истински производи тек ослобођен од ње". Остварујући људску слободу, та самоделатност карактерише поетски чин; штавише, она данас врхуни у њему. С друге стране, она бива изопачена и отуђена у експлоатисаном раду. Зато Маркс каже да се „човек (радник) осећа самоделатан једино у својим животињским функцијама, јелу, пићу, и рађању, највише још у стану, накиту итд., а у својим људским (производним, Р. Т. функцијама осећа се као животиња". Значи, самоделатна пракса превазилази нужну работу, као и произвољну игру.
Ако: се ствара као посебан и виши вид овакве праксе, поезија престаје да се распиње између инфантилне игре и утилитар-
СА Т БИЈЕНАЛА САВРЕМЕНЕ ХРВАТСКЕ ГРАФИКЕ У СПЛИТУ,— НА СЛИЦИ: ВИЛИМ СВЕЧЊАК: ПОД ГАЛГАМИ, 1972.
ревине. С обзиром на то да Хајдегер ставља песника на чело свеколике културе, ми бисмо могли помислити да га он преузноси; у ствари, он га деградира. Јер, за
· Хајдегера, песник није толико стваралац
колико медијум кроз који говори само, биће. Можда баш зато, песма би била важнија од песника. Но, Хајдегер деградира чак и песму, редукујући је на мук, Он тврди: „Аутање је пролог разговора". Веран својој мисли, исти филозоф могао би додати да се епилог говора такође састоји у ћу“ тању, те самим тим и у ништавилу.
У његовој интерпретацији, песма није мишљење и сазнање, као ни стварно биће; она је некакво ништа, или бар стреми овом потоњем, Према томе, Хајдегер није успео да докучи дијалектички однос бића и мишљења, својствен уметничком делу: | у
Оцртани однос је, једно противречје које решава чин, будући да чин реализује песникову идеју, па тако сједињује мисао са бићем. Поезија је акција, што значи реализација извесне особене идеје у одговарајућој материји. Активни потенцијал припада специфичном елементу песме, наиме језику. Јер, ако је Хајдегер сматрао
језик „домом бића", Маркс и Енгелс опи-. елања. Они су га. приказали овако: „Језик је стар, колико и.
сали су га као медијум
свест, језик и јесте практична, стварна свест". За њих, дакле, говорити значи де лати; за Хајдегера значи бити. :
Певање је својеврсно делање које песникову инспиративну мисао отеловљује у језичкој грађи. Чини се да том отеловље“
њу ваља признати статус одређене ствар-
ности, али да ову естетску стварност треба разликовати од животне реалности, Доиста, опевана љубавница није исто што и љу“ бавница од меса и крви- На неки начин,
Шекспирова Булијета постоји, али постоји
друкчије него девојка коју срећемо на улици. Естетска реалност се несумњиво разликује од животне збиље. Питање је, међутим, да ли је дозвољено да се та разлика схвати као хијерархија. Да ли се једна од
међутим, говорити.
' перфекцији, оне су безвредне.
ног рада, — између магије и фабрикације.
"У исти мах, она престаје да се колеба из-
оједини марксис-
међу мишљења и бића. си. да им категорија
ти су већ одавно појм
"праксе омогућује да преодоле традицио-
нални раскид између гносеологије и онто-
логије. Примера ради, од ових марксиста
може се навести извесни П. Кучеров који
је још 1930. године, у 7 — 8.броју часописа
„Под знамењем марксизма", објавио фило-
зофски оглед „Пракса и дијалектичка ло-
тика". У том есеју наведени аутор тврди:
„Јединство онтолошког и гносеолошког указује се као посредовано социјално-исто-, ријским. Пракса се јавља као претпоставка
јединства процеса бића 'и сазнања, као пре-
тпоставка јединства објекта и појма".
М светлости цитиране тврдње губе се оне магле што су се згуснуле око мистификованог питања; да ли поезију треба схватити као идеју или као реалностг У том
· истом осветљењу може се увидети сва бес-
плодност спора између гносеолошке и онтолошке естетике. Свака од њих, наиме, преувеличава једну саставницу песме, одбацујући ону другу. На тај начин, обе естетике промашују специфичну суштину поезије, управо песникову самоделатну пракосу. џ Несводљива на неку посебну реалност, а такође и на'чисту идеју, песма отеловљује одређене вредности које конститунше стваралачка самоделатност (у смислу човековог самостварања). Заиста, креатирни чин је оно што уметничком делу даје обележје вредности и уметности, То пока-_ зују имитације или копије великих ликовних остварења, Оне могу бити до тог степо-
на савршене, да обмањују чак и многе
упркос оваквој својој Због чега2 Једино због тога што их није породио уникални стваралачки чин.
(Само такав чин преводи песников сан у неку врсту јаве, материјализујући та у ре чима и писменима. Следствено, поезија "је , акција 1 сепет5.
експерте. Па ипак,
Радојица Таутовић 1.
Буро Дамјановић 7 + | .
О РАОМОВЕ
Хоћу да напишем песму
о мојој љубави вратоластој,
пролеће је, и у мени. листа
враг расиветали.
Хоћу њену косу,
ту почиње и завршава се /
моја љубав,
гриву помамне ждребице, |
"кроз коју пролазе
"моји прсти и чешаљ; !
· бисер од крви. и меса,
опет скромни украс
· између морских
хоћу њену косу, испод које је мислени орган љубави;
·_ врт. неспоразума и жеља.
Потом њене очи,
два модра предела, · боје језера и неба,
у којима борави жар
непресушни. | |
Хоћу њене усне, шарени извор жеђи, језик притајене тишине, топлу суштину речи.
Потом бели врат, и дрвени бисер око белог врата љубав и, скромни украс мог дара, којег повремено носи | као што ме и повремено љуби; хоћу бели врат љубави, | остављајући шапате . о неописивом бескрају.
па мог дара, | на руци, која израста из срца, и танкобеле прсте руку,
' +
Хоћу да ставим У скромни запис, .
Хоћу да напишем песму
о мојој љубави враголастој, пролеће је, и у мени листа враг расцветали.
Хоћу њене дојке,
врт благости је то,
страшна чаролија страсти, неупоредиви симбол лепоте, сласт живота, Е предмет псалама
од почетка антике.
Потом њене руке,
и дрвену наруквицу,
ту су боравиле
моје усне
и мој језик,
и нокте,
лакирану чврстину јагодица. Хоћу све тако ·
низ љубав, "о
низ дрхтаву навику руку, низ неизбежне пределе, биологију жара,
до чланака,
издрж:љивих робова наума.
У рујну успомену незаборава, што зове се песма, . достојанствена врлина језика. Хоћу да напишем песму
о мојој љубави враголастој, без амбиција на чар мраморних слика
и великих метафора, папир антологијски.
Хоћу,
хоћу, ако време тамно
не прегази превремено
мој живот,
хоћу, кад будем био старац, предемртни чувар успомена,
да пронавем .
у збиру штампаног духа младоморни запис,
оверен треперавим срцем младости.
ПЛАВА ЕЛЕГИЈА
Плове лаћђари, плове лађари, обучени У вал.
+ -' ~
Путници између два опасна плаветнила,
и небеских звезда. | ' У палубама лађа"
уграђена је бура ;
и морска болест. У
Плове лађари, плове лађари,
ти неизбежне успомене
с мореморних хоризоната слажу у срце.
Плове лрћари, плове лађари, : у прате их галебови, албатроси и смрт. ::
Ма