Književne novine

_ РАСТАКАЊЕ ЉУДСКОГ

Милан Мучибабић: „БЕЗДАНИЦА“, „Свјетлосх“ Сарајево, 1974.

ТЕМАТСКИ роман „Безданица" Милана Мучибабића улази у породицу дјела која обрађују у нашој савременој литератури комплекс четништва, као „Деобе“ А Ћосића, приповијетке и романи М. ћалића, роман „Жећђ" Н. Парежанина, итд. Мучибабић као да наставља тамо гдје су дру: ги стали, он приказује раслојавање и диференцирање четника након тоталног пораза, кад се „покрет" осипа на изгубљене и обезглављене појединце, Мучибабића ин тересује судбина тих дезоријентисаних јединки, који траже последња уточишта,у пећинама да би само преживјели! То је већ вријеме након ослобођења. Четници се повлаче којекуда по забитима бјежећи испред партизанских потјера и хајки. О6рели су се у незавидној улози „шкрипара", пећинара падајући постепено на степен праљуди, бића из предцивилизације. С њих се ољуштава све научено, дресирано, сва глазура — остају голи до у дНО ДдУше. Немају више обране ни пред другима ни пред самима собом, Ни лажи. Ни варке. Ни наде на спас.

и у тим критичним часовима, кад спадају маске и заборављају се лажне улоге или само илузије, показује се њихово пра-

љуђивању по сваку цијену него у мјери стварне истине, стварне тјескобе, стварног удеса! Људи заједнички пропадају морално, стропоштавају се у ништавило поживинчености, али се баш на том ступњу пластично индивидуално карактеризирају истичући у први мах све своје и бројне негативности, мане, дефекте и сасвим ријетке врлине. Историја је рекла своје, она је пресудила по правди и заслузи, литература говори о људској суштини, о људ ским ликовима, судбинама, о јаду и беспомоћности. О извраћености. Људи су коначно спали на тијесни и тјескобни оквир властитог бића из кога им нема бијега ни одступања ни излаза: ни назад, у прошлост, која их је једном заувијек обиљежила и сатјерала у ту пећинску рупу да поскапају од безнађа, очајања и глади, поготову не напријед јер је/за њих будућност окончана или ће бити окончана за који дан! Једина им је сврха; одгодити датум пресуде, час смрти, некако се измигољити избјегавши заслужену казну!

Треба рећи да је Мучибабић приступио својим романескним јунацима. (не историјским, него сад литерарним, имагинарним) без уобичајених предрасуда, избјегавајући колико је то било уопште могуће црнобијеле подјеле. Суочавао нас је с људима у којима догађаји и ситуације потенцирају и интензивирају њихове карактерне дефекте. Из њих израња на површину, ис пливава сва промашеност живота, дјела, чинова, она их на прагу смрти јарко одређу је, одређује кривуљу њихове физичке и душевне заглибљености и пропасти. Њихова прошлост их демаскира. Узалуд је уљепшавају, одричу је се. Она их огољава. Сурово. Неумитно. Неизбјежно. Не може би-

куцнуо је час истине! Испод коже човјек је го. Ауџторова литерарна вјештина исказивала се у скидању велова иза којих се људи, кад буду сатјерани у шкрипац, покушавају прикрити! А понекад више ни | сами пред собом не покушавају изигравати нешто друго. Варка не помаже, чак од: маже. Води бржем расулу.

"Аутор је показао изузетну спретност У сликању ликова, у ЊИХОВОЈ карактеризацији. Лик Кољиврата је импресиван. Опсједнутост крвљу, ита. Ту се губе границе реалности, све постаје монструозно, тежи заумности. А ипак је тврдо, истинито, 10тично. Војвода Петар Самовић дат је у из вјесном засјенку, он још као нешто планира, програмира, али на крају од све провидне игре мачке и миша не остаје на сриједи баш ништа до очајна смрт на, дну јаме, лице у лице с,лисицом, смрт која је заслужена, у друштву с костуром, жртве коју је војвода послао на онај свијет! Лазо Народњак (судац, иначе партизански пребјег, пропагандист, „политичар“, коме

старојугословенске војске — капетан Ва.

со Павловић (он се узалуд дистанцира Од тзв. пивила, он је тобоже под заклетвом,

ПБИИТРНЕНОВИНЕ 4

"това јуришна узречица:

во дице. Аутор је инсистирао не на обез-.

ти самозаваравања: смртни час је куцнуо, |

се и вјерује и не вјерује). Бивши официр .

ВЛАСТИМИР ЕРЧИЋ

МИЛАН МУЧИБАБИЋ

војник; иначе лично храбар; чувена је ње„Пролаз за капетана Васа Џавловића!", итд.). Ту,је још неколико успјелих или тек крокираних (осјенчених) ликова који мање-више употпуњују слику дружине, сцену пораза, дајући јој својим присуством драж и коло. рит комешања, живости: уздржани поручник Никола, неколицина војводиних пратилаца, жандара и сличних типова, ита. Сваки од ових ликова има властите индивидуалне назнаке, али и сопствени пут „и биографију. Они се не утапају као појединци у сивило и метеж групе. Увијек су видљиви и кад су у позадини, кад чине само фон збивању. Имају своју цртицу, нијансу. То им помаже и властити резон мишљења, стил изражавања, рјечник, итд.

Истина, Мучибабић своје јунаке степенује и на неки начин негативно вреднује и градира по важности и улози коју имају

"и по мјесту које запремају у догађајима,

крећући се од оних спореднијих, који само часовито „играју“ до оних средишњих, који су у месу интриге, стално под пипчевим оком, надзором, рефлекторски обас јани, но ипак сви заједно и наизмјенице чине слику потпуном, гибљивом, стварном. Пеихолошки је најизрађенији, најпродубљенији свакако баш Кољиврат са својим манијачким поривом.за клањем, а најосмишљенији су ликови војводе који се отпадио од породице, капетана Васе и Лазе Народњака, док су остали мање-више ски: цирани у поворци, рекло би се, понекад и овлаш, али не без личног знака (један је пироман, и сл. Другим ријечима, Мучибабићев роман је роман акције, атмосфере и ликова у акцији.

Тематски круг романа „Безданица" ис. хођен је у литерарном поступку Мучибабићевом који смо нешто већ назначили го" ворећи о ликовима: то је роман-фреска,

мозаик, роман који се драматуршки, из.

нутра, детаљем, динамизира до једне врсте акционог романа у коме се нутарњи сукоби разрјешују вањским чином, експлозијом, погибијама, расулом! Аџтентичним приповједачким стилом и исказом, грађеним на осебујности и изворности и изравности тзв. источнохерџеговачког језика, смишљено га подређујући осмишљавању садржаја, аџтор је успио да изнесе терет и тегобу властите слике до релативног упечатљивог краја! Нема ту других ефекта ни другог тока исказа до директног и непосредног реалистичко-психолошког мотивисања ликова и битног свођења и сажимања радње на што животнији план, Композициони детаљизам био је нужан да бисмо пратећи појединачне случајеве мало помало сазнали пјелину драме. Мучибабићев роман занимљивошћу радње и сталним нарастањем фабуле, згушњавањем атмосфере, био би погодан за евентуалну ак циону телевизијску серију! =

Ако бисмо ипак на крају стављали и извјесне замјерке (џуочавајући дигресивну лдомљивост радње романа као иманентну композицији романа „Безданица") ставили бисмо је у мираз не толико аутору колико ономе што роман сам собом неодољиво намеће: потреби за још даљом и дубљом психолошком разрадом ликова и њихове психолошке трауматичности, ита. Мучибабић је зрело и спретно навјештавао поноре у људима, и сама пластика тих отварања. у дубину вуче још дубљем и још понорнијем, још вратоломнијем и вртог лавијем, кад се у човјеку изгуби рачун о јави, кад нас прожме Језа, дубинског и подземног у човјеку. На тој црти остаје доста за читаочево домишљање, алим простора за даља креативна окушавања,

Ристо Трифковић

Пролог БУДУЋОЈ ИСТОРИЈИ ДРАМЕ

· Др Властимир Ерчић: „ИСТОРИЈСКА ДРАМА У СРБА ОД 1736. ДО 1860“, Институт за

књижевност и уметност, Београд, 1974.

КЊИГА о којој је реч у ствари је докторска дисертација. Властимира Ерчића коју је одбранио на Философском факултету у Сарајеву још 1963. То је, рецимо одмах, докторска теза каквих је данас све мање и у којој аутор на најширем плану жели да искаже све. Зато је др Ерчић, и по ред признања комисије, овом делу посветио још: десетак година рада. Резултат тога су пет опсежних поглавља истраживања, доказа и закључака, готово довољних за пет „нормалних" дисертација. Цу Као што сам наслов казује, предмет испитивања су историјске драме настале, објављене или приказане за протеклих 125 тодина (од самих зачетака до оснивања првих професионалних позоришта у нас у Загребу и Новом Саду). Реч је, дакле, о оном литерарно-сценском роду који ће током прошлог века и касније бити у нас најпопуларнији, јер ће гражданска и грађанска класа у својој наивној пројекцији историје најчешће желети да види себе и да славном прошлошћу, по цену и не малих фалсификата, остави утисак и код себе и на

. страни.

Прво поглавље „Ондашње схватање ли-|

тературе, позоришта и драме и историје"

заузима скоро трећину књиге, има велики број библиографских јединица (равно 445) и прави је летопис и ризница сазнања. мукотрпног развоја свести од увреженог схватања да су „комендије измислиле Ђаволди Швабе да би људима измамили новац" (како рече Емануел Јанковић још 1787) до позоришта општенародне школе, од мита, легенде, народне песме о златном добу сре ће и витештва до критичког трагања за истином. Друго поглавље посвећено је нашем првом „драмском“ тексту, „Траедокомедији" Мануила Козачинског (Карловци, 1736) њеним интерпретацијама, преписима и пореБењу са руским делом сличног жанра („Владимир" Теофана Прокоповича, које је Козачински очевидно знао) и обради Јована Рајића (1798). Овде су обухваћене све „историјске драме" до 1825, Поред првих прерада Јоакима Вујића (,„Лунара", „Карађорђе" и „Сибињска шума" односно „Српска принцеза Анђбелија") и три немачка превода („Марија Менчикова", „Стрелци" и „Сенека"), а читава мала књига посвећена је Марку Јелисејићу, учитељу из Великог Бечкерека (Зрењанина), том првом домаћем преводиоцу историјских драма (било их је четири а сачуване су две) који је организовао представе на прелому века између 1799. до 1802. и тако му најзад дато заслужено место у историји.

Треће поглавље (1825— 1830) посвећено је драмама Лазара Лазаревића и Симе Сарајлије и, пре свега, првој оригиналној историјској домаћој драми „Смрти Уроша У Стефана Стефановића, тог генијалног дечака који у 19-ој години на шилеровско-шекспировским крилима ствара драму непролазне лепоте „у којој све буја и трепери". Затим следи читава књига посвећена Стерији и мањим писцима до 1850 (међу којима су Атанасије Николић, рани Суботић,

Малетић и други); па завршно поглавље 0

прелазним, 50-тим годинама где је реч о Василију Јовановићу („другом Јоакиму Вујићу"), Бановој „Мејрими", „Хадук Вељку" Јована Драгашевића и неким другима и, коначно, „Завршни осврт“, чијих ће свега пет страница својом концизношћу довести у забуну читаоце (односно све оне који у књигама прво читају крај), јер др Ерчић овде није желео да се понавља, пошто је закључке разасуо по целом делу.

Др Ерчић помно испитује дух времена, и рашчлањује рајићевску, сентименталистичку, доситејевско-вуковску линију Калдерона, романтичаре, класицисте, утицај немачке и фрацуске класичне драме, античке мислиоце, енциклопедисте (русоизам), религију а посебно утицај Шекспира и Шилера (које успешно. раздваја), од опште слике, тежње да се у историјски оквир сместе погледи ХУШТ или ХЛХ века, до препознатих детаља у појединим драмама из обреновићевско-карађорђевићевске Србије и мисли из „Начертанија" преточених у Банову „Мејриму". = и

Зачудо, у овако исцрпној студији нема анализе Његошевих драмско-лирских епоса, па ни помена Волтерове „Заире" и „Атидија Регула" Пијетра Метастазија, чије присуство на сцени и књижном фонду није безначајно за општу слику ондашње

драме и позоришта. Што, пак, овде нема ре" чи о Вујићевим историјским или псеудоисторијским „писанијима „Разговор Суворова и Кутузова у царству мртвих , „Паунка Јађ у јкб Петра Великог" годинка" или „Лајкбучер р ; што нема напомене да је драма „Момчило Василија Јовановића само драматизована повест „Светолик и Лепосава истог аутора или да је Стефан Поповић писац „драме „Смрт цара Николе" могао да нађе грађу не у руским, немачким или пољским листовима тога времена већ у мајским бројевима новосадске „Седмице" за 1855, то су само мањи пропусти, којима се овде само ' хоће да укаже како је у нашим условима немогуће обухватити све, и да нагласи како и са свим овим „допунама аутор не би дошао до неких нових закључака.

Једном речју, књига дра Властимира Ер. чића „Историјска драма У „Срба Од 1736, до 1860" је исцрпна студија позоришно-литерарних проблема ширих од наслова, значајан извор обиља нових сазнања, драгоцен прилог науци, поуздан водич кроз недовољно испитано и незаобилазна енциклопедијско-библиографска грађа за сва даља проучавања и срећни пролог за нашу још увек ненаписану историју позоришта. и драме.

Душан Михапловић

= '

_ ФА ХУМОРА КА _ДЕЧЈОЈ_ ПОЕЗИЈИ

5 Алек Марјано: га „ЕНЦИМЕНЦИКЛОПЕДИТА", | Центар за културу, Зрењанин, 1974.

· ЧУДНО И ВЕШТО компонована, ова књига дечјих песама, замишљена као извесна · пародија праве енциклопедије, управо својом пародичном озбиљношћу и привидном неозбиљношћу успева да постигне циљ, да погоди где треба. Алек Марјано „Енцименциклопедијом" наставља нити свог већ познатог хумора, прилагодивши га дечјем узрасту и виђењу, али тако да и поред овлашне необавезности и помало наглашене наивности у казивању, испод првог слоја поетског, наиђу друкчији слојеви, духовити обрти и изненађења, па ову књигу могу прихватити и одрасли. Што ће за децу ово бити дечја, а за одрасле хумористичка поезија, не представља битан проблем: реч је само о односу прималаца према којима је дело својим вишеструким зрачењем и значењем окренуто.

Аутор је у свакој појединој песми полазио од појмова, ствари, појава, имена, настојећи да низом асоцијација (често необичних, изненадних, али у крајњој консеквенци ипак — логичних) открије поетичност, да поведе читаоце у доживљај и — трагање. Идући тим путем он је настојао да сваки од опеваних појмова лоцира у свет доступан детету, налазећи прави „однос између маште и парадокса, с једне, и ненаметљиво провучене поруке,с друге стране. Занимљива је у том погледу песма „Њива" — може бити звездани тренутак ове збирке — у којој аутор преплиће социјално интониран мотив с хумористичком поуком. Ипак, све је ту, песма је на изглед необавезна, смешна. чак, али, упркос томе, на свој поетски начин мудра и истинита.

"Алек Марјано располаже широким репертоаром поетског говора. Он влада песничким формама од ефектног епиграма па до дуже кантилене, а у изразу служи се разноврсним средствима од игре речима, обрта и досетки до успеле персифлаже (што је проистекло већ од концепције ове

„збирке, да буде нека врста стихованог хумористичког лексикона). У појединим песмама аутор је блато ироничан, налазећи разумевање за људске и још више за дечје мане, певајући и о негативним појавама. (дар-мар, лажов, игнорант) супротстављајући се томе путем хумора, здравим смехом. Тако је, може се рећи, аутор нашао сред. њу линију, избегавши претеривања. честа у дечјој поезији, где се деци пружа или гола, сува, немаштовита дидактичност, поучна причица у стиховима, или разбарушена маштовитост каквој често недостаје прави, па и било какав смисао. Марјано је. уопште у свом стваралачком поступку поку“ шао да помири неке од поларизованих су. протности у новијој српској поезији за децу. То му је у највећем делу ове збирке и пошло за руком. '

Илустрације и омот за ову књигу израдио је Раде Ивановић: маштовито, оригинално, налазећи право растојање од текста и спајајући добре стране илустрације и независне креације,

Нван Шоп