Književne novine

ФИЛМ

ВИТОРИО ДЕ СИКА

(

УМРО ЈЕ у 73. години живота Виторио Де Сика, италијански глумац, сценариста и реДитељ, уметник који је људској стварности и људској судбини прилазио искључиво емотивно, верујући увек у неизмерну људску доброту („Де Сика је личност која више тежи лирици него епици", написао је, сасвим умесно, још пре двадесет година Луиђи Кјарини); умро је срдачни и доброАушни следбеник Де Амичиса (јер, по речима Виторија Спинацоле, у Де Сикином се делу непрестано опажала „присутност целе једне струје приповедачке прозе, а нарочито оне ломбардијске с краја прошлог века", у којој, поред осталих, „фигурира и Де Амичис"), пријатељ деце и лумпенпролетера, истакнути представник италијанеког неореализма (за кога је неореади. зам, како је сам говорио, био само „процес кретања према истини"), стваралац који се, упркос неореалистичким идејама, није либио симболизма и сентиментализма, блиски сарадник и тумач сценаристе Чезаре Цаватинија (тако да је Бан Луиђи Ронди, пишући о „Умберту Д.", комплетан Де Сикин феномен објашњавао литерарним идејама Цаватинија и Де Сикиним могућ ностима да те идеје филмски изрази!); умро је истински мајстор филма који се, као редитељ, није стидео комерцијалних филмских прича, а као глумац ликова комедијаша (Де Сика је, тако, стојећи раме уз раме са Роселинијем и Висконтијем, стајао увек и уз бок једног Тотоа!); умро је аутор неколико ремек-дела, као што ту „Крадљивци бицикла", иза којих се формирао читав један естетички програм и једно стамено морално опредељење, али и редитељ таквих филмова, као што су „Напуљско злато" и „Сунцокрети“, којима није надмашао оквире осредњости — умро је, коначно, човек који је, бар у својим филмовима, чврсто веровао да се сиромаси могу огрејати и на једноме зраку сунца.

Заиста, у Де Сикином филму „Чудо у Милану" постоји баш таква секвенца; гомила спромаха са миланске периферије, у прохладно зимско јутро, трчи ка сунчевом зраку који се пробио кроз јутарњу измаг, лицу, да се испод њега огреје. Кад облак заклони сунце, из грла сиромаха отме се уздах разочарања, али убрзо на неком другом месту кроз облак ће се пробити неки други зрак и гомила сиромаха похитаће, поново, да се окупа и огреје под танким сунчевим млазом... Ова сентиментално-симболична секвенца, надахнута. хришћанским визионарством, могла би да послужи као прикладна метафора којом се да тумачити готово читав Де Сикин ауторски опус и његово схватање филмске уметности наравно, притом, уместо сунчевог зрака који пробија јутарњу измаглицу, да би огрејао гомилу несрећних и безимених људи, само треба замислити онај танки светлосни млаз који излази из кино-пројектора, да пробије таму биоскопске дворане, у којој се управо приказују Де Сикини највреднији филмови „Чистачи обуће", _ „Крадљивци бицикла", „Чудо у Милану" или „Умберто Д." — управо она дела, о си-

ромашнима и усамљенима, о0јЕ је Де Сика снимио између 1946. и 1951. године (за време свог најкраћег и најплоднијег ауторског интервала, када се кроз идентификацију с Цеватинијевим текстовима и неореалистичким идејама, на најбољи могућни начин, идентификовао и са самим собом), настојећи да претвори у потресне и аутентичне слике своја и Цаватинијева размишљања о животу, о истини, о стварности.

Ту својеврсну Де Сикину и Цаватинијеву „полемику са стварношћу" окарактерисао је Луиђи Кјарини као „људску полемику, моралне врсте" или, још прецизније, као „хришћанску полемику". Филмови Де Сике и Цаватинија, заиста, више су претендовали на то да утичу на срце гледаоца, него на његову интелигенцију — у жижи њихових неореалистичких идеја крио се, увек, хришћански и дидактички морализам. У тим филмовима дати су прецизни описи деликатних душевних стања, кроз која пролази удружени и усамљени човек сударајући се са трагичним случајностима. живота (анализирајући Де Сикин редитељ. ски метод, Кјарини је констатовао да је реч о режисеру који „осећа потребу да следи своје ликове, да им буде близу и да осећа њихове душевне покрете"). Де Сика је, без сумње, приказивао и свет и друштвене односе кроз осећања својих главних јунака, а те јунаке је откривао на периферији свакодневице: стари пензионер, слушкиња и пас — то су главни јунаци „Умберта Д."; два сиромашна напуштена дечака и један бели коњ — ето читаве повести из „Чистача обуће" (у којима је, по речима Луиђија Рондија, аватинијев интелектуализам омогућио појаву белога коња, а Де Сика се тој појави приклонио без колебања", али се притом „окрутни Цаватинијев свет“ лако „филтрирао кроз жестоки хуманизам Де Сике", да би се добио најсјајнији филмски амалгам); радник без посла, његов син и један бицикл — чине костур приче у „Крадљивцима бицикла" (у којима главни јунак, гоњен несрећним околностима, открива своју самоћу, у контексту отуђености социјалних амбијената кроз које пролази) и, коначно, једна бела голубица и један претерано добри младић омогућиће сва она чуда на миланској периферији, којима обилује Де Сикино „Чудо у Милану" (дело које по мишљењу Спинацоле, „представља једну суштински инволутивну етапу и неправилан развојни пут Де Сикиног и Цаватинијевог филмског приповедања“).

Говорећи о борби „добра“ и „зла", водећи своју „социјалну полемику" са друптвом, Де Сика је, увек, претпостављао људске мотиве идеолошким мотивима, па се зато н његова ангажованост дако претварала у причање бајки о беспомоћнима и унесрећенима — опори неореалистички контекст, међутим, давао је тим бајкама олдређени социјални смисао, претварајући их у осуду свакодневице и афирмишући у угрожено људско дос-

то свакодневици Теја ЧСТВО, Веровање у Људску доброту, међутим,

зазритило се, баш у Де Сикиним филмови

ма, дефинитивним поразом добрих: тако су, сваки на свој начин, настрадали и сиромашни дечаци који су купили белог коња („Чистачи обуће"), и радник без посла коме су украли бицикл („Крадљивци бицикла"), и усамљени пензионер са псом („Умберто Д."), и добричина Тото с белом голубицом која чини чуда („Чудо у Милану") — а сам Де Сика, ако је у „Чистачима обуће" пи „Крадљивцима бицикла" још ве.

ВИТОРИО ДЕ СИКА

ровао у могућност превазилажења људске несреће и социјалне неправде, већ се у „Чуду у Милану" и „Умберту ДА." помирио са резигнацијом и пасивним сентиментализмом (та резигнација и тај сентиментализам вероватно, и одвели су га ка филмовима „Напуљско злато", „Бокачо", „Јуче, данас, сутра", „Хлеб, љубав и..."2).

Критичари су, тумачећи Де Сикине трансформације, још пре четврт века, уочили да се филм „Чудо у Милану" стварао у једној другачијој културној, социјалној и политичкој клими од оне, у којој су били створени „Крадљивци бицикла" — „Чудо у Милану“ створено је у време кад се цео свет налазио у „хладноме рату", а неповратно је ишчезавала и нада да ће се народна револуција (Покрет отпора) извршити до краја (напротив, „конзервативне снаге обнављале су, мало по мало, стари ред, гушећи слободе и слободан развој идеја"). Уметник се, тада, обратио натприродном, чуду — испричао је причу о белој толубици и окренуо се, потом, напуљским песмама, као да је желео да каже: „Па, све је, ипак, само игра!"

Тек пред крај живота, у филму „Врт Финци Континија", Де Сика је још једном покушао да пробуди савест савременика, подсећајући их на године фашизма, на сурово насиље над човеком — чинио је то достојанствено и господствено, са сетним смешком, али баш у тренутку кад је фашизам у Италији поново почео да диже главу...

То је и крај његове приче.

Италијански филм, пре Де Сике, бавио се испразним историјским спектаклима и отужним мелодрамама, што је дало идеју Мусолинију и фашистичком режиму да створе ћинећиту и почну са серијском производњом опсенарских прича (ту епоху италијанског филма, данас, називамо „епохом белих телефона"!)... Италијански филм, за време Де Сике, започео је борбу против духовног тоталитаризма (тај процес преображаја најављен је још 1942. године делима „Опсесија" Лукина Висконтија, „Четири корака у облацима" Алесандра Блазетија и „Деца нас гледају“ Вито. рија Де Сике, филмовима с којих је била здерана лажно-хуманистичка опна фашистичке пропаганде, афирмишући _ тежњу филмских стваралаца за „поновним откривањем стварности") — касније, крчећи пут документаризму и реалнијем представљању свакидашњице, камера је била бачена у ковитлац живота, а погледи филмских стваралаца усмеравали су се ка обичном човеку који се беспомоћно копрпао ухваћен у мрежу реалног света (Роселинијева „Паиза" и Де Сикини „Крадљивци бицикла" збрисали су, у томе смислу, примесе аитературе из филмског дела, одбацујући традиционални начин грађења филмске приче, да би, отварајући се ка свакодневици и окрећући се тоталитету живота, да ли „глобални опис стварности помоћу глобалне свести", како је то формулисао један од истраживача неореализма — Амедео Ефр)... Италијански филм, после Де Сике, бави се свакидашњицом на много директнији, опорији и политички опредељенији начин, кроз дела Елија Петрија („Радничка класа иде у рај“), Лине Вертимилер („Мими металац коме је повређен понос"), Дамијана Дамијанија („Признање полипијског комесара"), Алберта Белилакве („Таква врста љубави"), Франческа Розија („Случај Матеј“)... .

Но, из свих тих филмова, бар покаткад, прхне ка небу и она чудесна бела голубица из Де Сикиног „Чуда у Милану"!

Слободан Новаковић

Предраг Чудић

а аи" |“ +: ;

Општа болница

Кецеља од гуме са белим чизмама Марљиви службеник влажне вешернице Из старих чаршава и трулих пиџама Терао је ситне, крвожедне клице,

Безброј легиона невидљивих клица У пари тамани службеник бездушни Задихан ко риба већ гура колица У сушионицу где се тај веш суши.

Мокри намештеник кроз пару излеће, По гуми капљице ко по хладном стаклу —

"Лете кроз болничко бело предузеће —

Стерилни анђели — по заразном паклу.

Гомиле опраног, препегланог веша Развлаче за нове чете болесника Гаће без свитњака — топла гнезда душа Дуж суморних соба, бескрајних клиника.

Бајка вешернице — повест човечанства Бацили, вируси — борба за опстанак = Кроз еденска поља болничког. пространства: Јесен, лишће, магла, клупе за починак.

Поротници Страшног (хигијенског) суда Врше инспекцију, облећу постеље, Садржај из ноћних, смрдљивих посуда Сипају заувек у клозетске шоље.

Воњају клинике на органско смеће; Низ беле ходнике ко низ рајске стазе Црне чистачице ко увело цвеће Скупљају крваве завоје и газе.

И лепљив садржај из препуних пљуца Синају у општу канту за испљувке А слина се тетли и ко слап светлуца Прелива се тихо плод нечије муке.

И гнојаве слине чета самртника Преплићу се, тегле у крвавој слузи, Штедро упљувани углови ходника Драперије сцене о болесној Музи.

Пљуваонице су свуда — ко у ноћи Звездани системи — и магме бацила Још за бели емајл прикивају очи Зелени шлајмови ко зелена свила.

О кухињо, царство бајне терапије: Јела посна, ретка, јела масна, густа! И пси око твојих канта за помије, Зар и псећа душа има гладна уста!

А добри дух здравља лебди крај

шпорета Од лонца до лонца вуче масно дупе Шеф кухиње, знојав, мрзовољно шета: Густира безбројне масне, посне супе.

Рајски мирис меса, о жртвеног дима Што надлеће меке. телеће котлете! Хор лонаца смерно пева небесима: О срећи ждерања, о беди дијете.

Кухиња живота и беда хемијска У процесе бурне баца елементе! Као у реторти од минус притиска И болест раствара људе-пацијенте.

У хируршкој сску месо, крие ране,

Али под наркозом, у предграђу мрака Да би неосетно прешго с друге стране Успаван да сазнаш како је смрт лака.

Концем и иглама учени хирурзи Тућој драгој шију срце туђе, веће! Где је њено срце вапије у тузи

Човек који живи мислећи на смеће!

Трчаћеш да молиш одсечено срце, У теглици пуној вечног формалина, Боје труле вишње ко драга хаљина. Из њеног. ормана с воњем нафталина,

А сећање нежно ко последњи мољац Напустиће драге, синке успомене Крај теглице човек као богомољац Трунуће са: срцем из вољене жене...

Она ће живети после те преправке Са другим човеком — човек препорођен! Али никад неће бити ко из мајке, Али нико неће бити двапут рођен!

и са срцем туђим надземаљском стању, бити син, ком тубин, главом на пањуг

А ако та жена ! Остане у другом, Коме ће њен парод Да л' ће се родити са,

Када гинеколог одбије абортус

После јасне молбе и прописне таксе = Остаје ти шанса, абортус уз попуст

На кухињском столу, из приватне праксе...

Ипак леже жене спремне за побачај,

Будне, раскречене пред ужасним грехом есућене мајке, проклињући сношај

Већ смрт призивају с надом и утехом.

Легиони брзих и стручних лекара Ко Ваволске чете стружу материце, А верне им слуге војске болничара На рукама носе меке постељице.

И човек истргнут од доброг џелата. Спасава се стварно живота. наслећа = Није ни пробио утробина врата

Кад му је судбина окренула леђа.

О, животе који се у акушерској | Пробијаш уз крике из фротирске слузи Ти си у мукама ц у патњи зверској Лепши него дивни, лаки абортуси!

И од собног реда хладних мртвачница | Ти си лепши кол'ко пакао од раја, _ Сладак ко грчење плодних материца | После здравих, бурних женских пороваја.

Ал и деца пате од упале мозга, Леукемија им невину крв бели

И зашто дечица умиру то Бог зна, Боже, зар се нисмо. невиних најели!

Зар твоји анђели имају рахитис Справе за ходање — ужасне протезе2 И малене душе надима бронхитис,

И умиру наши принчеви, принцезе.

Беле собе то су сплавови Харона

Кацит и Ахеронт бескрајни ходници,

Ка на оном свету цела васиона Смештена у малом, у Општој болници. |

О вечни кревети што по болницама Преносите душе у загрљај Лети Лекови у бројним мрким бочицама. Излечити неће никога од смрти.

Тела пате душе ту на чаршавима, Јер мозак разара доброћудни тумор: Храни се животом, поји лековима; | Самртник осећа умор, бедни умор.

У кожи је душа миш у мишоловци-- ~“ Требају јој крила за црна беспућа

Репати бацили као пси и ловци

Нападају белу џитерицу плућа,

Кашаљ и хрипање ТБЦ Ф-срила,

То кроз плућна крила урлају каверне Јер носе у себи светове бацила Микроскопске, али ширине безмерне.

Електрични Хермес безброј слабих сриа На интерној спрема судбоносни програм. Ти осећаш у твом срцу нада куша

А Парка ти плете танак кардиограм.

Ту где се распада, крвари. и пати: Као рај у паклу, као цвет у свету Душевна болница може да нам врази Пољуљану веру и одагна сету.

Ограде, решетке, низ трулих барака, Испијена срећом добра, луда. лица,

Ко оаза светла општег светског мрака У Општој болници — душевна болница.

Умоболна бића бестежинског стања, Сатканог од чистих постских ситница, · Таложи се мутна течност очајања, · Блажена је душа — душевна болница!

На излазу самом, ту код портирнице, Кад си једном ногом ван болничког круга Спремна те чекају врата мртвачнице

И ноћ црна, црна као свака друга.

Мртвачница — света канта за помије Због чистоте вишег, надземаљског мира Нон“стоп отворена бешумно смењује Бесконачна трака — три смене портира.

И све се понавља ко кад је роћење, Понавља се стрепња од кобне замене У земљу се спушта душа, васкрсење Чека на будуће мужјаке и осене,

Клинике вапаја, бола институти, Самртних грозница и температуре, Јутарњих визита и визита смрти, _ Последње станице чулне авантуре, -

Господе, дежурни што по болницама Чврстом руком водиш светски тад и помор Болничко особље зашто. тодинама Равнодушно пушташ на годишњи одмор2!

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10