Književne novine

о и со Е - дате липа

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

Идеја изнад ликовне проблематике.

Александар Луковић: Слике; Галерија Културног центра Београда —

СЛИКАРСТВО Александра Луковића _ већ годинама се издваја у засебну струју У нашој савременој ликовној уметности. Издваја се не само по оном спецификуму који делу даје атрибут непроменљивог статиса облцма као одређене „садржајне кошуљице", већ и по једној опсесивној тематској одређености, Мада би се на први поглед могло говорити о минималној и једва уочљивој разлици између тематске и садржајне компоненте Луковићеве слике, она постоји у варијацијама различитих усмерења истих или блаких формалних вредности, утканих у идеју-емоцију, мисао-стање, у однос аутора или његов став према делу суоченог са стварним животом. Та основна тематска преокупација. — циркуска арена са својим протагонистима — жонглерима, кловновима, мађионичарима. тим липима без лица, даје безмало свакој Луковићевој слипи помало чудан, неухватљив штимунг изгубљености, туте, узалуда и бесмисла. Даје актерима функцију учесника у игри чија правила не одређују или чак и не познају. Све су то својеврсне креатуре, постављене у неке метафизичке просторе изоловане оштром границом смисла у неке чудне скупине играча, лакрдијаша, наиваца или аутомата. Форма која је преузета из нормалног“ поретка ствари добија на Луковићевој слици улогу наметнуте идеје суђења, развијене понекад до сарказма. Људско обличје не означава човека у његовој нормалној, конструктивној, мисаоној функцији: она означава играча, безнадника, усамљеника, у скоро дефинитивној изгубљености. То више није циркус на позорници, под шатром: то је циркус у нама и око нас, у режији која не признаје главне и споредне улоге и временска ограничења. Због тога и онај осећај пренаџрегнуте, помало нетолерантне потребе да се слика узангне до симбола: да постане суштинска веза између уметности и живота. „Итра одраслих", „Човек и његова лутка", „Солење памети" или „Музика за једну стоанцу" још и могу да се на овај или онај начин протумаче као варитапије идеја роБених у просторима и ситуацијама пиркуских шатри, али „Људи у рупама" на пример, једна од новијих Луковићевих слика, одише неком несвакидашњом горчином и апсурдом. Још су ту реквизити циркуске арене, дрвени коњ, маске, Аутке, али слика као да начиње неко дубље

питање егзистенцијалног смисла. Да ли је |.

то сликарство моралних дилема2 Или је то можла сликарство сумње2 Сатире или ироније Сликарство духа и духовитости 2 Луковић непрекидно потенцира ту итру између уметности и живота, лица и маске, истине и заблуде. Та идеја је толико јака да је она несумњиво однела победу над

ПОЗОРИШТЕ

У свету маште

"УЗ премијеру бајке „Аладинова чаробна лампа“ у позоришту „Бошко Буха“

НА МАЛОЈ и скученој позорници позоришта „Бошко Буха" оживљена је са много маште популарна бајка „Аладинова. чаробча лампа" у режији Паола Мађелија. Следећи његову редитемску визију, сценографи Петар Пашић и Александар Николић опремили су изузетно атрактивно декор, који, не само да одређује амбијент, него и помаже режији да оствари жељени ритам збивања, а глумцима да представе занимљиве призоре и ефекте нумере, То се посебно односи на декор прве и последње слике који представља дрвену преграду преко ширине позорнице са безброј малих врата и прозора кроз које се провлаче глумци и у вратоломним комбинацијама оживљавају овај свет бајке, чи. нећи га истовремено динамичним, реалистичним, али кроз све то и недокучивим. Исто тако, врло успело решење налазимо у сценама са Духом из лампе, тако да се чини као да је он обешен о неку стену или грану. Уз костиме Надежде Перовић и музику Војислава Костића Мађели је заокружио свој тим сарадника и постигао јединство стила у опреми представе, која је, по његовом проседеу, требало да буде привлачна подједнако за све узрасте. Јер, по свему оном што је за ову прилику учињено, Мађели очигледно заступа уверење да бајкама ваља приступати озбиљно, али и са страшћу пи амбицијом као да је реч о драмским делима познатих аутора, Позориште „Бошко Буха" увек је нас. тојало да прави лепе и вредне представе. Уз то, успевало је да својим хтењима и могућностима привуче многе познате редитеље различитих генерација. Отуд је природно што се у овом ансамблу нашао и Паоло Мађели, после свих успеха, атракција, експеримената и искушења којима је био праћен његов стваралачки рад на сценама Народног позоришта и. Атељеа 212. Овај његов први сусрет са дечјим иштем открива ширину интересова. ња за различите могућности сценског из-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

АЛЕКСАНДАР АУКОВИБ: „људи У РУПАМА", УЉЕ НА ПЛАТНУ, 1975.

ликовном проблематиком слике. Тешко је поверовати да Луковић не би могао успоставити равнотежу између идеје и ње не естетске артикулације, између знака и значења, облика и његове иманентне естетске функције. Многе гартије на њего"вим сликама говоре колико о зрелом занату толико и о пуном сликарском осећању. Зато је писац предговора за каталог изложбе, др Миодраг Коларић, потпуно у праву када каже: „Његов је поступак, као у класичној уметности, аскетски подређен садржају“, али мање у праву када говори о „једрини тона" или „финоћи валера". Нема сумње да се Луковић потврдио као сликар, он то и овом изложбом показује, али остаје осећај да је он форми пџетпоставио идеју, лепоти сликарске материје — јасну садржинску опредељеност.

Ка еинтези елемената од којих се гради слика

Хазбо Шухановић: Слике; Галерија Културног центра Београда ХАЗБО НУХАНОВИБ, сликар из фљеваља, овом изложбом у Галерији Културног центра, по други пут се представио београдској ликовној публици.

За оне који су имали прилике да виде његове слике на изложби у Галерији КНУ

_ пре. пуних пет година, лако су уочљиве

две ствари: Нухановић је задржао ону исту тематску сложеност седамдесетих тодина, исти иконографски репертоар, али је усавршио метод сликања, избрусио сликарски језик и тако оплеменио ликовно средство и елементу од којег гради слику дао пуноћу и сигурност.

Гледано формално-стилски, ово сликарство могло би се разврстати у једну ва-

раза. „Аладиновој чаробној лампи" приступио је пажљиво, готово са нежношћу, на» стојећи да не повреди ни своја сећања, а ни визије које гледаоци имају о овом старом и увек привлачном штиву. Али, за разлику од ранијих поставки, Мађели настоји да У третману буде атрактиван и савремен, тако да не допушта себи сентименталност или необузданост у маштањима о призорима везаним за овај свет чедних младића, лепих девојака жељних љубави, свемоћних калифа и себичних дворјана. Непрекидно је присутна извесна дистанса која се огледа у томе што представа има јасно назначену драматуршку линију, што су сви призори стављени у однос према целини, како би се извукле потребне градације, очувала занимљивост представљања и мајсторство режије задржало у жељеној функционалности. Редитеља то ипак није обуздавало, тако да је у оквиру драа ПИВА ИЕ је приредио – Николас

тјуарт Греј, а превео Србољуб Станковић, нашао довољно подстицаја за ефекте који би били прихватљиви за много технички богатије и простором веће позорнице. М представи је сачувана извесна наивност, рустичца лепота, поезија и извучена поу ка, Чак је на крају аранжиран призор у

коме се сви учесници представе, без обзи-

ра да ли је. реч о позитивним или негативним јунацима, хватају обичног свакодневног посла, па гледаоци могу да се смеју и размишљају у исти мах: да ли је у питању хумористични коментар, негирање претходних призора или коментар који

својом пренатлашеношћу треба да пред.

ставља и смисао целе бајке.

Оно што Мађелијеву представу чини.

вредном јесте управо њена целовитост, необичност, стилска доследност, уз пуно У метнички надахнутих решења и техничких атракција. На нивоу је најбољих ос тварења која су на овој сцени прављена током деценија и представља несумњив театарски успех. Томе су помогли и глумци:

"Оља Грастић-Јелић као принцеза Бадр ЕВА

Бадур, јасном психолошком одређеношћу, дискретном сентименталношћу, нијансираним изразом, затим, Зорка Докнић, као госпођа Тејванки, Аладинова мајка, карак-

терном игром и пуним доживљајем, Јел |

ца Теслић, својим шармантним вратолијача у лику Јусуфа, Душан Петровић, као комични и разиграни Хасан, Стеван Максић, својом духовитом и свежом интер. претацијом Духа из лампе, Вере Дедић, као Зулејка, вешта дворкиња, Слоболан Ко лаковић, као робусни и зли еј и Иван Манојловић, у Аику Калифа. Улогу

ријанту експресионизма са наглашеним тежњама ка симболичком значењу слике. То је условило, веома логично. и онај сложени језички профил дела који. облик виђеног користи као асоцијацију одређеног значења а не као само значење, дајуБи том виђеном елементу садржај легенде и народног предања, али и јаке мирисе подсвести у којој се и дешава чудо раЂања идеје и осећања слике. То је код Нухановића спецуфично и по томе што он слику углавном третира као део веће педине, циклуса. Та продужена инспиративна линија, то временско сажимање елемената у већу целину Нухановићевим сликама даје приближно јелнаку квалитативну вредност. Међутим, Нухановићева слика олликује се још једним ликозним спецификумом: он све елементе грађења слике (облик, линију, боју), потчињава једној јединственој емоптионалној темпетатути, он подјелнако веште и упечатљиво третира и „празну“ обојену поврттину. испресецану благим контрастима рељефа, и главу старта кола се хармонично уклапа “у иматинаони прелео, или бело тело жене која м прелелу лежи, мртва или жива, која асопиђа плодност, неуниттцвост и неку тужну лепоту непознатог порекла, као извор или река, или као планина у подножју смисла. То вишеслојно и витлезначно опкестриђање, та музикална композипита 60је и линије, то поожимање мита и савремености, полсвести и свести, товопе о сликарској личности у сазвевању. Можла би се могло пожелети да се Нухановић оллучније ослободи напативног, ла „причу“ потчини значењу и облик ослоболи пепотребне везе са вићеним и ПОЗВАТИМ. То значи — чвошћу композипиту, већу језичку чистоту, звучност боје и откзивање њене унутраиње. осмитшљености. То би ујелно значило усатлаттавање ствазне структуре слике са њеним материјалттм литем, или корак ближе ка истинској синтези свих елемената од којих се слика ттали,

Судећи по досадашњем — Нухановић то може.

Срето Бошњак

Аладина играо је Предраг Панић, доста поједностављено, тако да уз сву младост и вештину у вратоломијама није ипак успевао да дочара ону поетску необичност своје личности.

Аладин је уопште као лик проблем. ове представе — јер је пастављен драматуршки у сасвим одређеној функцији, тако да. ни драматизатор ни редитељ не очекују од њега да самостално изражава све оне врлине које у себи поседује сама бајка. Али, то још увек не значи да се и у оквиру строго одређених глумачких задатака не може досегнути до правог доживљаја

и открити сва лепота заносне и узбуђене.

младости.

Мађели је овом представом показао да његов таленат и интересовање нису ограничени само на одређену врсту репертогра и да по темпераменту спада међу редитеље чија рука досеже до свега што припада театру. Због тога је задовољство тледати представу у којој се оживљава свет бајки и ствара целина која за ово позориште може да представља још једно охрабрење у“ његовој тежњи да буде подједнако приступачно свима и у коме се театарске вредности неће мерити неким посебним критеријумима. Реч је о озбиљном подухвату који заслужује пуну пажњу. Петар Волк

ТЕЛЕВИЗИЈА

О ТИНСАНИ

БИО ЈЕ ТО својеврсан напор телевизије — био је то сложен и одговоран задатак, Сложен са становишта естетског, органи: зационог и реализаторског приступа. Одговоран са становишта садржаја и пору. ке, Историја, која има сведоке, и леген: да, која је присутна, осетљиве су на ка зивања о себи. И управо то сучељавање блиске, снажне, бескомпромисне, херојске прошлости, и наше свакодневице бремените сопственим захтевима, приступима и жељама, наметнуло је покушај успостављања равнотеже и нит компромиса присутног у серији.

Како тумачити на овај начин конципирану сценаријску грађу2 Вероватно је писац желео да серија не буде само 06рис сећања, већ да се. смисао њеног казивања дубље пројектује у нама, У тој намери он је, ценећи ово време, а можда и под утицајем виђених ТВ серија, сце нарио обликовао више технички а мање психолошки, На тај начин пружено нам је довољно акција везаних за простор, али веома мало података и стања који откривају дубље подстицаје за те акције.

Појму акција пришло се помало једнострано па су актери у већини епизода деловали роботизирано. Није нам, ре цимо, омогућено да кроз њихова понашања откривамо и емоције а оне су, сасвим сигурно, биле изузетне, вредне пажње и, рекли бисмо, акција по себи,

Узмимо као пример епизоду „Болница“: жена, комуниста, пред порођајем, смештена у болницу, окружена агентима... то би могла бити изразито психолошка те ма. Али, у тежњи за акцијом, за покретом, у физичкој наглашености радње, писац нас је лишио снажнијих саосећања и стрепњи над судбином лика и на одређен начин спустио ниво осуде.

Режија је упркос неким значајним препрекама које су се наметале реализована квалитетно. Најочитија и стално присутна препрека био је сам град. Није реч само о поређењу са окупираним Бео градом, порушеним и- мрачним, већ и са оним мирнодопским. Јер, Београд данас, фигуративно речено, а и архитектонски гледано, насмејано је лице будућности. Био је то од стране редитеља (и његових помоћника) напоран пут у прошлост од чијих је, занемарујућих, остатака требало дочарати илузију целине, Затим је, у тако скученом простору, требало развити динамику акције а да се код гледалаца не изазове осећање монотоније и досаде.

М односу на дијалошку фактуру текста која је, понекад, имала изразито неуравнотежене скокове, редитељ је успевао да смиреном експонажом кадрова и од: носом глумаца у њима ублажи тај недо“ статак. |

Осећање мере у монтажном поступку било је константно присутно. У целини, монтажа је квалитетна и заслужује похвалу. Наша примедба, мебутим, упућена је. расвети. Она је у низу секвенци и у бројним епизодама испољила слабости, да би у епизоди „Канал“ кулминирала мањкавошћу. У њој је београдска канализација као сунцем била обасјана. И тако, оно што је садржајем драматизовано, утица: Јем расвете је бивало комично, У иначе мрклој ноћи у каналу је био дан, Батеријске лампе у рукама гонилаца су нас засмејавале.

Тонска обрада серије је чиста.

Музика је функционално и ефектно “компонована у садржај серије. Сценографија је и ентеријерски и екстеријерски студиозно решена и аутентична. Она је богатством детаља знатно допринела да се ублажи наглашена статичност камера,

Студиознији осврт на креацију глума: ца а посебно младих, у дозвољеном простору, није могућ. Ликова у серији је много, а неке епизоде су врсно креиране (Павле Вујисић, Мира Динуловић, Драгу“ тин Фелба), Млади глумци, носиоци се рије, по свему судећи дали су онолико колико се од њих тражило, а понекад и више, Начин на који је обликован сцена: рио, са брзом и наглом изменом амбијента и актера у њима, тешко да је омогућавао редитељу да у књизи снимања суптилније ваја ликове.

Чини се да је редакција телевизије, у претераној жељи да серија што пре дође пред гледаоце, запоставила смиренију сарадњу између писца и редитеља, па и сопствени, аналитичнији и критичнији однос и став. Сценарио је, с обзиром на тему, заслуживао такав третман, Јер, јасно нам је, такви садржаји нису чести. Писца, стога, треба подржати да после ових искустава приступи новим _ оства: рењима.

Тома Јошановић