Književne novine
ДАТУМИ
ЈУ духу Гетеове
.
| ножонзервативном мтптшљењу, У
традиције
О прози Томаса Мана — поводом 100-годишњице рођења
РОБЕН убрзо по уједињењу Немачке као син трговца и сенатора слободног града Либека, одрастао у патрицијској грађанској кући, Томас Ман је почео да пише у Ауху књижевне традиције позног ХТХ века, угледајући се на велике реалистичке писце тога столећа, па је и касније, у ствари, остао привржен том грађанском наслеђу. Сви његови романи приказују реалистички грађански свет и проблематику те епохе, почевши од првог, „Буденброкови“, слике пропадања немачког граЂанства у прошлом веку, до последњег довршеног романа, „Доктор Фаустус", у ком се наставља историја тог пропадања до катастрофе светских ратова. Па чак и библијски роман о „Јосифу и његовој браћи" варира у неку руку причу о Буденброковима, само што је у овој историји јед не митске породице оно грађанско транспоновано у област општечовечанску. Одан стварности и културном наслеђу али отворен према новим облицима живота, Ман је увек показивао носталгичну љубав према грађанском свету који нестаје, његово целокупно приповедачко дело је управо слика тога света и израз кризе кроз коју тај свет пролази.
Са кратким причама, писаним претежно у натуралистичком стилу, млади Ман је ушао у књижевност. Већ неке од ових новела, пре свега „Бајацо“, упућују на једну од основних тема приповедача Мана, проблематику уметника у грађанском АрУштву, коју ће он варирати у низу својих приповедака и романа.
Рано се частољубиви писац латио круг ног задатка да напише роман једне гра-
Ђанске породице кроз више генерација,
дакле друштвени роман какав немачка књижевност дотле није имала. И као не кад Гетеу „Вертер", тако је сада једном двадесетпетогодтшњаку његов први роман "донео велики успех, управо славу, која е брзо претила границе њетове земље. обелова награда, додељена МУ 1929, заснивала се, по повељи, првенствено на овом роману, али је награда дошла тек после интернационалног успеха који је имао „Чаробни брег". „Буденброкови су у многом аутобиографски. Писац се није ослањао само на сећања и успомене, већ је користио и породичне хартије: доку. 'мента, писма, фотографије, па чак пи ку варске рецепте. У погледу технике, угледао се на европски роман те врсте, али је додао томе ОД Вагнера узету технику лајтмотива. Поред Вагнеровог утицаја на формирање Манових погледа, већ овде Е аучно утичу два мислиопа: Шопенхауер Ниче, први на етику и филозофију см ти други на психологију и анализу татуре ; | ва тумачења е и тенијалн 194 “Мана је код Шопенхауера привукао „грот · ско-мистични елемент те филозофије. 4 но схватање смрти као исцељења. ЈЕ Ничеу је. Ман био критичан, није Уа НЕ тао буквално, служио се тетовим 5 Ни. ма не прихватајући његове па ф Јело ' цеово величање живота приповедач А миловао путем ироније, оно се КОА о+ јавља лирски ублажено. Међутим, УП
навање ове филозофиле СИ ЈА њи ска подлогу Мановом краткотра! аи
- У првом светском рату. | Ј „Буденброкови“ пружају историју Ми падања једне трговачке породице, пр
и генерације. Збивања се о Х
3, арске ацији Оснивач жит а је и џуравнотеПеказ Буденброк, Миси већ човек диле:
спеха У , и поред У а
природа, а прати пе уметничко створење. међу ћу живота и духа, УЗ
уметничког облика
основна тема
пропадање једне поро схватити И Ман прича исцрпно, опширности, уверен да ја повести не зависи ОА станца У О 44 сетно-ведри гипкост стила, индивидуа а пи то је АЦЕ млади писац У Тол
"дања. Познато је ди пи ових де 7 гледао узор, И а: али
Арене своју стваралачку снагу
ј ен
Пена Ек Европски
"је разумљив. Иако немач и
симболично обележје: “и Е и радице
дања једне немачке гтра ал ве се
"европски читалац је у мно 1
бе, видео СЛИКУ декаденци
грађанства уопште.
· нио Кретер К чево схватање Кретер је пестик кота измеђо живота и КУМА " залутао У “метпост, саветтћи", Да би мо чи се лава ужугвота. | (а 4 ои БРИ твО". “ те! борби ураВати
А . га
ЈЕ КОМ “ себи Тонио ај н
на са ум МЕ луке о
дази до уветења анекоћ бета тема во У његово! утре пвичном". На дилему
_човечном, жи
" КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ р
грађанин који је
#
између живота и интелекта указује и бурлескна новела „Тристан“, која са својим иронично-трагичним крајем делује као пародија на случај Тонија Крегера. И у сентименталној новели о Тонију Крегеру Ман настоји да у стил унесе елемент музике, композиција је рађена као музичка тема, језички лајтмотив добио је овде, држи Ман, „осећајну транспарентност“ музике.
Једна драма коју је епичар Ман написао, „Фиоренца", више је новела у дијалогу него драма, али је занимљива по својој ничеовској психологији и аутобиографском обележју. Лоренцо Медичи, поглавар Фиренце, и приор Савонарола у суштини су уметничке природе кроз чија уста говори писац. Фанатични калуђер не зна за мир, „за мир знају они који су без мисије", а и Лоренџо зна да човек постаје велики радом и дисциплином, м да је „велика мудрост потребна страсти да би била стваралачка“. Јунак драме, Савонарола, оличава уметника коме је уметност сазнање, па тиме и патња. Он чезне за животом који не живи, а његов сукоб са Лоренцом је у ствари сукоб верске аскезе и хедонистичког схватања живота, хрипљћанства и ренесансе.
Истовремено са овом недраматичном драмом настала је и новела „Тешки час", у којој се опет анализира „хероизам слабости". Ова фина студија о Шилеру пружа психологију уметника коме је ствара ње патња, „таленат бол“. Али Шилер зна за Гетеа, који својим делом показује да уметност припада и духу и животу. Ова. први Манов осврт на Гетеа као да наговепттава прекретницу у његовом развоју, касније ће он све више у Гетеу гледати узор и подражавати га.
Недовољно је запажен и од критике потцењен роман „Краљевско височанство", по писцу, „покушај комедије у облику романа", Поред све ведрине саме фабуле, у којој кћи једног америчког мултимилионера треба да освежи крв и фттанстије једне детенерисане немачке династије, дуб ља позалина приче крије Манову тему о изузетној личности, овле принца место уметника, п тему о декалентији, овде јел. не краљевске место грађанске поподите. Сам писац је роман назвао „паметном бајком“, али га тиме није лушио ни реално сти ни психологије.
У необичној, донекле патолотткој тотеди „Смрт “ Венепији" „нитпта није измитчљето" — Ман уоттте мало измитпља — но прича ипак делује као Фантастична тмљ теска. Стара тема о антиномији измећу уметности и живота, 0 проблематично) притоли уметника и тетовим тетткоћама да лоће до АМЧНОТ достојанствл, добила |е орле јот-јелан-вил. Густав Атпенбах, то
у флављени тисап, човек дистеттне и „ху~
гијене духа". доживи сву моћ лепоте и чулности којој се полаје, и 7 понижету тропада. Њему се указало жЖтВО чуметр и ко дело 7 Ату савотпено лепот дечака Таћа. и у осећању љубави трема њему см губи свако достојанство им сазрета за смет, а само топвилно умире Ол колете, Изозетна тпуптола тметнича, очатанет ле потом. воли овле 7 пометњу мч тратичан кђа!. Опотњен лепотсм, Атпенбах као ла је фастиниран и смоћу, 'Тотамива глаћа « (е саветпеном фелће мем готово уптмичке ттоље. стилом КАКАВ Мач није лоститао ни У (едном стом делту. После повеле о кобним тпослелитама естетизма У УЖРРВОТУ Ман затетиње |елт причу о животу у САНАТОЉА МУ, САРУ отео! у новели „Тотетан“, али рад РА еј убозо твекила избтјање тртог спетскот ' толинама тот рата, 7 кођима 1е Ман псптољто ксптзетућ АРА ОВУ А, осећата, солтларитттћи се са својим нато дом, настала је историјска стодтца о тлуџском краљу ФППАРИХУ ТЕ, написана са очи гледним алузићама на талаттњи положај Немачке у рату, као м збирка есеја „Разматрања једног неполитичара, полемички спис уперен против брата, папифистичкот писца Хајнриха Мана, праћен суптилним размишљањима о литератури, уметности и политишти. Књита је и „талог поАИТИЧКИХ лудости" које је Ман, поштен и храбар, убрзо оповргао и друштвеним ставом и уметничким делом. Учинио, је ово у товору „О немачкој републици, У ком је отворено и одлучно стао на страну Вајмарске републике и тиме почео сво демократе и Европљанина, који вгтпе није напуштао, а потврдио романом „Ча-
робни брет", У којем је испољио своје
- „Чаробни, брег" наставља У
ТОМАС МАН
схватање хуманитета. Но пре него што ће завршити овај роман објавио је две идиде: „Господар и пас" је студија о психологији ове паметне животиње, док је „Пе. сма о детенцету“, у стиху, потекла из Манове љубави према најмлађој кћери, а она је модел и мале јунакиње аутобиографске новеле „Неред и рани бол“, тде се иза патње заљубљене четворогодишње девојчице указује слика пометње грађанског света у послератном периоду инфлације, Психологија овог детета одаје утицај Фројдовог учења, које је тада привукло Манову пажњу и које ће он касније, поготову кад се окрене миту, у јачој мери користити у свом стварању.
Дуготрајни рад на „Чаробном брегу" праћен је многим узгредним списима, који у неку руку антиципирају роман. У њему, писац у ствари напушта форму класичног реалистичког романа — фабуле готово и нема. Један млад човек долази У санаторијум у Давосу, од госта постаје пацијент и у тој болесној средини сстаје се дам година. Он пролази кроз многе, углавном духовне авантуре, које личе више на сан него на јаву, док га из те зачараности не пробуди велики рат. Сви доживљаји кроз које пролази и сва сазнања до којих долази имају васпитно значење. Јер ствари традицију немачког васпитног романа — Ханс Касторп је савремени Вилхелм Мајстер. Два младићева. васпитача, литерат и хума нист Сетембрини и језунт и мистик Нафта, представници су два поглела на свет савременог човечанства. Њихова педагошка настојања ремете два пацијента: морбилно депа Рускиња Клавдија Шоша и робустни Холанђанин Пеперкорн. Поред холанаскот плантажера, оличења животне радости, отттроумни дијалектичари Сетембрини и Нафта само су јадни брбљивци. Своју школу живота Ханс Касторп учи на смрти, али изко фасциниран њом, остаје веран животу. У визића у снегу, централном месту романа, он увиђа да смрти треба супротставити љубав, само она. може одолети смрти. „У име добпоте и љубави, човек не сме Аотостити смрти да влала над његовим мислима. брегу“ стварност има симболично значење. У свету луксузног санаторијума огледа се грађанско друге тво Европе пред почетак великот рата, са чијим је почетком много шта почело што и данас траје. Иако је спољашња позорница романа узана, унутрашња обохвата, сматра писац, „пелу западњачку политичко моралну дијалектику". Сетемброгни и Нафта су живи ликови али им „дијалек тичка стедства“. Млалић, оличење немачког грађанина, стоји између њих и не од: аучиће се, али илеја до које је доттао У визији у снегу јесте „илеја свелине" за Мана „идеја самота живота и човечности а Хансово матотптање санатотуијума свело чи да се определио за житот. све то је доживео и сазнао на „чатпбном брегу говори да ће поћи путем који воли измирењу животних супротности, путем хума-
- Ман је као писац и човек увек устајао у одбрану људског достојанства и слободе. У неустрашиво смелом „Немачком говору", одржаном у праскозорје националсоцијалистичке тираније, 1930, он упозорава на мржњу и апелује на разум, тврдећи да се не зна куда ће националсоцијаамзам одвести Немачку, „из простог раз лога што то ни он сам не зна". По доласку нациста на власт Ман је напустио своју земљу да се у њу више никад не врати као њен грађанин; од тада је он грађанин слободних а тостољубивих _ народа. Као емигрант у Швајпарској Ман наставља да пише већ раније започети библијски роман „Јосиф и његова браћа", по обиму његово највеће дело. Тетралогија је писана у годинама велике кризе, не мачке и светске, и утолико је чуднија вел. рина која избија из овог, како га Ман назива, „хумористичког спева човечанства“. Започет у Немачкој, настављен у Швајпапској, роман је завршен у Сједињеним Америчким Државама, куда је писца одувао вихор рата. Грађу је поужила стапозаветна анегдота, која се већ Гетеу чинида вредна распредања, а замисао Манова
| Настазах на 10. страни
Јанко Вујпповић Јутрима Зов Београда
Увета су нам расцветана: тлас ти у великом кругу ослушкујемо док њиштиш тамним ланцима за небеске дирекв везан
Будиш нас, Бели граде, њиском из којв сунце се точи, из које лије и пршти сунчевина. А ми од те белине и јасности ослепели, тим видовити, обличје
несагледно и лик твој наслућен у Видику покушавамо сагледати
И будиш нас, а ми разбућени, зовом твојим дозвани са разних страна, са Лица Земље ходимо под твоје бедеме којима једино траг траје
и неуништив јесте
Као вуци кроз шипражје вододерје гребемо ти требене ноктима, режимо Као кртице за собом једемо месо земље Као рибе, немушти, у твој увир
Као тице на твоје крило долећемо
Табани су нам у ходу пролистали: шумама водама путевима путоказима које ми памтимо
а записани нису
Долазимо до острвља са кога гледамо: Сунце ти изнад гриве усија а згасне под копитом
Зобамо те нашим главама
и с тога, Бгли пагцив, имаш обличје наших глава и лик
наших лица
Уз твоје бедеме као бршљани
ШИЉАТО И ОКАТО
Устају из кревета мокрих, тако обично, потајни, тихи лудаци
Очију закрвављених: од хроничних болести
и од сна, у ствари, од оног што им је,
шиљато и окато, кроз сан пролазило.
А котрљало се: собе без једног зида, предели буктавих боја, бродовље, утробље риба, костури, катарке
и клупчад гмизаваца око
глежњева... Потпуно јасна симболика оно неминовнот што им се ближи, и чему се, корак по корак,
са пуном свешћу примичу
Та чудни људи данима мисле о Достојевском,
или о томе да ми, који се повинујемо
раном устајању животу обичном.
јесмо изван света, изван
пламена, а да су они
_ свет 1 ми
Потајни и тихи, потпуно безопасни, дакле: устају из кревета, брију се,
без икакве задње помисли, а да, истовремено, поштују оштрицу и достојанство бријача и могућности његове. Потом излазе на улицу п безбедно се мешају са шетачима опасним!
А не разликују се: једино, пажљиво гледајући, можемо, ходећи иза њих видети: рука им се, изненада, зтрчи у неку страшну претњу,
у сасвим јасну
мисао
ПОЧЕЛО ЈЕ
(или: Бућење песмотворца)
Значи: то је то.
Устајеша, и неко се, осећаш, по костима у шупљинама преко ноћи, у сну, у твоје тело
уселио
И сасвим сигуран, ево, хода по твојој соби, узима твоје предмете, тако обичне и тамо пуне смисла, чак: узима их са истом пажњом, на исти начин, како си и ти то чинио, и тако да им осети
камену или дрвсну суштину, мисао збијену у облик
пи намену
И увиђаш: скоро сте без разлике значајне по лицу, стасу, говору, намери...
Кажем: тебе нема више, и не куј себи драге поћвале, јер: он је, он јесте
у твоме телу продисао,
пробудио се
Кроз твоје, некад твоје, око Он покушава мирно, скоро акалитично, гледати ствари: стол, шкрипав цвилећи, обичан нож са којим си се у добрим сатима послеподневља играо забадајући га полако у надлактице, предео изнад срца, замишљајући расцветане расеклине;
обичан нож, дакле, чији рез пева
о твом грлу, џезву из које пуши
се кафа и пару у ваздуху ка стропу, такоће, мирно
посматра а он то у ствари прати нечију душу како
узлеће
Још ти се ме обраћа Твој Добри Гост, и не гледа тв, полако испија кафу, посматра са руменије
· стране загрижену крушку
у којој
, ето, остали твоји
и да ивиле
Који ће од вас двојице закорачати У „Бели. дан
и" и |
"И __ =