Književne novine
Жарко Буровић
Дидактика мора
Лето је преврат боја |
Гост који охоло залази у једрину воћа
Расипник и пустолов ухваћен у наступу топлотне егзалтације
У небу блиста опсенарска кугла људи са обале посматрају обојену , дидактику мора
Има разлога за тај поподневни глед
За гај ред без реда за тај жрвањ утисака
Искључен је сваки приговор и свако безразложје
људи гледају у једра једрог дана
Сводећи тај глед на епилог летње доколице
Море дрхти ц та слика у зеницу тоне
Тоне езотерично и чисто тоне прељубнички |
Тоне као молба пред мраком и покором.
ТИШИНА
Ући у унутрашњу срж узрока Збирати гласове што ветра што воде Сањива ноћ семени се у крви А после се рукује са бекством
У бекству умор даљине разгрће
Разгрће боје и летину чула
Цврчци своја сидришта држе у потаји Шуме најкраћим путем долазе до тишине
До тишине с кореном плавети Шуме изврћу џепове ината Усне робе усне
Па пловимо.
МИР И ПОПОДНЕ ЛЕТЊЕ
Изморен мраком времена треба ми мир Мир и величанство ћутања слично сазвежђу У души одливци самоће Безвредно корачање кроз сан и кроз време глуво Једино те неопозив мрак Мрак који је вечит у својој немарности - и порузи Бекством продужујемо несаницу
Одиста ако је време прожето невременом И сунчано поподне није поподне које се воли Које се прижељкује неокрњено и свеукупно Узалуд нам разум и нада чекања
Додирни мишљу овај летњи дан
Додирни оват свет осмехом па миром
Свет на прагу света
Агломерације видика са логичким условностима
Ја будан у том величајном царству.
"КИША
Моје ухо нагони кишу да је слушам Слушам је кад просипа инат у тпаву Слушам је како дише у руци свода Како пљушти у мени
Кишо, прозирна чипко на прозору дана Ухо се хвата с тобом у сановно коло Кад походиш хвалостеве трава
Утешан је сјај твога биљног ропства.
Кишо, тоспо ноћних агонија
И лишће је у заносу насмешено
Твоја блага журба извлачи из цвета осмех
И дарује та мојој драгој.
НОБАС ЧЕКАМ ЊУ
Усамљен очекујем да неко отвори врата Отвори врата и затвори време за собом Отвори врата и затвори памћење Усамљен очекујем да неко отвори врата Отвори врата џи покаже се ликом и гласом Гласом у коме има коралне сете
У ноћи самоће тајне се држе за руке Држе се заједно са рукама сећања
Усамљен очекујем да неко отвори врата Да отвори врата или ноћ
Ноћ која ноћује у блискости чула
У дрхтају распикуће смеха
усамљен очекујем ноћас да она дође Да донесе музику визија и додира Да вече у обрвама развечери
Да облак у очима разоблачи
Усамљен очекујем да неко отвори врата. Отвори врата и затвори време за собом Да разгрне магле са лица успомена
Да наврне сан у мирисно јутро борова.
РОМАНСА
Хајдемо у природу хајдемо
На једну чашу вечности где је цват воћа једнас смеху драге
Јест ботами тако ако није лепше
Цват воћа није обична ствар
Као што није обична ствар моје драге 4 смех
Смех моје драге је топло поље
| подјармљено бојама Јест ботами тако ако није лепше
Хајдемо у природу хајдемо Величанство цветања прави је празник ба чул А каква је тек моја драга: у наручју Није обична ствар моја дртга У наручју Као што није обична ствар кад ивати | воће у баштама · Моја драга смеје се смехом тога цвата Јест богами тако ако није лепше.
КЊИЖЕВНО 6
_ ливаде с краја на крај.
"ПРОЗА. „КЊИЖЕВНИХ. НОВИНА“
ка Ми
5 Ћамил Сијарић
'ИЗАШАО САМ пред чадор. Мирно је око мене, само је у мени немир: не могу више да останем овдје, а не могу ни да одем. Велим: да останем до краја... Знам да сваки рат, исто онако као што има свој почетак, има и свој свршетак; да оста нем... Али, у свом свршетку сваки рат има клицу за заметак новог рода — новог рата, јер побијеђени, ма колико изгубио на бојишту, ма колико се кући вратио го и бос, стане одмах да мисли на освету. Тад почиње призивање славних дједова, тад су — у запаљеним говорима говорника, сви криви за пораз, сем славних, мрт вих дједова; тад се — зато што нијесу побиједили и опљачкали непријатеља, него били побијеђени и опљачкани, жале богу на неправду. Тад се богу највише и мо ле. Немир је у мојим мислима и не знам више ни шта мислим ни шта хоћу; или да одем одавде што прије, или да останем до некаквог краја. .
Одшетао сам, у томе своме немиру, да: леко од чадора, Огрнуо сам се кабаницом, у рукама ми је штап, газим полако — но гу пред ногу, слушам сухо лишће, суху траву под ногама. И што идем даље, све ми је мање у ушима буке од кола на који: ма одвозе храну на Дунав и с Дунава довозе рањенике, тек тих је кола увијек пу но, и увијек се од њих шири задах. Кисео. Љут. Из коња, из људи, из хране, ;
Ићи ћу још даље, ићи ћу до иза дрве ћа, докле не допире вика колара и смрад прљавштине око чадорова: тамо је једна ливадица, тиха и чиста мн биће ми угодно да по њој шетам — на меку ваздуху, ка кав и треба болеснику. То дрвеће, некаква ниски а гранати храстови, окружавало. је ливадицу и градило један усамљен, тих простор, у којем су се, уз шум лишћа, могле чути још само птице; биле су их пуне гране: непоплашене ни од кога, прх нуле би из жута лишћа и у гроздовима прелетјеле преко ливаде, остављајући за собом жут пут у зраку и шум крила,
ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА
Могао сам да шетам куд год хоћу по ливади: да је пресијецам преко сриједе с краја на крај — што би било као да У соби по ћилиму шетам с краја на крај, или да кружим око њеног руба испод др: већа, а по лишћу, што је исто тако као шетати по ћилиму. Док сам размишљао шта од то двоје да изаберем, поглед ми је пао на човјека који је на ову усамљену ливаду прије мене дошао и своју стазу за своју шетњу, већ изабрао. Бедел је. Сам је. С руком превезаном бијелим завојем од рамена до шаке; опустио је ту десну ту завијену руку низа се и мало се на ту страну повио — за руком, за раном. Хо дао је по сунчаној страни ливаде, по крат кој. стази која је ишла од једног старо! храста до исто тако старог. дуба, не гле дајући ни у једно од то двоје, него у 36 мљу пред собом, него у себе... Кад ме утледао стао је, а и ја сам стао и гледамо се; учинило ми се да се он застидио што туда шета, јер једно тако лијепо и усамљено мјесто за усамљену и угодну шетњу није за њега, бедела; оно је за мене, офи цира. Да је сједио, устао би пред стари: јим, а овако — кад је на ногама и кад ходи, остало му је једино да се уклони са
„ливаде, како би мени било пространије.
Био је у недоумици шта да чини, било му је у души — видим то по отресању оном здравом, лијевом руком, као да га је ње тов ага затекао гаје уврх собе сједи на ћи лиму као да је сам ага а не. најамник, Учинило ми се да хоће да зађе у шуму, да. није ту гаје сам ја, али кад је видио да ја окрећем на своју страну и да се др жим као да га нијесам ни видио, наста: вио је — најприје бојажљиво као дијете кад тек. прохода, а послије све живље, сво ју шетњу од храста до дуба, и своје гле дање у земљу и у себе. Зи Помирисмо се, тако, ћутке, Његова, је стаза она сунчана, она крат ка: од дрвета до дрвета, а моја средином Нијесмо равно правни: моја је стаза дужа, али он је ону краћу сам изабрао; на њој сам га и затекао:и на њу му не прелазим, а. ни: он на моју; имамо обојица своје стазе, Нијесмо
,
ен
Ка ди
масно =
далеко један од друтога: ако послушамо, можемо лако чути кораке, његови су бу чнији јер он ходи по лишћу, а и шири и тежи — они тежачки, а ја ходим по трави, ио меку, и ситно, и без шума; у томе се нас двојица разликујемо, и ако би се неко упитао који ћемо дуже издржати на ногама, рекао би да сам ја тај. ~
Гледам га испод ока, нећу право јер бојим се да ћу нешто пореметити у него. вој души, а самим тим и у оном његовом шуштању ногама кроз сухо лишће. Знам му име: Зијах. Оно је Зијах што десну Ру ку, сву у завојима, држи низа се, што сам шета. Кад бих га зовнуо, он би се пренуо и може бити отишао са ливаде; он не би хтио да је тај, он ходи као да није Зијах него неко... неки бедел, неки човјек са завијеном руком, или нико: ни бедел, ни човјек, ни са завијеном руком. Такви се препадну кад их неко зовне. Јер управо тада не знају ко су.
Рањен је на Дунаву. А пошто су га ов дје задржали, а нијесу послали у Једрене у болницу, биће да су нашли да ће му ра на брзо зарасти и да ће га опет послаги на Дунав. Па се питам: шта ли му је пред очима док гледа у земљу и слуша шум лишћа под својим ногама — је ли Дунав је ли онај тренутак кад је рањен, је ли његово село, жена, дијете, ага за којег је дошао у беделе, или ништа од тога, до ли вада и лишће. И она два дрвета — једно на једној, друго на другој страни ливаде између којих шета. Питам се, јер не могу да не мислим на њега: кад покушам да мисли пренесем на нешто друго, он ме оним шумом кроз лишће опомене да је ту; не би се, да није ту, бијељела она његова рука.
Био је сав она рука!
Као да је због ње рођен, због ње живио, и најзад дочекао да је има такву: бијелу, у завоју. Понекад би ми се учи нило да ми је показује као нешто вели ко што он тамо има, а ја овамо немам. И
и
у
зашто сам најзад и дошао на ту ливаду, кад нешто тако немам. Немам право ни да се осамим. као он, кад немам руку као он: објема машем и ниједна ми се не бијели. Не. могу да му кажем да и сам имам бољку, јер би рекао — ако би ишта хтио да каже, да на човјеку нема бољке без ране, да је имам показао би то шум мо јих корака. ' Као да је заборавио да сам и ја на ливади; као да је заборавио — он велики, мене малог. Зијах! — изговарам у себи. Било с тобом шта било, ти си ме, Зијаху, као свога официра морао поздравити, нијеси могао том десном руком која ти је у завојима, али си могао лијевом, здравом; зашто, Зијаху, нијеси то учинио. Могу ли за тебе сам да одговорим: зато да не би покварио ову оволику раздаљину између два човјска, између нас двојице који шетамо по истој ливади н који смо толико далеко да ниједну ријеч један другоме нијесмо рекли. Ти си се, Зијаху, са тим завојем и раном под: њим, претворио у оно што си пи био: у најамника, у ратара, у аргата на земљи свога господара и питаш се: хоћеш ли икад више, ако се са Дунава жив вратиш, моћи да узмеш рало'у руке и ореш, или никад више нећеш то моћи, пи кад не ћеш — шта ћеш онда. ., ! % Најгоре је, Зијаху, кад ратару рука али. | , Или, Зијаху, мислиш на судбину: ОТКУД да те доведе чак на Дунав, за који нијеси "ни знао да: постоји, само због тога да те Рус рани, за којега, такође, нијеси знао да постоји, Проклињеш ли је — ту суд бину, ту своју судбинуг Иди не, него свога ату, него оних његових двадесет дуката које ти је дао да за њега овамо дођеш а тај завој завијеш. Шта је, од свега овога, у' теби Зијахуг Кад бих те питао, би ди ми казао2 ја не могу да те питам, јер тиме бих покварио раздаљину међу нама. И наше ходање. Твоје по лишћу, моје по трави. Ређам корак“ и мислим на Зијаха, који —- тамо покрај грања, од оног храста до оног дуба, такође ређа своје: он шумно,
па : т 1 – алата
"је. Био је то тренутак да га У
аву. Покушао десну — ону је могао — забољело га питам боли
ли га много, али ја ћутим, Учиним још неколико корака, па ћу — изненада, и кратко, а учинило ми се и сасвим глупо: = Рус .љ» ! За мене је та ри
кроз лишће, ја меко, кроз тр је да лијевом руком подигне
под завојем, али ни
јеч значила да му 12 Рус задао ону рану, а за њега — учинило ми се, ништа није значила; он као да је није ни чуо, нити ишта од мене хтио да чује. Наставио је своје кораке од храста ка дубу, одакле ће их — кад тамо стигне, наставити од дуба ка храсту. Тамо више није гријало сунце, и она му се рука, у захлатку, сад још више бијељела: носио ју је као нешто туђе, и некако сасвим жалосно. Изговорио је, исто онако нена
дано као ја прије, и исто онако кратко као
ја прије: — Рус! ; Био је то одговор на оно моје. — Боли! — велим му.
Није одговорио. Можда је и то оставио за касније. |
Са ливаде сам отишао први, и пошао к чадоровима. Окренуо сам се да видим ндг ли за мном; није ишао. Касније сам се, кад сам био већ близу чадоровима, окро нуо још једном и тамо далеко за сооом видио његову бијелу руку; као да је она сама ишла, без њега. :
Сјео сам на бусен густе траве да та при чекам, устурио сам се натраг, поткочио се на руке, ноге опружио и тако: сав на, зе мљи и сав опуштен, гледам танке бијеле облаке тамо негдје изнад Дунава, откуд се, с времена вријеме, чују топови: чину се да се од њихове грмљавине торе на не бу размакну облаци а доље, на земљи, са свога мјеста помакну шуме... Унесе неред та грмљавина топова у слику коју гледам — и ја чекам да се, кад престане, изнова среди небо и земља. Да настане тишина; то је она тишина послије топова кад лист не трепери, кад воде не теку, кад птица не лети... Гледам у ту далеку слику над 60], ним бољем — а дотле ми, иза леђа, као да је он једини жив изашао из те слике, прилази онај човјек са бијелим, завојем онај Зијах, и вели:
— Боли!
То ми он, тек саду одговара на моје; пи тање на анвади боли ли та. Није ме паокаедао, разминуо је и, отишао чадоровимаг "ВИЈјесам стигао, а нијесам.ни имао, ништа ' да му кажем; остао сам с мислима у себи да тај човјек не држи до тога што сам његов официр, да за њега нема више пи Руса, ни Турака, ни Дунава, до само јед на рука, она његова, бијела, коју придр. жава оном другом, оном лијевом. За њега је орач и копач жив дотле док има своје. руке, а кад једну изгуби остаје му да про си, да не живи. Ништа, велим у себи, не ма жалосније од сељака аргата кад оста не без руке. „Удијелите...! — говориће, — Ову су ми десну изломили Руси." Про носиће је кроз многа села, од врата до врата; тамо ће га најприје налајати псето, а. затим ће из куће изаћи дијете, па за дје тетом жена — а он ће, подижући лијевом десну: „Добра жено, ако је бог што дао..." | А та добра жена неће ни знати, неће га ни питати гдје је тај Дунав на којем је изгубио руку, ни зашто је — ни за кога је тамо ишао, отјераће од њега псетон у лијеву му турити комад хљеба. Торба Не му висити о рамену, и биће пуна комада хљеба. Ходиће са њом по друмовима. Ки ша и ноћна тмина најгоре су за. такве љу де; на тмини, у ноћи, они више н нијесу Људи него комад мрака у мраку; на киши, ма свом сталном путу некуд, они не остављају траг за собом — као да није ни про. шао човјек.
_ На лијепу,. дану овај ће Зијах, просјак, сјести негдје крај воде, да једе. МИ да се напије. Извадиће из торбе комаде хљеба, гријати се сунца, слушати воду — и јести, јести. Биће то, послије свега, једина њего. ва срећа: што једе. Може бити да ће се тада сјетити да је некад био бедел, да је видио Једрене и Дунав, и знати да су му ти комади хљеба са те њиве — са Дунава! Сит, лећи ће и заспати, с главом на торбн, крај воде; сањаће, може бити, Русе. Ви дјеће себе у војничком одијелу — себе бедела, и препашће се — од самог себе,
Не могу да замислим друкчији пут јед: нога осакаћеног бедела кад се врати у свој крај, ако се жив врати; тај пут ће тај живот ће бити само нешто мало тежи од оног ранијег, и разлика ће бити у томе. што се прије нечему надао, а сад нема чему, сад је крај; крај свему. Неће га се тицати који цар влада, ко је на Аунаву пооиједио, ни каква је правда на земљи јер ом ће бити изван света тога, и изван себе. ; , ј , а и китно сам да та пристигнем, да с тим
јеком, с тим Зијахом ишта прозборим, али он је — јер ноге су му биле здраве све брже преда мном измицао, као да бје. жи. Ону своју, у бијелу крпу завијенуруку, носио је као какво барјачекоје је нико други него он, изнио из ватре. на Ду. наву, и сад је његово, заувијек његово. Ако га у: Н Пи ЕМ, шта да му кажем»
а ћ 1 Би мени2 Ништа! Зато и бјежи. ; у под чадор, међу рањенике, и ја више нијесам видио ону ње биј крпу — празно, готово тамно Сила ај: без ње пред очима. н“ (Из ромака „Царска“ војска“)