Kolo

I

Малгот Хилгиер јецна од најбољих нлиђих немачких филмских глумица у филму „Жене нису анђели" игра Vлогу младе девојке која на врло умешан начин успева « филму. (Снииак: Југоисток филм)

<?Ј&/улгЈК КРШ Ж У ОА СС- РАТН<7ГАОПИСНИКА Р<7С5еРТА / КЛИ1СгеРА

тражи склониште у једној од разрушених из дрва саграђених колиба ,.ИсОах". Кров који има рупу да би кроз њу могла нроћи кола. мора се некако поправити. Само са дрветом се могу ове штете донекле отстравпти. Остане ли се пак дуже времепа на Једном те истом месту, те се осим тога још мора рачупати ватром вепријатељске артилерије или бомбама непријатељског ваздухопловства, опет је неопходно потребно дрво. Јер у тим цанима се ради само једпо: граде се Зункери, бункери и опет бункери Све би то још донекле ишло, али 1Рво је и за многе друге послове нешходно потребно. На пример за до[ошеље јела и пвћа, мунипије и оде-

калдрмом". Ова врста пута се изгра ђује од лаких стабала који се на нарочито опасним и блатњавим местима полажу једно поред другог и међусобно чврсто везују жицом. Ове дрвене калдрме, данас и лети и зими. везу ју велике раздаљине. Кроз шуме в мочваре се протежу овп путеви Није никаква реткост да овакав пут достигне дужину од 70—80 км. ■ Један нов проналазак на овом пол ручју, тј на подручју изградн>е путе ва, су дрвене цепапице са од прили ке 25—30 нм дужине које се забију у земљу. те се преко њпх сипа један слој шљунка <">вн путеви су се пока зали као одлични Акп се у аутомпбп лу нрелази нреко њих, па се затворе

Сцпски радници у једпој парној пекари у Вечу припремацу дорцчик свозим КОЛегама. (Снимак: приватна ево]ина>

ло занимљива и проткана сентименталношћу, Тако смо случајно сусрели Луку Живановића шофера из Београда, који нам је испричао да су у време његовог доласка само наши радници могли да добију у свима ресторанима шљивовицу „Бечлије нису могле, каже Живановић, никако да дозволе да ми радници из прадомовине шљивовице останемо у Бечу без н>е, па су нас, уз обавезно легитимис-ање, којим смо потврђивали своје порекло, служили често нуга и правом ужичком препеченицом" После ове прве групе радника, осло-

очи да се не би видела непријатна околина, човек би могао да мисли да се вози преко Курфирстендама у Берлнну или неког интернадионалног аутопута. Међутим, најновије од најновијег је паша дрвена жељезница Али морам одмах, да вам нагласим да локомотива има само једну кољску снагу Кола су из дрвета, шине су из дрвета. скретнице, сигналп итд. све је то из дрвета Ова „жеље-знипа" натоварена муни цијом и животним намирнипама је једино саобраћајно средство које пам зсноси иајпотребнпје у прве редове Непо-зпатом генију којем је дошла мпсао да сагради ово корпсно превоз но средство је већ пре лугог времена. чодигпут спомрник у српу сваког по ;единог војника,. који се користи ово.м жеЛ )езнипом" Одељен од целог све ■"а. живећи иајчегаће под невероватпг.-рпмитивнпм условима. војнпк }е у век у стан.у ла себи помогне док има дрва на расиолагаљу.

међу радницима, тако и међу раденицама, без обзира на број година. влада редак пример другарства и пожртвовања. Одвојени потпуно од политнчких преклапања наше чаршије они чиају само за ред, рад и бригу за својима у Домовини Где год се окренете' у трамвају. биоскопу, позоришту, опери, кафани. бару, тркалишту. парку или на улици чујете свуда наш језик и већ паше познате „традицпоналне изра-зе" без којих Срби не могу ни у Бечу Свемогућих заннмаља. од помоћних радника и занатлија, свнх струка, па преко бечког тркалишта где има шталскпх момака и жокеја. до студената и фплмских статиста — сви они — снашли су се зрло добро, заузели најбол,а места по Фабрикама и предузећима, раде и безбрижпо живе јер не оскудевају пи у чему јер оно што им прппада на. картама добн.јају безусловно и редовно На улици. сусрећемо двојицу младића обучених у плаве униформе. На левој страпи прсију изнад џепа посе ознаку „фенстерпуцер" — чистач прозора Не обраћајући пажњу на пролазнике, брзо и спретно се неп.у високим лествпцама па први спрат п обављају са лакоћом свој посао Док смо чекали трамвај .један од њих врло прпјатним и мелодичним гласом запевао је: „Тесно ми га скроји нане" и ток су пролазннпи застајкивали полизали главе и слушали ову мелолпју из грла нашег радннка. која се. помешана са лупом трамваја и зујањем ^утомобилскнх мотора разлегала улицом чулн смо само једно. Оа? 151 еш вегћЈзсћег АгвеНег 1 и. А. Тодоровић

исам веровао да дрво може да игра тако велику улогу у животу човека а поглавито у живогу једног војника, који је далеко удаљен од дивие отаџбипе, остављен самом себи. Дрво је у веку челика, бетона, лаких метала и сиитетичних творевина, прерано изгубило своју праву вреност, а такозвани „културни свет" тамаи је у стању још да га цени. Међутим, већ при напредовању. војнику сном јасноћом излази пред очи проблем дрва. Проблем дрва почиње већ код најмањих цепаница које су потребне, да се у степи у којој нема скоро живих бића, скува супа илв кафа. Ако је човек стигахз на свој циљ, ако су бољшевици истерани из једног места или положаја, опет почиње да

ла, санитетског матерпјала и многиј других ствари без којих једна велика војска не може да постоји Који би шофер, ако је већ неколико месеци био па источном бојишту, могао да за борави путеве покривеие дебелим сло јем блата. На овим путевима није никаква рет кост. напротнв, то је свим војнивдша источног фронта свакидашња слика. да се камиони и остала возила заглибе до преко осовпна у блато. Морам само да помислим на оно време. када сам као шофер био додељеп фламанскоЈ ^-легији, да би ми пред очи изашла слика неописивнх иапора на путевима СССР. Сатима се радило само да би се извукао један аутомобил из снега или блата Као дар неба поздравили смо прве екснерименте са славпом „дрвеном

јцАрШЦЧ 7

Беч, септембра 1943 »у«рви српски радници нојавили су II се улицама Беча у мају 1941 го/ дине. Допутовали су као ученици тракторских курсева и својом нојавом изазвалн живо интересоваље свуда где год су се појавили. Пошто су завршили курс с потпуннм успехом, паспоређени су, према потреби, у разне крајеве Немачке и Генералног Гуверпмана. Данас се од њих врло ретко ко налази у Бечу Њихова излагања о првим утисцима у Бечу су вр-

бођени њиховим писањем и прпчањем, наши радиици су похрлили ускоро у Беч преплавили фабрике и приватна предузећа тако, да се у Беку сматра да нема фабрике или предузећа где нема по неколико стотина Срба и да су наши радници по квалитету међу најбољима. Смештени у заједиичким баракама у којима је, без икаквог цретеривања, одличаи ред и чистоћа. паши радници проводе . своје слободне часове у писању писама својим милим и драгим, песми, игри и шали Како