Kolo

5

људи којн све недгЉе у животу миого лакше, а има их који много теже по-дносе — иа и болест. Међу.тим има оболења жоја већ у почетку јако смлате болесника, напр. трбушни тифус, а има их које болесник, нарочнто у но-. четку и не осећа и недељама или годинама, вуче на ногама, напр. туберкулоза или сифилис. • Према томе објективни осећај бодести може, али нв мора'да буде меродаван од врсти, степена и озбилзности оболеља. По себи се разуме- да када се болеснпк осећа рђаво, нарочито када му је тако рђаво да не може да се држи на ногама, приморан је да летне у постељу. Али има бо.лесника који се не осећају толико рђа.во и који се силе ; да : и даље" ходају и одлазе иа посао н.чи зато што'сматрају да га ие смеју да "наиусте или због тога што мисле да болест није озбиљиа ; и да ће ускоро нроћи. И заиета некн пут, и на ногама- болест прође. Алн много чешће се догађа : д» се она ностенено али сигурн'о' ногорпгава, док нанослетку бо■ лесннка не нрисили да легне у постел.у. И онда се догоди следећи: прво, болесник се дуже или краће време мучио и ућињао да иако болестан, ипак ради; друго, тај рад који је он вдшио болестан, ни издалека иије онакав какав би требало да је; затим, болест је : већ : поодмакла и због тога је теже и потребно је дуже време да се нзлечн и папослетку молге бити да у току тог времена иаступе компликацнје првобитне болести које је ввло тешко, или немогућно излечнти. Због свега тога намећесе као прво и основно нравило у медицнни: чим се човек осетн или мисли да је болестан, треба да легНе у постељу. Воље је да макар сувишио одлежи даи-два у постељи, него ли да дан-два задодни да у њу легне... Лежање у иостељн има ту предност да се. болеспик иалази у телесном и душевном мнру. Од коликог је то значаја најбоЛ)е се внди нз чивенице да свакн болесник жели тај мир. Организам, који је иападнут болешћу, треба од ње да се брани. Он мора све своје снаге да уиотреби на ту одбрану, а не сме да их непотребно троши на ходање и рад. Осим тога познато је да сваки орган у колико више ради у т-олико се више троши и теже опоравл.а; папротив шгогод је више у миру у толико лакше оздравља. Бво једног иримера: плуће болесно од туберкулозе лечи се на тај начин што се помоћу вештачког удувавања ваздуха (вештачки пнеумоторакс) ставља у етање релативног мироваља, јер оно онда практично не учествује у дисаљу. Услед таквог мнровања оно ускоро оздравл»а и престанком давања ннеумоторакса онет се враћа у своју нормалну функцију. Лежањем у постељи организам мање сагорева унете материје н због тога је и мања потреба за исхраном. У толико је болеснику лакше да^држи одређену днјету и у толико прибор за исхрану је мање оптерећен. Код болесиика који треба да се гоје, лежаље у постељи нма ту добру страну, што се на тај начнн, а услед смањене потрошн.е енергије, нагомилава резервно иодкожио масно ткиво. Лежање у постељи болеснику од акутне болеети није тешко прво због тога што се он обично за ,време њеног тока осећа тако рђаво да се у њој осећа боље; затим што акутна болеет пе траје дуго, па и лежање се обично не протеже. Сасвим је друкчије за болесника којн болује од хроннчне болести због које је потребно да уежи. У току таквог оболења болесник се може осећати боље, на чак и сасвим добро, тако да нема потребу за постељом, па и не разуме да је боље да лежн. Осим тога болест дуже траје, те му лежаље и теже пада. Међутпм бати код хроничпих болести често пута постоји потреба за лежањем, 'Гада оно мозко да буде најважнији део лечења. У том случају болесник треба да.зна да се оно мора спровести онако како треба, а не да десетак или двадееетак нута устаје из постеље иде на телефон или прилази радно апарату, одлази у кујиу или другу собу или евеитуално одлази у варош. То већ није лежање у постељи. II тада не треба се чудити да такво лежање не помаже и да се болест у место поиравља, само погоршава и продужу-

Зашто болеснин требв да леши

4епоше наше Један пропланак под врхом Копаоника. (Снимак: инж. Гатнмнр Схефаиоваћ) —

у постељи

У 11 овек може тешко да се разболи, С па пиак да се не осећа рћаво, да се не осећа болесним. Има пак болесника који занста ннсу тешко болесни, али који се стварно рђаво осећају (да не узмемо у обзпр болеснике који симулирају или агравирају, тј. ногоршавају стварно стаље болести!). То закисн како од саме болесиикове нрироде, тако и од врете оболења. Има

ШМШЕВШРА

ШШВ 1АИЗУАМ ВАОКИН

ако је данас леп дан! Ено, бели облаци, као пена, пливају по азуриој цучнни; у мојој башти — као нектар пију се мирисн бе,лих цветова, Живот је све то! И ја жнвим, живим онет срећно, блажепо, као бог пагански, као идеја у фантазијама младих бића. Онет живим срећно. Седим у башти, поематрам дрхтај нежних цветова и слушам шапат ветра у лепршању лишћа. Мпнути ми . иролазе неосетно. Покаткад само сетнм се ње — Нине, прохујалих дана, и још увек уздрхтим, још увек срце бурније закуца, па се одмах затим смејем, смејем. Морам да се смејем. Догодило се то овако ... * Вила је лена, имала дивие очи и свнлену косу — и заволео сам је. И то лудо заволео. Један поглед био ми је довол,ан да ми постане и идол, н идеал. Миогнма се то догађа. Спазе лену девојку, добаце нешто, унознају се, некодико шетњи и — љубав. МеЈзутим, код мене је било нешто друго. ГГосматрао сам је, ишао за њом, слушао њене разговоре, а срце (ах, то срце!) куцало је, куцало. И тако, мало но мало, назвао сам је драганом и богињом, а што је било најсмешније: она о томе није имала ни појма. Често сам је внђао са младнћима, али то ме није бунило. Увек сам наша.о оправдање. „Оио јој је брат", „Оно свакако љен рођак", „Оно сигурно добар пријатељ". Дознао сам јој и име, и где стаиује, и миоге, многе друге појединости. А иисам јој прилазио. Није да нисам имао храбрости. Нека кажу остале девојке. Вио сам прави виртуоз у изјавама љубавн, у бескрајном разлагању својих „искрених" осећања, у ласкању о љиховој савршеној лепоти. Неуморно сам уздизао љупкост божанских усана и величао грациозност божанствеинх осмеха. Неуморно — у свакој прилицн. Само њој никако. Нн да јој ирнђем. Поверавао сам се друговима. — Како си смешан! — говорили су. Вно сам стрпљвв. Певушањем сам Им одговарао: — ,,Ал' нна® најзад бићу победннк *ја! И, како нисам хтео да будем омешан, а желео да будем победник, тачпо но-

сле годину дана пришао сам јој... Хеј-хој! Да сте ме само видели. Црвенео оам и бледео. Узбуђенб дрхтао. Не сећам се шта сам говорио. Внле су то непоцезане речн, глупе, без смисла. Осмехпула се (тај осмех!) и рекла: — Напишите то. Мој стан: Јаворова 7. Хтео сам да јој кажем како већ знам где станује, како све знам о њој, а.ли она се је брзо удаљила. Написао сам јој дивно писмо. Пс-крено. Било је рећи о непроспаваним но-

Већ ћосле неколшсо дана „колега" }е бно- други. Приметно сам и да ме је почелада избегава. Ипак, њено „само тебе волим" остајало је и даље на њеним уонама. Постајала је чудна. Волела је само мене, а оамо мене и пзбегавала! Осмехивала бн се, рекла иеколико речи увераваља да сам још увек једпни, и одлазила. А сутрадан бих збуњено гледао како се шета са другим руку под руку, или како у биоскопу наслања главу на неког „колегу". — Објаснн мн! — викао сам. — Објасни! Доста! Не мучи ме! Погледала ме је иснод ока. Поглед к.оји је говорио о љеној надмоћностн, о успеху који увек мора да буде. И нрошанутала: — Волиш ли ме? — Волнм те, али ... — И ја тебе волим! Здраво! II удаљила се.

ћима, о чежљи, о болу. „Вило је то нре годину дана. Сназио сам вас и заволео". Миого, много леннх речи. Одговорида ми је! Срећна је. Љубав... Вто, дошла је. Ваш опако како сам и замишљао. Она! Она из мојих сањарија. Имала је очи зелене, косу цлаву, и лепа уста. Па глас! При сваком њеном узвику морао сам да уздрхтим. Волела је све оно што сам ја волео, сложили смо се потиуно и ... кажем вам: била је она нрава. Недеља дана среће. Шетали смо задовољно, причали — цвркутали. Да, цврвут је то био. И све је тако било док је нисам сназио са једним младићем. „Колега" — био је њен одговор.

Волела ме! Како сам лудо веровао. А када сам дознао истину ... Била је млада и лепа. Осећала је да јбј лепота влада мушкарцнма; проводила бесаии живот, али увек са мишљу да ће ми једног дана, тамо доцније — када јој се ирохте, нвново прићи и са неколнко речи оправдати своје ноступке. Била је уверена да ће увек успети код меие, веровала је у моју сталну љубав. ЕЈато ме је с времена на време задржавала речима „волим те". Видела је да сам искрен, да искрено волим. Један такав младић морао је да постоји за п,у, у кога ће увек бити сигурна... Да, када сам дознао ту истину, плакао сам као дете. Био је то великн бол. * Онет сам срећан. Седим у башти, окружен цвећем, испод једног разгранатог ораха. Лишће ромори. Сунчеви зраци пробијају се кроз гран.е и падају но менн. Шарају ме. Сваки дрхтај ветр^, даје нову шару. Усхићено посматрам све око себе. Живнм блажено. Само иокаткад сетим се девојке коју сам пекад волео, и тада осетим тренутан бол, па, се одмах затим насмејем. Задовољан сам собом: уснео сам да се отргнем од њених моћи. Седим у башти и чнтам. Често ми поглед полети у плаве бескраје. Тада ннчу нове саљарије, о новој љубави, која ће, свакако, доћи...

'• " /' • -