Kolo

5

Ј ри дана и три ноКи како се Мар/ ко бојаџиски бори с душом! *.. Три дана како му муша полази $јајне мердевине „сиуштене од Небо", што их Марко види у агонији, али се враћа тешка од мерака и од жеље да му очи јога једаниут виде „најубаву од најубаве", Бисерку Аџи-Мишину, онакву какву је видео једног празничког јутра, кад је угледао први пут пред црквом, где је са девојкама искочила „на гледање". <. и други пут, у кући њено« га оца, кад је отишао да се виде још једанпут и да је од оца испроси; — ма« лу и гиздаву, сву светлу као седевска игла, што ју је држала испод грла колир на танкој кошуљи. А онога јутра нред црквом Марко је ирешао оком по девојкама, које су ста» јале једна уз другу, нагиздане и зави« јене у јашмаке, смерно оборених очију и чекале свој „ксмет" — срећу — међу градскнм младићима, који су са накривљеним фесовима нролазили поред њих ш загледали им лако у забуљена лица. •. а груди су им отскакале и очии капци треперили им стидљиво и уплашено. Само су Бисерине зенице, шарене као цвеће на ливади, погледале у њега и осмехнуле му се, а Марку је заиграло срце у грудима ... Из мале црквице шћућурене под бреговима чак горе на крају града трештала је светлост свећица и кандила, и стаЈрачки поп Арсин глас, који је служио службу Божију... А процветали јорговани и ситно шумско жбуње расуто ио бреговима мирисало је наоколо и мешало се са мирисом тамњана, што је долазио из светог храма. Марко се сагао и кроз ниска вратанца ушао у црквицу, те запалио свеће, помолио се Богу, учинио двапут метаније, па је изашао, срео још једанпут насмејане и немирне очи Бисерине, пожурио кући сав раздраган од тога осмеха, од топле молитве у цркви ... свечаности празничнога јутра... од мириса и светлог пролетњег сунца, које је пловило над њим ... Прошао кроз своју чисту, светлу и окићену кућу, потражио мајку, сео уз љу, спустио јој руке на скут и казао ма^но: Нане ... испросите ми Бисерку!.... Њу сам данас мераклисаја. Мајка је потскочила са столице на којој јо седела и викнулв тплашено: — Туго, синко, зар ба«н њу?! — Бисера је „големџика" — ^орда и „га* лена'" — мажена; неће она у алвд кућу да дође! — И тешка брига и немир пала је од тога јутра на мајчино чело и на целу кућу Петра бојаџије. Али се „сваће" — прије — и старије зкене из родбине пожурише да помогну Забринутој мајци, укућанима и заљубљеном младићу, уплашене за њега; јер тежак је мерак!... И удесише да се Марко и Бисера виде још једанпут. И Марко је пошао опет у једну светлу недељу са оцем, стричевима и тетинима „у Аџи-Машини" и понео у појасу, сав уздрхтао од страха и среће, скромно златну дублу на жутом свиленом гајтану, да Бисери ако „кајдише" пристане — да први „нишан". Бисера је изишла пред њих без јашмака. Ноздрве су јој подрхтавале, мала уста била су јој стиснута пркосно и црвена као крв, а беле руке, као памук меке, подрхтавале су јој док је приносила чашу и служила ракијом из великога ибрика... Али, самб што је изашла, негде из дубине куће чуо се њен упорни и обесни гласић: — Убите ме ... Ја за њега нећу .. , Срце ми га не милује!... А затим пригушена молба и жагор женскадије у кући. Младићу је заплакало срце ... Посе* дели су још мало, те поразговарали са збуњеним укућанима, који су чули Бисерино отимање, па су се поздравили и отишли... Али је Марко, не јадајући се никоме, од тога дана отпочео да вене. Лечише га оџе и „ећими" — докторн — читаше му попови... водише га у вркве и манастире ... појише га бабе и гледарице, разним „иљачима" — леко-

вима — али откинутом срцу младићевом лек се не нађе ... А Бисера девује... Иде у цркву „на гледање" са девојкама али сваком просцу поручује да га неће и да му мерак нема!... док — у кућу слежу раменима, чекају стрпљиво, мире се са њеним бесовима, јер је млада ... најмлађа и најмилија свима, и чекају „да гу дође памет" ... Али, дани пролазе а Бисери не дооди памет.. - Чује и не верује да се Марко од мерака са душом раставља и кикоће се кад јој другарице из града долазе и казују јој то... Нити види како је свакога јутра стрељају два пламена ока, младога Идриза што јој је први комшија још од дедовине, и не сећа се зашго свако вече Идриз удара на своме доксату у шаркију и пева са севдахом: Сву ноћ ми „булбул" препоја ... На џамир ли ми пенџери. А Идриза сагорева живи охањ. Запази он Бисеру још док му се сестра Афиса није забулила, те су претрчавали кроз капиџик један код других, још као деца, клинали кроз башче, гонили се и

С1иш^ ЕУУ)А-А ПОп-МЗПА Н ОкГД;

рује већ.., што га постеља „не држи"... Али одједанпут шаркија и песма у комшилуку умуче и с$е чешће отпочеше да се у Мамут Бегову кућу и на чардаку скупл»ају млади Идризови другови из града да дуго остају код њега и да шашућу оетајући сами на доксату! Бисери чудна сва та тишина у комшилуку и мир Идризов а нарочито јој чудио што Есма Кадуна, мајка Идризова не излази више весело на доксат и не виче отуда њену мајку и снахе: комшике изкочите ири мене на „лаф муабет" (слатки разговор) и на једно каве! — А једно вече је опазила кад је Идриз са другарима сишао у башту приближио се уз зид близу закованог каниџика и отпочели тамо да шапућу. Бисери је први пут закуцало срце немирно и уплашено под јелечетом и искрала се из куће, сишла у башту прпклекла уз капиџик и само што се притајила у цвећу и немирном лишћу на

обарали еку траву, у густим воћњацима... те је троми и трупасти Идриз увек трчао уцвељен и уваљан у прашину и тужио се мајци како је Бисера лоша и како га је „обалиета" ... А ханума, мајка његова, узимала га на крило, тешила га нежно и карала у шали пре« кл> зида Бисеру: Ах, ђувенде ни једна ... ти ли ми чедо расплака?! •.. Али једнога дана: Клап! ■— Ударише тешке гвоздене \,телије" — чивије — са једне и друге стране, заковаше капиџик и покрише улице Афиси ... а Бисеру отпочеше да увијају у јашмак кад са мајком и снахама „у свет изла^н". Млади је Идриз остао запрепашћен, сам... Замомчише и њега ускоро и отпочеше да му све чешће долазе удате сестре и родбина и да му фале и сладе младе анумице што су од скора покривене. Али, младићеве очи су лутале сетно према закованом капиџику ... Бежао је из куће дубоко у башту, кријући се у шибл>у и сећао се каква га је џенетска — рајска — милина обузимала кад би га њене ручице обухватиле око плећа и љоснуле у прашину, и тада тек отпочео је да се „одабира" и присећа да тада није беи?ао и плакао мајци од бола V срамоте него од нејасне и дубоке радости и сласти . .. И сво то сећање палило му је младу крв све жешће у самоћи. Али се притајио и трпео, јер кад би смео од „резил" — срамоте — да се некоме повери и призна да му је ђаурка однела младост и срце?! ... А кад падне тама и увије и њену и његову кућу, баште, зидове и старо лиснато дрвеће... удара у шаркију не би ,ли је дозвао опет из куће, где се она свлачи и спушта у постељу и дуго још расклапа сањиво_очи и ишчуђује се и подсмева младом Идризу што се н§ сми-

Браћа су поскакала из постеље, пролетеле као селке кроз кућу на таван и у, подруме те повадила прикривене пишто* ље... А мајка је нригрлила избезумље« ну девојчицу и викнула: — У Бојаџици да бегамо, црна ћеркоц да клечимо... да чинимо метаније.. а да те Марко венча на смртан час. •* Ако туриш венчило на главу и бидисш невеста неће да те одведу. Бисера је само покуиила шалварице. у руке и не чекајући никога лолетел« Кроз башче и утонула у ноћ. А далеко доле чак на другом крају града, одакле ночињу равнице и ноља, Марко се јадник бори... отима се ду« ша али не може да се отме ... Поређане уза зид седе жене из комшилука и родбине и чувају га попадал« од умора и сна. Пресамићена мајка, се» етра и сиахе улазе и излазе из његов® собе, бришу сузе да он не види и да с© не уплаши, а проиао од јада татко ње» гов Пера Бојаџија сам у другој собици дан и ноћ клечи пред иконама и чини метаније да синовљеве муке престан;у н да се Марко „раскрсти" са душом ... и молбе су дубље и болније иего икад те вечери кад су у дворишту и на басамацима одјекнули хитри Бисерили кора» ци и врата се отворила силно ко да јв вихор дунуо у њих а Бисера се хрострла колико је дуга на земљу јецајући:

Аман!... помагајте

Венчајгв

ниском дрвећу над својом главом а души јој је дошло јасно и страшно: — Идриз бре... не фрљај срам на чалму ти над чело... Казуј ђаурка ли те уапа за срце те гинеш и никому не казујеш. л. пушташ мајка ти да рони сузе, а татко честити Мамут-Бег гаиле (бригу) на чело да фрља. • • ш никому ие казујеш!... — Одавно... признао је Идриз се* тно. — Па која?!... казуј... лек има викнуо је бесно Руеим познати силеџија у граду, Русим-Бегов син што се ни Алаха ни закона не плаши. ^ — Бисера ... Русим се засмејао грохотом и казао кроз смех са презиром: — Зар само толико?! Ха, ха, ха... ;за наш „достлак" (пријагељство) и другарство, јутре навече ће испратим Фатму сестЈ>Ј ми да гу излаже и изведе у башчу, а ја ће гу уграбим и ће ти гу донесем како голуба у руке на постељу!... А носле бегај широка је царечина!... Распаљен, охрабрен и раздраган не мислећи ништа даље Идриз је извадио ћутећи пиштољ из појаса и испалио три пута у вис... Ечизу и далеко лампе су се иогасиле одје^инпут у српским кућама. — Чија ли ће мајка да заплаче јутре... Чије ће чедо да се завије у фереџу за сав век и да чини „метаније" по џамије? . .. — Викнуо је престравл>ено Аџи-Миша, скочио из постеље и потрчао у собу Бнсерину. А она је, да угуши јаук, стрпала само своју иесницу у уета и ширећи занрепашћено очи у таму, потрчала н зав>кла се као уплашена птица у један иа у други шимширов грм... Затим је потрчала на прсте уз басамаке. улетела у кућу и крикнула: — Нане. .. Јутре на иоћ Идрнз ће ме уграби! — Казуј куде да бегам?!

ме ноћас сас Марка, Мамут-Бегови ће ме украде. Старац је стајао пред девојком као избезумљен, дотрчала мајка и снаха и гледајући девојку како се грчи на зе* мл>и и цвили као рањена закукала на глас. — Ох црно његово венчање јаукнула је мајка али је подигла Бисеру са земл»е и повела сину у собу, Бисера се срушила ... и етала да уда* ра главом о његову постељу. Младић је отворио очи, раширио их и осмехнуо се. — Марко ... много сам ти згреши... ама опрошћавај, аџамија сам... учини севап, венчај ме ноћас ... турц« ће ме уграбе. — Не плачи ... дигни се уздахнуо је Марко тешко и узео њене ледене ручице у своје вреле и знојне руке. Жеие чуварице поустајале су и стале да се крсте и излазе из собе . .. У про» страном ходнику измешали су се отапат и пригут-ен плач ... Кроз пенџере ула« зила хладовина и шум ноћи ... Процве* тао високо у башчи на све стране кирисави замбаг силније него икад. Болник је заћутао за час. Дисао ј® тешко удисао тај мирис и младу Бисе* рину снагу приструту поред себе и про» шапутао — Знам . . . овај час снија сам да ми венац од небо паде на постељу, а ти ми се иасмеја кроз јашмак као оно јутро прс цркву; — памтиш ли? — Памтим Марко ... ама детиља ми памет беше, опрошћавај и помагај ми. Марко је слушао, и махнуо руком мај* ци која е стајала поред врата ломећи руке да му приђе завалио главу на ње* не раширене руке и ппотттш- ч 1*ој: Нане... дође и тој и дочекасте и моји сватови и . . . што чекате!? грчите ... доводите кума и старојка, викајте поиа да не забавимо ... а напољу се отв^арала врата без шума и улазили унезверени Аџи-Мишини — кућа се пунила т.ужном родбином и сватовима ... Не мислећи на страх, на смртну опасност која му је лебедла над главом, притајени, тихо, кроз иомрчину, без фењера, л»уди Су се разишли кроз ноћ и довели иопа и у поноћ направише тужну свадбу Маркову, а ујутро рано још прође глас као грозница кроз град, да се Бисера Аџи-Мишина венчала са Марком Бојаџиским на смртном часу, али Идриз не поверова у то. (Настава-к на шестој стоа-ни)