Kolo

— Тако! извали Ратко по трећи пут. А не мислиш ли да бих и ја овде нмао коју да кажем. Ја исто гако волим Миру, и хоћу се њоме оженити. — Тако! реКи Ке овог пута Мирко. — Да. То ће те можда изненадити, али сматрам да је Мира као створена да ми буде жена. Гледао сам све досад мирно, како је она флертовала, иа и С тобом, драги иријатељу, али младост се мора иживети и боље је да чо буде пре него касније. Алије сада већ време да се томе учини крај. Зато ћу се њоме оженити. Чини ми се да те је моја одлука изненадила? Уосталом, ако ти није ираво . .. — Немој тако, драги друже, ирекине га Мирко, ми смо били и ^сгаћемо пријатељи. а Мира нека се потпуно слободно одлуЧи за једнога од нас . . . Али, стани! Имам дивну идеју. Почкаћемо је једноставно на прославу ње^е веридбе. — И ти мислиш? — Убеђен сам да ће се то Мири свидети. Она Ке сигурно доћи. ЈЦго се тиче прииреме пренусти мени. Знаш да се разумем у то. Испрва ћемо суделовати само нас троје. остали гогти појавиће се тек пошто . Мира излоере свог будућег мужа. Шта велиш на то? Баља ли то? Онај ко добије, платиће трошкове. Недељу дана касније чекали су Ратко и Мирко у свечано декорисаној триезарији виле једног њиховог заједнич ког пријатељл,а долазак оне која ће ре шити њихову еудбину.Ратко је седео у наслон»ачи, немарно заваљен и пушио цигарету док је Мирко нервозно шетао по соби. — Хоће ли доћи? уцита Мирко. — Разуме се. Питао сам је јутрос још једном телефоном и свечано је обећала да неће закаснити. У томе су кроз капију баитте ушла једиа елегантна двоколица— Она је- повика Мирко. који је одмах потрчао к прозору. Али. где ли је само пронашла таква кола! Мало донније уђе у собу божанствена Мира. дивна и љупка као п[»олетни сан. Али зачудо одмах иза девојке појавио се у трпезарији и човек за кога су мислили да је кочијаш. — То је заиста фино. децо. рече она. То сте дивно удесили. Хвала ти, драги Мнрко- и теби хвала, драги Ратко! А сада дозволити да вам претставим господина Палића — мога вереника. — Тако! узвикне Ратко. — Тако! једва чујно ирошапута Мирко. Затим обојица седоше; можда понешто нагло и с чудним изразом на лицу. К. БЕЛКИЋ

кога ће иаписати једну од своЈих на}бољих трагедија и једну од најлепших трагедија света. Али Шекспир није био једини који је обрадио ову тему. Многи су књижевници покушали да на свој начин протумаче љубавну историју чији су бесмртни претставници несрећни Ромео и Јулија потомци двају завађених веронских илемићских породица. Али ниједан није успео да тако пластично, тако убедљиво и тако песнички евоцира љубавни случај који је посТао прототип несрећне љубави уопште. И оно што је Луиђи ди Порта доста наивно први описао учинио је бесмртним Шекснира. Али, нраво је да се сетимо онога који је још пре пет векова, као ирви, срећно надахнут поклонио човечанству ликове бесмртног љубавника.

Сцена на балкону једна је од тлавних сцена Шекспирове трагедије. Ро^ мео и Јулија могли су само тајно да се састану. Али нашта није Ромео могло да спречи да се виђа са својом ЈулијозЈ. Дању и ноку тражпо је и нашао нрилике да се са њом види п да да одушке својој жаркој љубави. Многи су се славни глумпи прославизи баш играјуЈји улогу Ромео. Међуњима је и велики бечки глумац Јо?еф Кајнц. Кајнц је ову улогу први пут коеипао 1884 године.

%

није ни слутио колико су те љеговв особине биле на цени код младих девојака. Уосталом били су добри другови. — Ратко, изјави једног дана Мирко, ја не могу више овако. Оженићу е® Миром. — Тако! одврати Ратко, који је седео у наслоњачи и пушећи цигарету, правио колутове од.дима. — Ратко, чујеш ли шта еам рекао? Оженићу се Миром! —- Тако, изговори још једном његов пријатељ, и при томе још избаци дим. Пријатељеве речи су га узбуниле. — А шта вели она на то? упита Ратко после подуже паузе. — Питаћу је, свакако. Али она зна да је волим, познаје ме довољно на не верујем да би ме одбила. ^

(Снимци: приватна својина) Смрт }е Ромеа и Јулију сјединила ,з« увек. Порнат.о је свима да је Јулија, помоћу људи паклоњених љубачном пару> узела једно срество које је проиџвело привидну смрт. Јулија је сахрањена у породичпој гробници Капелетија, а Ромео изветтен да она уствари није умрла. Међутим гласник је »адоцнио, а Ромео верујући да је Јулија стварно умрла продгре. у гробпицу и поред „леша" своје драге убија се. Јулија се доцније продубила и видевши драгана мртвог отрује се И тако се у смрти сјединише они који су $а живота само у тренуцима у дивним и нераборавпим, остварили оно шго је најдивније у животу.

А | икове бесмртног љубавног па/1/ Р а Ромеа и Јулије није ство^ рио онај који их је овекове*шо. Нису они производ маште највеКег драмског писца Шекспира. Њих је он за Аечна времена учинио носиоцима најдирл>ивије љубавне трагедије која је икада постојала, али их није он „измислио". Познато је да је Шекспир за већи део својих драма и комедија узео грађу из старих хроника. Тако јЧ грађу за трагедију „Ромео и Јулија^ први пут приказану 1591 године, нашао у старим италијанским хроникама односно причама. . Духовни отац бесмртних љубавиика Ромеа и Јулија је италијански писац Луиђи да Порта, који је припадао двору Урбинског кнеза и био у своје време нознат као спретни ириповедач. Он је 1524 године, дакле пре 520 година објавио причу о којој је* први пут у историји света, изнео дирљиву љубавн уисторију веронског љубавног пара. Његову причу прерадио је чувени италијански новелиста Бандоле у збирци ко'ја је објављена 1554 године, дакле тридесет година доцније. Ову причу иревео је француски писац Боато 1559 и тако преведену односно прерађену унео у зб -Јрку „Истоар тра«ик". Енглески књ> желник Артур Брук саставио је доста ћросечан епос у стиху у коме је описао л>убавие згоде и иозгоде Ромеа и Јулије. Тако се велтики Виљем Шексиир приличио посредиим пугем упознао са сликом од

ира је била л.упка, неизмерно лупка, али то није било главно код ње. Њена лепота била је '«имо оквир из кога се извијао карактер. чаробне дражесности и непосреднос^и. Један од њених обол^валаца н»звао ју је једном приликом, у моменту одушевљења „божанственом" Тај јој је ласкави надимак отада остао, што је разуме се годило њеној таштини младе девојке. Божаиствена Мира била је сталио окружена великим бројем пријатеља који су јој се удварали, који су је обожавали и међу којима се кретала као млада краљина. Око ње је увек било све живо, вечито љубомора, вечито немир, стално кретање. Јер када би који од тих младих л.уди, које је она лривлачила као што светлост при-

влачи леигириће, увидео да су му сва настојања узалудна и одлазио, на његово место би одмах стуиио други, нови. А Мира је волела да има много обожавалаца. У овим узбудл>ивим играма заљубљене младежи била су ииак два млада човека, који су заузимали изузетан положај; били су такорећи стални фаворити. Обојипа су били веома пријатни и симпатични, иако иотпуио различитих карактера. Ратко, старији, плавокоси див, уиражњавао је све спортове. Био је напраситог карактера, веома високог мишљења о себи, а осим тога био је уверен да он највише има изгледа иа уснех код Мире. Мирко је био осећајнији, мирнији. Триео је од претеране скромности, оа

&