Kult rada
50
Култ Рада
ним дисциплинама, и у нашим масама развијати смисао за узајамност и кооператорски дух.
То никако не значи да код људи треба гушити личну инициативу. Она је од увек била моћан покретач индивидуалног и друштвеног прогреса, и ми Југословени у многоме њој имамо захвалити за успешно вођење ратова у којима шефови нису увек били на достојној висини или их у опште није било, па су прости сељаци заузимали њихова места. За економски напредак нашега друштва, за стварање добара, приватна ннициатива није довољна, или се бар не може све њој оставити. Већ од малена децу треба навикавати да управљају својим личностима, али их ваља исто тако оспособљавати за солидарно обављање разних послова, за социалну дисциплину. Тако ће се њихова лична инициатива упутити новим правцем, на циљеве од опште користи.
Удруживање ради стварања! Зар судбина југословенског народа није најлепши пример за доказ тога начела? Сиромашни и слаби док смо били раздвојени, ми ћемо бити моћни и напредни у заједници свих наших покрајина. Окупљене способности и удружени напори ће подићи и развити нашу привреду и нашу културу. Шире и уже заједнице свих врста ће увећати личну срећу свакога појединца и улепшатн живот целога нашег друштва.
Али, како омогућити то удруживање на које се нисмо навнкли? Како остваритн солидарност воља и напора за коју нисмо најподобнији? Како се навићи на присуство других онде где смо до сада били сами, на својој муци, и у свом задовољству? Једном речи, како се удруживати за рад? На сва ова пнтања може се као одговор исписати једна кратка реч: Рад. У своме роману Ке ТгауаИ,