Luča Mikrokozma

па

Права срећа за ком вјечно трчи,

Он јој незна мјере ни границе:

Што се више к врху славе пење,

То је виши среће непријатељ.

Наша земља, мати милионах,

Сина једног не мож' вјенчат срећом“.

И ту беду он још рељефније истиче посматрањем среће у разним добима људског живота:

„Наше жизни прољеће је кратко, Знојно љето за њиме сљедује, Смутна јесен и ледена зима“.

Али и ако:

„Нема дана, који ми желимо Нит блаженства за којим чезнемо“,

ипак нагон за животом, премда „Судба наша отрова је чаша“. тако је у нама јак да му нема отпора:

„Ко ће вјетар луди зауздати > Ко л' пучини забранит' кипјети > Ко л' границу жељи назначити 2“

пошто код човека:

„Воље му је основ положена На крилима непостојаности ; Жеља му је страстих ужаснијех Побудитељ, руковођа сл'јепи“.

(Осим тога човек је и од природе зао, јер му је:

„Злоћа, завист, адско насљедије: Ово чојка ниже скота ставља“,

што потенцира неизмерност његових стргсти. Беда живота изражена је и у стиховима:

„У чојка је један храм воздвигнут, Зла обитељ туге и жалости; Сваки смртни на земљи рођени Овом мрачном обитељу влада, Под које се сводом отровнијем Мученија времена гњијезде;

Ово грко насљедије људско !