Luča Mikrokozma

Човјек чојку, човјек себи дава, Најсретњи га из ништа стварају Ради смртне тужне армоније“

Живот је и бесмислен, јер Његош каже за човека:

„Хитрост му је и лукавство дато, Само теке да је член достојни На земаљски сајам несмислени“,

а то исто изражава песник и на једном доцнијем месту:

„Дух ниједан општег створитеља Без силе се не би согласио Јарам носит' смртнога окова;

Ко би игда с добре воље хтио Безумнога пожељет мегежа,

Напослетку, разне негативне стране живота налазе израза у стиховима:

„Шта те к људској вуче колијевци, Ђе кукање и плач окруњено,

Ђе вјенчана глупост са тиранством, Ђе се само рад несреће људске Боготвори Цезар с Александром, Ђе прелести смртне свеколике Теке лицем из глибине вире |=

П

Своје уверење у бесмртност душе изразио је Његош много одређеније у „Лучи Микрокозма“ него у „Горском Вијенцу“.

Он то уверење изражава негативно у стиховима:

„Питагоре и ти Епикуре,

Зли тирани душе бесамртне! Мрачан ли вас облак покријева И све ваше посљедоватеље;

Ви сте људско име унизили

И званије пред Богом човјека, Једначећ' га са бесловесношћу, Небу грабећ' искру божествену, С којега је скочила огњишта, У скотско је селећи мртвило“,