Luča Mikrokozma

пау ада ава ићи

УП

а позитивно у овим дивним стиховима:

„Ако исток сунце свјетло рађа, Ако биће ври у луче сјајне,

Ако земља привиђење није: Душа људска јесте бесамртна. Ми смо искра у смртну прашину Ми смо луча тамом обузета“.

При томе сматра Његош разум за право биће душе:

„Злоћа, завист, адско насљедије: Ово чојка ниже скота ставља Ум га опет с бесмртнима равни!“

Ш

Као и у „Горском Вијенцу“ иу „Лучи Микрокозма“ Бог је за Његоша у главном творац света.

То Његош изражава у дивним стиховима. Они у исто доба показују колико је била јака у њему тежња за сазнањем тајана живота и како нису могла да га задовоље проста и плитка објашњења црквених кругова:

„Колико сам и колико путах, Дубокијем заузет мислима,

У цвијетно лоно природино, Хранећи се питатељним соком Из ње сисе голе и пречастне, Матер штедру запитива смјело: Рад' чеса је творац сатворио > Ради л' ђеце своје многобројне» Али ђецу за ње удовољства 2 Ал' обоје једно рад другога»

Но времена питатељница ми,

На сва моја жарка љубопитства Смијехом ми' одговара њеним“.

Сличност човекову с Богом (преко његовог разума) као и величину божанског Дела изражава Његош у стиховима:

»О свевишњи творче непостижни! У човјека искра беспредјелног