Luča Mikrokozma

ДА у пе оце

Ја лопирем до границе мраках, Мраках мећем колико свјетлости; Ја овако простор разумијем“.

Бог му вели:

_„Архангеле ума високога! Ка' дух један довољно се дижеш

Ал' простора незнаш значеније: Простор мраках и простор свјетлости, Које умом твојим воображаш

У простору оном ужасноме,

Кога краје ја јелан постижем,

Би ти био само једна точка“.

У овом неизмерном простору царство мрака налази се на периферији, у центруму је виши свет, свет блажених бесмртних духова, или рај; у царству мрака је и пакао, земља се налази у близини царства мрака, а између земље и раја постоје сунчани системи и системи млечних путања.

Између царства светлости и царства мрака и материје постоји дуална супротност:

„Све што блатној земљи принадлежи, . То о небу поњатија нема;

Духовни је живот на небеси, Материје у царству гњилости“.

Рај замишља Његош као једну небесну равнину, коју овако описује у чаробним стиховима:

„Свеколике небесне равнине Покрите су цвјетним ливадама, Мај вјечито на њима царује, Боја цв'јећа вјечна и прозрачна, У правилност сваки цвијет ника, Ка' вјештијем ткањем разложени. Воздух пуне благоуханија,

Но створена само рад. небесах.

На просторе китнијех ливада Врсте су се непрегледне садах У правилне расуле редове

И ма дивна кола изувиле;

Брегови су никли по равнини,