Luča Mikrokozma

По правилу, како све остало,

По средини пољах опширнијех Тече р'јека воде бесмртија,

Њој су струје ка' прозрачне луче, Ток је њезин бесмртна идеја.

На средини непрегледне равни Крута се је гора узвисила,

На врх горе трон се горди виси И палата превјечнога цара: Вјечности је овде колијевка; Одавде је прва искра сјекла

У предјеле ноћи ускочила

И свјетлости облик показала !“

Лепота вишег света простире се на цело царство светлости. Чак је због ње и природа на нашој земљи лепа:

„Но времена питатељница ми, Окићена цвијетним временом Окруњена сунчаним зракама,

Али власе цвијетне плетући, Бисерном их росом насипљући При игрању свјетлокосих зв'јездах Да дичнија на јутро изиде

Пред очима свога владаоца,

На сва моја жарка љубопитства Смијехом ми одговара њеним“.

Као што се види, поред разних врста оптимизма које, као што смо утврдили у нашем ранијем спису, произилазе из Његошеве вере у Бога, у „Лучи Микрокозма“ придолази још и естетички оптимизам који се односи на лепоту природе'). .

ту У својој у многоме успелој књизи „Религија Његошева“ (друго издање, 1920), књизи писаној с дубоком симпатијом за Његоша и местимице надахнутој правом песничком инспирацијом

(најбољој књизи коју је написао) Николај Велимировић је прве: веома изразито укавао на естетички оптимизам Његошев (в чл. |,

„Лице Природе“).