Luča Mikrokozma

ХИ

Побјеђене мојом круном сјајном Сакрише се у густе гомиле

У просторе мртвијех бездана; Што се више творенијем пружам, Све се њино царство умаљује, Вријеме ће и к тој ц'јељи доћи Да се бездне мрачне освијетле“.

А нарочито се то јасно види из стихова:

„Мрачне точке кад нигђе не буде До предјелах, нити за предјеле, Кад јој облик прегнусни погине, Кад сви краји запламте свјетлошну

Тад ће општи творац починути И свој свети завјет испунити: Тад ће мири и простори страшни Слаткогласном грмјет армонијом Вјечне среће и вјечне љубави“.

Али овај овгко узвишени план Бог је, по Његошу, напустио после побуне Сатанине, која представља читав догађај у историји вечности. Та побуна чини те пакао постаје вечан; она је узрок, те се привремено ствара земља и живот људски на њој.

Откуд побуна Сатанег Њу Његош мотивише на више начина. Пре свега Сатана, као слободан

дух, ужива права слободе: „Истина је сви бесмртни дуси Да слободе права уживају“.

Али зашто се-Сатана користи својом слободом Први мотив за то налази Његош у његовом охолом нехотењу да се потчини деспотизму једног Бога, „самодржавију“ овога. Стога изасланику божијем Михаилу овако говори Сатана:

„Михаиле, подобни ми чином, Али духом много нижи мене!

Рад чеса је ваш владалац горди Мене од сна будио вјечнога И дружину моју благородну,