Luča Mikrokozma

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

Ума твога огледа се свјетла,

Ка свод један од твоје палате Што с' огледа у пучину нашу. Дан ти свјетлост круне показује, Ноћ порфире твоје тајанствене, Непоњатна чудества дивотах. Твор ти слаба дјела не постиже,

150 Само шго се тобом восхићава.

155

160

165

170

Питагоре, и ти, Епикуре,

Зли тирјани душе бесамртне! Мрачан ли вас облак покријева И све ваше посљедоватеље.

Ви сте људско име унизали

И званије пред богом човјека, Једначећ га са бесловесношћу, Небу грабећ искру божествену, С којега је скочила огњишта, У скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали,

Поете су покољење лудо.

Нашу сферу да ноћ не полази,

Би л' овако лице неба сјалог

Без остријих зубах ледне зиме

Би л' топлоте благост познавали 2 Без будалах тупога погледа

Би л' умови могли блистат св'јетли Свемогућство светом тајном шапти Само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах,

Све што цвјета лучам свештенијем,

151 Писагоре; 157 безсловесношћу.