Luča Mikrokozma

15 НИНА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

И губе се у неизвјесности !“

Од свијета на ком ми сјеђасмо До небеса престолодржнога Растојање преужасно бјеше Сто пут више земље од Урана; Сав небосклон што могах виђети Мир мировах бјеше напунио 240 Са својијем свијетлијем шаром.

[55] о сл

Из њега се луче бесамртне

На све стране рјекама сипаху.

Ко кад творац могућијем словом

Нашу земљу у вјетар развије, 245 И у тренућ земни океани

Кад се проспу сребрним струјама.

У пропасти бездне мраковите:

Тако теку изобилно луче

Са добротом својом бесамртном 250 У просторе опширнога бића.

Кроз валове небесне свјетлости Миријаде лећаху кометах Са наглошћу својом прекомјерном На све стране тамо и овамо; 255 Неке к небу а неке од неба, Како оно трудољубне пчеле Кад им рука благодатна творца Са штедрошћу проспе маву слатку, Те узавру тамо и овамо 260 На вјенчано са тишином јутро.“

„Хранитељу, превјечнога сине, Шта шарићи они мали значе

252 Миргаде; 2538 наглосћу.