Luča Mikrokozma

јр,

Џуан

ЛУЧА МИКРОКОЗМА

1555] ср сл

270

280

290

У пламеном овом поднебију

Те се дижу, спуштају правилно: Тмасти ничу к небу свештеноме,

А св'јетли се к низу спуштавају >“ Божествени на ме взор окрену, Вјенчан вјечном красотом младости: Лик би дивни његов помрачио

Сва прелестна рађања Авроре.

„Они шари што се к небу дижу,

Те се виде у свијетлој сфери Како лопте тмасте и безрачне,

То су сунца, вожди созвјездијах, Избјежају из мрачнога њедра

По свештеној вољи миродавца. На небесна четир' краја иду,

Да се крсте у бесмртну свјетлост, Окруњени свјетлошћу вјечитом На вјечно се царовање врћу“.

Поведе ме мало понапријед:

„Гледај — каже — на лијеву страну. Те шар види онај поголеми

Те пружаје црнокраке луче.

Он једини у простору свјетлом

У црну је облачен порфиру;

Зла свакога најљуће крајности

Под једном су уњ круном сабране: Он катедру мрачну сочињава Позоришта сваког ужаснога!

279 свђтлосћу; 284 црнокраке Ј] црнократке Б.

Лучл Миквокозма