Luča Mikrokozma

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

„Ад се зове, цар му је Сатана, Мрачна душа, неба ненависник:; Зло је њему једина утјеха, Он се са злом вјечно обручио; 295 Злу је жертву принио велику: Шести дио небесног војинства Лишио га блаженства светога, У мрачно их царство повукао На без конца мученија страшна; 300 _ Знаћеш и вам" што је урадио!“

Како море иза страшне буре, Присуствијем духа остављено, Уморено силнијем напрегом Прескачући природну границу,

305 _ _Утруђено истегне се лећи У пјешчану своју колијевку, Тако исто моја слаба душа, Занешена творца чудесима За границе воображенија, 310 У дубоко падне униније.

Крилатога лишена мечтања,

Мрачне јој се отворе пропасти,

Са ужасом да је гладне прождру;

Уплашена страшнијем виђењем 315 Устрепета ка свештена птица,

Поћерата смртнијем крицима

Нарушника мира воздушнога;

На крај бјеше дошла паденија,

Но хранитељ крилах снијежнијех 320 _ Свештеним је магнетизмом спасе.

„Сини — каже — огњем створитеља ! Ти си искра за небо створена,