Meduza : petnaestodnevni književno-umetnički časopis : dvuhnedelьnый literaturno-hudožestvennый žurnal

да отпуту]е да лечи неврастани]у, — збиъа не сме

се тровати желудац здравим тъудима непрестаним

напомиъаъем смрти и трулежи. Било ]е и таквих,

ко]и су у сво]о] простодушности мислили да треба

живети као Блок и по читаве ноби валали су се по

крчмама и тражили тамо Непознату са „крилатим очима“. +

Щиганског нанева поцик из далеких допро ]е дво-

рана, вапа] маглен виолина далеких. Улази ветар, дева

Улази у дубину ишвотъаних зрцала. . г

Као да се У Блоку све гу било што Ме било те-

гово лично, све што га 1е везивало за живот, и мало

по мало ослобобавало се у тему оно, ‘тито ]е човВе- |

чанско, велико. Он ]е не штедеви себе сагоревао на огЕьу страсти и чежъе. Било ]е и кратких заноса заъубъености, и тада су се ]авъале къиге, ко]е су очаравале. Тако ]е |едне зиме У позоришту, где се давао ъьегов комад срео ону ко]у, су доцни]е називали „Снежна Маска“.

Лануарске нови, час звездане а час са ве]авицом, жалосна лепота кулиса, плаве очи глумичине, створиле У„Снежну Маску“ дубоко жалосну къигу о заъубзъености :

Ни]е било белоснежни!е зиме и пер]астидих облачакаДала си ми у руке къучив сребрни. М владао сам ]а тво]им срцем. Над градом тихо издизао се дим.

Звуци умираху, бели се подигоше брегови од сметова. И открише се мраци. Испливао ]е срп сребрен и ми: нас дво]е, били смо ношени

з . . . * о . . . . . .

Поново му ]е заъубленост певала песму : Поглед тво] ]асни ка звездато] висини — обрати:

И тво] железни мач у руци, — спусти. Срце са дрхатом бескорисним — укроти. Вихрове снежне над безданом —

разуари. Рукавом моих ве]авица — угушиву. Сребром |

мо]их весеъа — заглушибу. На ваздушном рингишпилу закренуву. Пребом кудеъе навезане обавиВу. Лаком 0801ношу снемсних ракира оливу.

Но срце опет страхуфе: Срце, чуеш ли лак корак иза себе. Срце, погле. Неко ]е знак дао, тадни руком знак,

И опет: И опет се смрт гледа са звезда незаходених.

Та |е къига била молба упунена Оно], далеко} — да дофе под снежном маском, узме га за руку и одлети у звездани бездан ноби, тамо, где непе стиби ветар, ко]и свира кроз ловачки рог.

После повратка из Итали]е почиье треви период ствараъа Блоковог: — романтични се симболизам губи у веговим стиховима, они поста]у строжи]и и више епски. Сад веб ни]е Дивна Дама, ние Непозната, ни]е Снежна Маска, вен „везена марама до обрва“. Изгледа да се Блок, сагоревши себ, додиру]е родне земтье и она га испуьава мрачним богаством наступа]уне трагедие. Клонулим срцем Блок се спрема

10 `

О Руче мо]е жено мо}а. Доу бол пут нам }е дуги Тасан. Наш пут стрелом татарске древне, расу слободе груди нам ]е пробио.

Наш ‘пут ]е степски, у ОО тузи, у тв0]0] тузи, о Русе. М чак се и магле новне и оностранне

не бо]им. И нема краа: миъе промичу, врти, задржи. Иду, иду, усплахирени облаци, — Запад у крви. Запад у крви.

Из срца ли]е крв. Плачи срце, плачи.

Нема поко]а! Степска бедеви]а заскоком галопира.

Отпочео ]е рат. Блок {е радио у потпуно] самови. У художественом театру вршиле су се припреме за ъегову романтичну драму — „Ружа и Крст.“ Блок ]е изгледа обилазио све мрачне и неме кутове, где се спустила некад као пала звезда ъэгова душа, и пошто се вратио понова извору, по]авио као сурови ратник у тешком оклопу, сав у ожиъчима, с мачем и крстом — чува]уви Ону, чийи ]е |едини и венити симбол — ружа.

Тако ]е можда мислио Блок — човек. Какав ]е то човечиди поглед могао пробити дубину тога бездана у ко]и ]е падала Руси]а? Али заветовани песник Руси]е заручен страшном вереницом, Блок ]е морао ини све дал, све дубе у руску дивъу нов:

С мачем и крстом, — он ]е волео такве каламбуре — Блок ]е отишао на фронт, — много се месеци о ъему ни]е ништа чуло. Говорило се да ништа не ради и да ]е занет послом — он ]е био десетар за правлеье шанчева и трасираъе коъских путева до позици]а.

Ледног хладног ]утра у месецу ]ануару 1917. год. изашао сам из вагона на ]едно] мало} станици, ко]а се налазила у шуми и снегу, и пошао у месташщце од дрвених барака, где ]е била управа народне во]ске, пошто ме ]е Земгор прикомандовао генералу М., кои ]е расматрао места рада на западном фронту. Било ми ]е наребено да узмем податке о Башкирима, кои су радили у народно] во]сци. Увели су ме у ]ако загре]ану кувицу, где су куцали дактилографи, и потражили управитеъа. После неколико тренутака ушао ]е сав зади]ан управитель, сув, леп човек са зарумеъеним од мраза лицем. Све сам могао пре очекивати него да ]е та] управитеъь радова на шанчевима Александар Блок. Он се весело поздравио и одмах отворио канцелариске къьиге. Кад су податци били послати генералу, ми смо пошли да шетамо. Блок ми ]е причао како се овде врло лепо живи, како |е од десетара дошао до управитеъа, колико в-емена у двадесет и четири часа проведе на коъу; причали смо о рату, о дивно] зими... ли пише што, он ми ]|з одговорио равнодушно „Не, не ридим ништа.“ Кад се смркло пошли смо на вечеру у стару спахиску кубу, где |е Блок био на стану. У дугачком ходнику срели смо газдарицу, ве

`

Кад сам га упитао — да-